* * *
(Ja sam seljak, ovde pišem o onome čega se sećam iz
prošlosti, što nahvatam u domaćim bioskopima, ili, pak, što ulovim na Jutjubu da ima
džaba okačeno. Niks Netfliks i ostale platforme, telkač neimam.)
Juče (četvrtak) sam preveo 5000 reči jednog debelog romana i otišao da pogledam Terezu37 i drugi put, poslednje prikazivanje u DКC-u, a usput da natenane i pobliže pogledam turistički kraj okolo u koji praktično nisam zalazio otkako sam na istom mestu gledao jubilarnu projekciju Markovićevog filma „Majstori, majstori“.
U međuvremenu sam ovog septembra čak bio u Grčkoj (da ne bih bio jedini Srbin koji fiskalne 2021. nije letovao tamo) i štaviše počeo da pohodim bioskope i pozorišta. Osećaj je, kao što sam već ovde objavio, kao u poslednjim sekvencama Viskontijeve „Smrti u Veneciji“, ali samozatvaranje više nije opcija. Testament sam napisao...
Došlo je vreme da spojim beleške s prvog gledanja u utornik i ovog drugog u četvrtak.
Neven Vrgoč odavno ne može da priušti butik za kravate, pa izdaje lokal i tu je menjačnica.
Ali ja kao u Čehovljevoj monodrami „O štetnosti pušenja“. Hteo sam da pišem o filmu Tereza37 Danila Šerbedžije i Lane Barić. Red je da se ovako napiše, jer Lana je napisala scenario i glumi „u gotovo svakom kadru“ (kako vele iskusni kritičari).
Ton u DКC-u je katastrofalan. Tek iz drugog gledanja sam razumeo neke replike. Izgleda da je to video projekcija?! U tom drugom gledanju zapazio sam da u liftu jedne splitske „betonske fabrike spavanja“ piše 478 kg ili 6 osoba. Hrvatima ne treba stomak eliminator. Goran Bogdan ima ulogicu, ali ju je ozbiljno shvatio. Ono kad je došao kući s posla pa ošinuo pogledom Terezu je ukralo scenu a scena je inače jedan dugačak kadar, s dicon i svima njima, Bogdan tu u mizanscenu glumi kao kod Vajlera. Verujem da je snimljeno u jednom kadru iz najmanje 2 (dva) razloga: 1) tako "treba", kao kod Šabrola npr., da se prikaže nepodnošljivost domaće rutine, a drugi razlog 2) što bi bilo komplikovano izmontirati ton, jer u master kadru sve vreme ide crtać (hrv. crtić) na velikom telkaču. U studiju u Кošutnjaku bilo bi nemoguće to montirati (što su Dejvid Lin i Hičkok naučili u francuskoj kompaniji Gomon još početkom tridesetih, i što je za nas ostala tajna /“mislena imenica“, štono se kaže/ do dan-danas!). Hrvatska je Europa, imaju sada sve, ali jedan kadar je sve spasao.
Danilo Šerbedžija je posle gimnazije rekao ćaletu da hoće da bude režiser, a ovaj mu je navodno odvratio: "Hajde, diplomiraj ti nešto drugo, pa ako još budeš 'teo, javi se." Danilo je diplomirao nešto, ne znam šta, i "javio se". Кod nas roditelji mrze svoju dicu (jedan od uzroka propasti SFRJ je ta paranoična gerontokratija, uvedena otprilike 1972. g.), osim ako su mafijaši i folkeri. Danilo je ovde izabrao glumca koji liči na mlađanog Radu (srp. Radeta). Mićanović liči na Radu koga su posedeli i postarali kao u filmu „Una“ ili u seriji „Prosjaci i sinovi“... Kada je Rade Šerbedžija bio na vrhuncu popularnosti, igrao je i starog Teslu s 31 godinom, bio je mladi Mića u 29. godini u seriji „Pesma“, a osedelog đeda je igrao s 25 (!) leta u pomenutim „Prosjacima...“, tako da je jedan (takođe popularan ali malo stariji) glumac tada zlovoljno izjavio u nekom intervjuu, ne „imentujući“, ali da se Vlaji ipak avizaju: „Imamo mi starih glumaca, čemu šminkanje mladih samo zato što su zvezde?!“
E, Mićanović je taj Rade, ali on je istinski propao, skoro pa načisto, vidi se da ne vežba, da ima povišen holesterol, da je počeo da gubi muške hormone, setih se samosažaljivih reči Božidara Milidragovića iz „Marte od aprila“, „tipična mršavost muškog tela koje stari" u sceni u kojoj Mićan gologuz leži pored Tereze u toplesu: guza će mu uskoro postati koščata, primicači se suše, stomačić se prpoši, sisići će uskoro zakonkurisati smokvama Džulije Roberts. Ako ne želi da za godinu-dve dobija samo uloge Nikole Pašića i Кralja Petra u našim otužnim serijama – pod hitno na dijetu i gimnastiku. Plus vitamini i selenijum.
E da, imamo film Tereza37...
Film je sofijakopolovski, ona scena s karaokama govori „prekasno si rekao prave reči", to je još jedan ljubavni nesporazum (ona ga je videla s riđokosom curom i naljutila se, a on joj tek na sledećem, iskukanom susretu, objasni da mu je to ćerka), ovaj film pokazuje kakve su Telma i Luiz kod nas moguće, to jest da su apsolutno nemoguće; Tereza je Telma koja ima nešto rešenosti i jedno mudo od Luiz, ali je savršeno nesvesna prava na (feminističku, čuj ti mene) pobunu. Sve žene u ovom filmu krotko rmbače (i u kujni i svuda) i za senilne i nemarne i nadrndane i siledžijske očeve, muževe, pa i sinove, nema ni natruhe svesti i neke vizije da može biti drukče. Ženski pogled na svet ne dopire ni do onog prvog vala feminizma, koji su predvodile žene širokih kukova i sa cigaršpicevima i kojima je vrh bilo to im muževi kuvaju ručak dok one leže na otomanu. Marta Nikanen, Orijana Filači, Suzana Broger, Bente Larsen, Erika Džong – taj rad. (U međuvremenu se feminizam fragmentirao u popriličan broj „pravaca“, od kojih je srećom nas zaobišao onaj najgori, antiseksualni, asketski i badermajnhofovski, izvezen iz DDR-a u Skandinaviju, tako da smo od zlih feminizama osetili samo zlovoljne hajdegerovke, zaokupljene rodnim terminima a slepe za femicid koji se decenijama odigrava pred našim očima.)
Tereza37 je, znači, u opisu „položaja žene“ realan poput dokumentarca, pošten i nekoketan, a uz dodatak nehumane arhitekture Novog Splita uzbudljiviji je od tolikih contrived blokbastera.
Igrane filmove treba snimati kao dokumentarce a dokumentarce treba sniamti kao igrane filmove – reče neko, i Danilo ga je poslušao...
Ne volim da pričam i dugo govorenje me umara. U utorak, posle književne večeri na kojoj sam razgovarao s autorom romana čiji sam bio urednik, shvatim da, premda smo se raspričali i iznenadili da je to trajalo sat i po, ipak mogu da stignem na projekciju od 21.00 u Dvorani kulturnog centra. Nisam prihvatio ljubazav poziv za piće posle tribine a i inače sam nameračio da pogledam taj film Danila Šerbedžije,po scenariju Lane Barić, koja i glumi naslovnu ulogu. (Inače, ona krst-zebra na ukrštanju Dečanske i Makedonske idealna je za sudraranje Bitlsa i Rolingstounsa!) Na ulazu u bioskopsku salu u utornik su merili temperaturu, to jest ona žena koja uvek cepa karte, negde oko zapešća, pustila me je, video sam samo "7", da li je moguće da sam imao temperaturu 37, ali nije htela da paniči (kod kuće sam imao 35,9, možda je pisalo 35.7?) ili su to neki drugi stepeni?
Sutradan me skolila neka nadrkanost, pa krenem da tražim mane. Tek onako. Čuj – Srbin usred Splita, jebo te bog. Igra ga pomenuti Dragan Mićanović kome treba đokovićevska ishrana a možda i lizanje piramida. Pa bolje da je bio Alfi vanzemaljac ili crnac migrant nego Srbin. Bilo bi uverljivije. Srbin da priča srbijanski i da mu ništa ne fali u Splitu? Ali, lako je naći mane odličnom filmu; zapitam se ja tako „koja je svrha one žene koja se stropoštala na početku filma?“, međutim, zar Kišlovski u "Tri boje" i "Dekalogu" i Haneke u filmovima Happy End i Amour a obaška Sofija Kopola u svim filmovima, ili Endrju Hej u filmu 45 godina nisu karijeru izgradili na takvim scenama, koje su prepustili gledaocima da tumače i tumače i tumače...? Šta ja zapravo hoću? Konačno jedan dobar balkanski film, a ja tu nešto zakeram...
Tereza je pogrbljena pod bremenom života, ona dvori muža mornara (Leon Lučev), koji deluje kao da će je svakog sekunda priklat, ali takve su Spliće, kao crnogorski konobari, stidni i mrka oka, ali u duši dobri. Već u drugom gledanju sam ukapirao da je Lučev dobrica jedna... Oni žele dete, ali ona redovno spontano pobacuje a to krije od muža i ordbine. Početak filma nam otkriva šta muči ovu bezdetnu obitelj – ona se budi u krvavoj postelji, a posle laže muža da se mačka popiškila. Zdravstveni sistem – hiper-realistički, ali s dušom. Lekarka (Arijana Čulina) joj ubacije bubu u uho: "Probaj s drugima! Evo ova droca ima troje dice s tri različita tipa!" (S tim u vezi: scenario je gotovo pa savršen. Pravi primer ekonomije koja bi trebalo da se uči na dramaturgiji. Sve ima svoje zato i svaka puška na zidu pre ili kasnije opali kako treba. Balkanski filmovi po pravilu pate od nekoherencije, ako i ima priče, ona je nategnuta. Takođe je često je nejasna svrha nekih scena.)
Кada Tereza izađe iz bolnice, mi kao da sve već znamo o njoj, mužu, Splitu... Film nas je već kupio. Terezin jad razumemo, to nije isforsirani splin studentskog filma koji pokušava da dostigne nselućene visine Kičme Vlatka Gilića, ovo nije ezopovska kritika neke vlasti (jal centralnokomitetske jal tranzicijske, svejedno), ni glupava pučka komedija, već isečak iz života, a koji se ne folira na „fragmentarnost, postmodernizam i dokumentarizam“. Tereza je naša. Ona sedne na ivičnjak travnjaka, do nje se dokotrlja neka narandžasta lopta i udari je o gležanj. Ona uzme tu loptu, ustane i pomislim sada će da psuje decu, kad ono: nije to lopta, već pomorandža – neka baka se stropoštala na trotoar nakon što je kupila špeceraj. Ta scena je crnotalasna: "život je kao staklo". Scena smrti Paje Vuisića u jednom filmu Živojina Pavlovića mi se odmah odmotala. Veoma brza hitna pomoć odvozi ženu (mrtvu? „Samo“ bez znakova života? Nećemo nikada saznati i Rožer Iber/Rodžer Ebert bi možda na ovom mestu napisao: „Značaj ove babe je možda manji nego što nam se sugeriše...“)
Tereza donese kući pomorandžu koja nekoliko dana stoji na kuhinjskom stolu i metafizički gleda u Terezu kao ova u nju, kao samoubica i nameštena omča na lusteru. Posle njen muž baci tu pomorandžu a ona ga grdi preko telefona. Muž je tada već na brodu, to je priča gluvim telefonom i fantastičan je nesporazum dok oni razgovaraju. Taj manjak komunikacije je inače jedan od tri-četiri lajtmotiva filma. Drugi je gledanje tabele plodnih dana (što je mnoge podsetilo na tiket za loto), treći je potrošačka potraga za srećom, četvrti je patrijarhalnost hrvatske obitelji, koja se drži pod plaštom malomistovske retorike.
Tereza je načeta još jednim spontanim pobačajem. Potrebna su ipak još dva potresa da ona dopusti onom jednom Luiznom mudu da proradi i da se baci u promet. U nekom diskaću dan-dva posle (ili istog dana, vremenski tok nije baš precizno dat, a zbog trudnoće pretpostavljam da je protok vremena obuhvatio barem nekoliko tjedana) Tereza odlazi u diskać na devojačko veče, to jest na oproštajno druženje s najboljom drugaricom, koja joj ničim nenajavljeno kaže da ide u Berlin da traži sreću s momkom koji „nije seljak“. Tereza plače, ali ne od radosti, koliko mi se čini. To Terezu zapravo podseća kako je njen život u čabru. Nije u stanju da se raduje s njom, njen odlazak doživljava kao da joj izvlači ćilimče ispod nogu, ali to nije iz zlobe. Radovaće se ona kasnije.
Tereza se upoznaje sa Srbinom, koga je slučajno srela još u bolnici kada se zvukla u muški WC da popuši cigaretu, pa ga je opet srela kada se vraćala iz onog diskaća – kakvi izanđali i prljavi autobusi, ja mislio to samo u Beorgadu imade – i on ide za njom, ona se okrene pred ulazom svoje zgrade i kaže „Vi mene pratite?!“ „Ne, idem kući“, kaže on. „Je l' mogu?!“ A ona njemu „Puši kurac!“, dakle upozna se s njim pošto mu se jednog od narednih dana izvinila u samiški kod trećeg susreta. On je posle ponudi pljugom a boje puše. Muž joj odlazi na more.
Ali treći potres se dešava kada ona, pošto je ispratila muža, slučajno vidi onu „drocu“, seksi damu koja prati ćerkicu iz jednog od brakova a posle ulazi u luda kola, koja vozi očigledno mlađi i „situiran“ momak. Na Terezinom licu se vidi da je u njoj nešto puklo. Ona odlučuje da se potuca s nekoliko stranaca, pa šta bude.
I kreše se ona redom "sa svima", sa Srbinom, s barmenom na nekoj poslovnoj žurci, zatim odbije kolegu s posla (ona je inače šaptačica u kazalištu, moguće je dečiju predstavu "Pinokio" sagledavati kao seriju u filmu o Štefici Cvek, ali to ovde nije baš toliko jasno), pa odbije i prvu ljubav a sada uspešnog psihijatra, kome razbije čašu vina u kući, i usput (gledaocima) objasni svoju radničko-klasnu poziciju, pa se pojebe s redovnim posetiocem diskaća (koga je odbila na početku filmača), i tu ih slučajno uoči onaj odbijeni kolega s posla. Кanda je ljubomoran. Posle nekog vremena on nju odveze na sahranu svog oca (za koga smo iznimno ekonomično saznali da je bolovao od raka), ali pre toga je siluje u kolima. Tereza – naravno! – ne prijavi, jer ovo je Split, tu žene i ne pomišljaju na MeToo pokret i te bakrače, njihova je pobuna u stilu japanskih gejši i mafijaških žena, one kupuju skupe stvarčice da se časte i uteše.
Tereza zatrudni. I sada je trudnoća u redu... Tako barem veli doktor. Ili, ipak nije? Jer, kraj je uspešno fenomenalan, jer taman kada sam se zapitao da li će one reči koje je neka žena dobacila Terezi dok se vraćala s aerodroma – ostati tajna kao u Кopolinim "Izgubljenima u prevodu", rešenje nam se pokazalo. Naime – crvena mrlja na haljini je u pitanju! Zar opet?! U paralelnoj montaži na kraju, dok se Terezin muž u tazbini hvali trudnoćom, ona ulazi u more i tada sam pomislio „jaoooo, utopiće se kao Mušet!“, ali ne, ona „samo“ očajnički pere haljinu, more se crveni oko nje, ona će nastaviti sa životom, jer život je da se živi, Bridžit Džons i Elin Broković nisu za Hrvatsku, a nije ni Mušet. Čemu Srbin, čemu stropoštala baba? – ta pitanja posle ovog kraja padaju u vodu.
Sve vreme mi je u glavi bio jedan francuski film, zapravo dva, ona sirota devojka, koja je očajnički tražila lovu, u kinoteci pogledala „Jovanku Orelanku“ Danca Teodora Drajera, ne mogu da se setim koji je to film, i – počela da se prostituiše, da bi došla do para samo dan kasnije. I Bresonova Mouschette mi se javila, da, ali Tereza je odrasla Mušet, nije se ubila, nekako je preživela i stoički ide kroz život, bez roptanja prihvata ono na šta bi neke rediteljke kastrirale muške likove sekirom, pa da se to prikaže na Festu a Nebojša Popović i Krajačić da hvale.
U povratku oko 23.00 vidim grupicu antivakserskih demonstranata ispred Skupštine, pevaju nešto.
No comments:
Post a Comment