režija Clint Eastwood; ul.: Clint Eastwood, Dwight Yoakam, Eduardo Minett, Fernanda Urrejola.
* * *
Istvud je ostarela zvezda rodea za koju ’leba nema ni kod konjovlasnika za koga je decenijama radio. Ovaj ga izbaci kao kesu đubreta. To je početak filma i dijalog služi da saznamo sve što treba i o jednom i o drugom.
Onda sledi telop „toliko i toliko kasnije“ (ne mnogo kasnije, da znate, smešno je da postoji telop za tako kratko vreme) i evo opet konjovlasnika, pokunjeno dolazi kod usamljenog i još propalijeg Istvuda za uslugu: da mu iz Meksika dovede sina od 13 leta. Ispostavlja se da Istvud duguje nešto šefu i on uprkos tome što je neslavno dobio nogu u dupe prihvata zadatak, iako on deluje blesavo i na prvi i na drugi pogled. Zašto ne policija? Zašto ne neko mlađi i u boljoj formi? Zašto ga sam ne dovede? Zato što je majka harpija, zato što oca traži policija u Meksiku, zato što će sin samo Istvudu da veruje, zato što je šefu pod stare dane samo sinak nada i spas i svetlo na kraju tunela. Pa, nije loša argumentacija.
Međutim, zaista je teško poverovati da Istvud postizava ono što bi najverovatnije uz mnogo krvi i znoja jedva uspeo da ostvari Džo Don Bejker u punoj snazi sedamdesetih.
Ćimino, Pekinpo i Makvin, ili bulumenta mlađih cinika ne bi nikad mogli da ponude ovako detinjastu postavku života u kojoj prelako pobeđuje dobrota. Ima nečeg naivnog u tome da je zlicu moguće preobratiti kao da lavu izvadiš trn iz šape...
Istvud dolazi u Meksiko i tu fali koji minut roud muvija, jer ispada da je Mehika odmah iza ćoška i gle, čim je ušao na hacijendu (otac dao adresu, okej!), primete ga (a kako i ne bi), dovedu do majke, istresu iz gaća i posade u trosed. Majka je neka „Penelopa Kruz“ u ’aljini za takmičenja u tangu, droca bez pardona, i vazda u društvu tabadžija, koji bi jednom rukom mogli da igraju klik-klak sa čičom. I tu već počinje ona tanušnost, slabost teksta, jer ta žena umesto da naredi tabadžijama da Istvuda pošalju u fabriku tutkala, da ga više nikad ne nađu, odjednom pada u emociju i kuka da je mališan postao zver, da se drogira i voli borbe petlova, oteo se od sise, ama ni ona ne zna gde je. Istvuda puštaju da živ izađe iz zmajevog gnezda.
Sada bi u pravoj filmskoj bajci sledila jedna omanja peripetija do nalaženja klinca, ali – gle čuda: izgleda da se klinja nalazi u prvoj areni na kojoj se bore petlovi. Gledalac ima utisak da je i ta arena odmah iza ćoška. U času u kom Istvud prepozna klinca, uđe racija. E sad, racija pokupi sve, samo ne Istvuda, koji nekud volšebno nestane, pa se isto tako volšebno vrati i odmah primeti da se klinja sakrio. Tu je i pevac. Da, on se zove Mačo. Istvud pripreti da će da zavrne šiju pevcu ako se klinja ne pojavi.
I sad, ovako gladak susret u Ćiminovim, Pekinpovim i ciničnim filmovima takozvanih antropoloških pesimista ne bi mogao da se desi. Klinja bi trebalo da je seksualno zlostavljan, da puši i da se drogira i da je pun nepoverenja prema svima, ali on – kao i majka mu minut ranije – nemotivisano zapada u plačno raspoloženje i ponaša se kao šestogodišnjak kome fali korn flejks i omiljeno ćebence, a ne kao prevejani, istraumirani i zlostavljani maloletnički krimos. I odmah pristaje da se vrati ocu.
Da bi film bio zaista filmski, bilo bi potrebno valjda još najmanje 45 minuta peripetija i surovosti, ovako je čitav ugođaj televizičan, više za Fox-ove porodične filmiće „iz ruralne Amerike“, ili, možda, za jednu epizodu Metloka. (Lako je zamisliti tog advokata kako na pravi pout izvodi delinkventno-ali-u-duši-dobro Meksikanče i, pre kraja epizode, postaje mu ujka. Omladinac bi možda kasnije mogao postati i recurring lik i obavljati određene posliće...)
Ali ovde imamo Istvuda. Da je u pitanju (mlađi) Bo Bridžis, Redford (svejedno kog uzrasta) ili Kostner, to bi bio redovni film za matine, „u produkciji Volta Diznija“, u kome nijedna životinja nije povređena i nema seksa (a ni pomena o istom), nema nasilja i svi na kraju žive dugo i srećno. Ovako, s Istvudom, jedna ušećerena priča, kojoj fali i logike, šepa za nonagenarijusom i švercuje se uz njegov ugled. Jer, kao što je rečeno u mnogim drugim slučajevima, mi ovde ne gledamo starca od devedest leta kako spasava klinca od 13 leta, već gledamo Istvuda od devedeset leta koji glumi starca od devedeset leta.
Prelako čiča Istvud izvlači klinca (inače očajnog glumca, nikada ne bi prošao na audiciji u „Buhi“) iz ralja zle matere (koja se u narednoj sceni baca na krevet i nudi se Istvudu, a ovaj umesto da kaže da nije poneo kamion vijagre, tupi nešto da „ima posla“, moš misliti!, i umesto da ga tu tabadžije sjebu do granica neprepoznatljivosti, on ponovo dobija priliku da ode) i sada dolazi najlepši deo filma – roud muvi, koji bi mogao biti dobar reklamni film na polzu posustalog mehikanskog seoskog turizma (ljubazni domaćini, zdrava hrana, priroda, relaksacija). Najlepši je vizuelno i u njemu ima manje sranja, ali svejedno davi kičastim odnosom udovice krčmarice, koja – opet kao u bajci, ničim neizazvano – pomaže čiči i detetu, hrani ih i daje im konak (kao naši svesni građani za vreme okupacije, kada su dobrovoljno pomagali partizanima i to Nemcima pred nosom). Čak je i lokalni depjuti, iako zlica i korumpiran, kupljen tako što je Istvud posavetovao njegovu ženu da njihovog ostarelog psa poleče „dijetom, vodom i spavanjem“ (!). (Istvud je tokom filma izvadio milion trnova iz različitih šapâ...)
Film ipak zadobija još jednu šansu da se poboljša kada se sazna da otac ima skrivenu agendu. Naime, on je s majkom ludajom započeo neki ilegalni biznis, koji je vodio na njeno ime, pa sada hoće pola para i sin mu je potreban da bi je ucenio! Od ovog tvista – na koji bi se oblizivao, na primer, Uejn Krejmer! – moglo se svašta napraviti, jer odjednom keva nije samo plakatska lujka. I to je bila prilika da se ona vrati u film. Istvud doduše kaže dobru rečenicu: „Najbolje bi ti bilo bez ijednog roditelja!“, ali umesto da se radnja razvija u tom pravcu – kako sačuvati dušu i srce klincu – Istvud samo tera dalje i na kraju, bez vidljivog razloga, kaže: „Tvoj otac je dobar čovek!“. Kako, bre, dobar čovek?!
Smešna je scena u kojoj jedan od kevinih tabadžija doprati Istvuda i klinca do neke kafane i hoće da ga otme na parkingu. Pevac Mačo (za koga nikada nije objašnjeno gde kenja i čime se hrani) uspeva da pomogne, Istvud se pojavljuje i direktom, poput Mate Parlova, ošamuti 50 godina mlađeg siledžiju. Ovaj počne da viče: „Deda pedofil mi oteo sina, pomagajte ljudi, čiča manijak!“, i okolna publika pođe da pomogne, a klinac tada kaže: „Nije istina, deda je ujak, a ovaj me tukao!“, pa zadigne duksericu i pokaže rane. Koje bi se kod Pekinpoa, Ćimina i Krejmera i te kako dokumentovale... I onda se okolni građani usmere prema tabadžiji! Koja dobrota, bog te video! A Istvud, klinja i pevac u kola, pa nagari!
Pevac u jednoj kasnijoj sceni čak uspeva da tabadžiji izbije revolver iz ruke!
Šteta tog neiskorišćenog potencijala kada se ispostavilo da je i otac kvaran kao mućak.
I tako, Istvud je pod stare dane postao diznijevac. „Salaš u malom ritu“ prema ovom filmu deluje kao „Divlja horda“.
A ipak je to Istvud. On je odlučio, kao i u „Američkom snajperisti“ i u „Mazgi“, da ne zauzima stav. Kad bolje razmislim, ni u „Neoproštenom“ nije baš sve po JUS-u, Klint je reditelj sudbine i akcije, ne moralisanja. U njegovim filmovima je reč o tome da ne bežiš od sudbinskog poziva, a ne da ispravljaš krivu Drinu (ili razne drine). Ne pitaj Istvuda „ko je u pravu“, zamoli ga da ti pomogne da automobil izguraš iz kaljuge, a on te neće pitati šta kriješ u gepeku.
No comments:
Post a Comment