ANTLERS (American 2021 movie)

 

 (režija Skot Kuper; ul.: Keri Rasel, Džesi Plemons, Džeremi Tomas (dete), Grejem Grin, Ejmi Madigan, Rori Kohren)

*      *      *

Dejvid Kronenberg dobio scenario Vlatka Gilića, pa ubacio motiv iz «Osmog putnika» i socioekonomsku kritiku Majkla Mura.

Ovo je horror, ali «plemeniti», to jest fura logiku u pogledu stravoužasnog dela i začuđujuće je jasan i pregledan. Opis sadašnjeg Oregona je porazan za sve američke vlade (devojački «administracije») od Buša matorog do danas. Slično je valjda i u Baltimoru, Detroitu, Nju Orlienzu (devojački «Orleans»), ali ovi potonji gradovi makar imaju harizmu, klimu, umetnički život, kulturu, Oregon je kao kaubojska kulisa ispred koje niko više ne snima. Nekad ovaj gradić u vukojebini beše prosperitetan, razglednice da šalješ i da se ne buniš zbog palanke i manjka pankroka, a danas je u njemu jedina privredna delatnost —  prouzvodnja meta i druge droge u napuštenom rudniku. Ekonomska katastrofa i siromaštvo (glavni lik filma, švrća, u školu dolazi pocepan i prljav, i klošari su bolje odeveni od njega) vuku na ruske provincije pod Putinom, ali  —  demokratija, bato, šerif, prava čoveka, privatnost i te stvari.

Rogovi su, znači,  arthaus strava i užas, i manjak budžeta za specijalne efekte nadoknađuju pričom, psihologijom, omažem nejtiv življu (devojački «Indijancima»; ovde Grejem Grin igra penzonisanog poglavicu iz SUBNOR-a koji meće bele pionire na koleno i pripoveda im guslarsku preistoriju s indijanskim čudovištima što se svete kada se nadrndaju), kritikom ekonomske politike SAD prema svojim provincijama… Pozitivna strana je, kako rekoh, logika, tako da sam tokom gledanja poželeo da je film izbacio ovu natprirodnu horror žvaku —  kao klin iz čorbe —  i nastavio putem seciranja amerikanske palanke, ne u kronenbergovskom stilu, već koenovskom. Ali to sam samo ja, nisam ljubimac SF i fantazija, osim ako nema lepih slika kao u Astri ili se ne radi o kosmonautima u nevolji. 

U malo (nikako pitoreskno!) mesto u državi Oregon dolazi učiteljica, to je njen povratak u roden kraj, i ona se useljava kod brata, inače šerifa. Oboje su porodično istraumirani, seksualno i drugojako, o čemu se obaveštavamo iz dijaloga. Dijalozi su vrlo škrti, jer to je Amerika (a Amerikanci, za razliku od brljivih istočnih Evropljana, svoje muke zadržavaju za sebe), ali nas iscrpno informišu o setingu: ovo je nekad bilo bogato i napredno selo, a sada je sve propalo, od poljoprivrede preko rudarstva do industrije, i jedina privredna grana koja uspeva jeste proizvodnja droge. Vlast s tim jednostavno ne može da izađe na kraj, Vrhunac je ograničavanje štete i držanje nemani pod kontrolom. Kada šerif uzme lekove (nagađamo da su to antidepresivi) pre nego što krene na posao i kaže: »Opet moram da izbacim siromašnu majku s decom iz kuće zbog dugova!», to nam je tako dobro poznato!

Zapravo, film uopšte ne krije karte. Odmah nam je prikazana laboratorija za manufakturu meta i vidimo da su proizvođači napadnuti. Vidimo i sina jednog od proizvođača, on čeka tatu u džipu. Emotivni momenat, jelte. Šta je to napalo ove narkomane? Ne zna se odmah, ali već u prvoj trećini filma nam se kaže. to je neki indijanski duh, koga ne valja jediti. Znači, etnologija. I Đorđe Kadijević bi jamačno voleo da je mogao da stavi šape na ovaj scenario. 

Učiteljica ima dobru dušu i ne otaljava posao. Ne voli štrebere, već pokušava da aktivira povučenog i odrpanog švrću, koga siledžije u razredu uporno zlostavljaju. Ali, mališan je otporan, ne da se, nije plačko, već uzvraća i trpi, kao da je odrastao u našoj Perućici. 

Švrća na času ispriča jednu parabolu o medvedima iz koje (parabole) pametan gledalac zaključi: na početku filma su nadrljali njegov otac i brat… (Da nije stravoužasne situacije u dečakovoj kući, da poželite da ga upišete na tečaj crtanja stripova!) I zaista, od ujeda neke misteriozne beštije, i otac i brat su se poremetili i postali nekakvi zombijevski mesožderi, a švrća ih je zaključao u sobi na spratu i čeka da ih to nekako prođe. U međuvremenu ih hrani kadaverima životinja i otpacima, jer sirotinja. (A za džip imaju, jebiga, to je Amerika, setimo se Henrija Fonde i »Plodova gneva» i kako je Staljin taj film zabranio u SSSR-u, da se ne vidi kako i amerikanska sirotinja može sebi da priušti auto.)

I sad slede 1) pravi horror i 2) amerikanska demokratija. Po prijavi učiteljice upravnica dođe u švrćinu kuću, neoprezno otključa vrata (to je tipičan horror: lik postupa najgluplje što može!) i biva napola pojedena. Opštinska vlast ne ide odmah silom, mora po propisu dok leševi ne počnu da se pojavljuju na serijskoj traci. Pa i onda po propisu. Privatna svojina, bato.

Ispostavlja se da je ta indijanska beštija nekakav Osmi putnik koji preuzima telo žrtve. Zaposednuti je izgubljen slučaj, jedini lek protiv virusa, pardon beštije, jeste da mu izvadiš srce. 

Film je proračunato ružan. Hladan, prljav, gadan i ružan. Estetika ružnog. Ne računa na mnogo prodatih ulaznica.

Završetak me je podsetio na kraj epizode Alana Forda «Vampir u Nevjorku», kada se na poslednjoj sličici vidi kako Bob Rok ima zube kao Drakula. 

 

Tako i ovde, jutro pruža kontrast i privid hepienda na obali reke, premda se oseća studen Oregona, stoje (privremeno?) usvojeni švrća, sestra učiteljica i brat šerif. On je, inače, u prethodnim scenama dobro izbubetan, čudo da je preživeo... Mislim da pogađate kraj. Učiteljica i dečak odlaze, a brat šerif kaže: "Idite vi, sad ću ja..." i kašlje i kašlje i kašlje… I — pođe mu krv na oči, pođe mu krv na usta… Beštija je živa.

Eto sikvela.