režija Cary Joji Fukunaga; ul.: Daniel Craig, Léa Seydoux, Rami Salek, Ana de Armas, Lashana Lynch, Ralph Fiennes
* * *
Tarantinovski, oproštajni Bond.
Posle ću da objasnim, ali na početku: ključna scena je zapravo realan opis ovog našeg stanja, kada M. (Ralph Fiennes) usred Lambetha, tako da se vidi turistička zamka „Londonsko oko“, objašnjava, zapravo se pravda Bondu. zašto mu je pala na pamet ideja da napravi pametni virus koji ubija samo ljude s određenim DNK: „Čitav život sam posvetio odbrani demokrat...“, pa se osvrne oko sebe i pokaže rukom: „ovoga!“ A ovo je – sloboda da budeš šašav i ofarban u zeleno, da se zezaš, da tulumariš, da blejiš, da živiš kako ti se hoće, swinging or living as a celibate, gay or straight, all the same, taj M.-ov iskaz je tačan opis današnje situacije in a nutshell.
Nikad nisam bio tarantinovac, a obožavam „Bilo jednom...“, ovo je jedini bondovski film Daniela Craiga koji sam pogledao u celini, pa još u bioskopu, a sada sam fan Daniela Craiga. (Prvi bioskop posle izbijanja pandemije, double feature, najpre Eastwoodov Cry Macho, pa deset minuta kasnije u istoj (naravno nedezinfikovanoj) dvorani ovaj Bond, većina gledalaca bez maski, odstojanje niko ne jebe, ispred mene trojica ugojenih disneyvskih buldoga sevaju svojim guznim dekolteima, grokću dok žderu kokice i gledaju sve zamaskirane kao da su poslednji krelci. Ja promenih dva para maski, pešačih po 45 min. do i od sinepleksa, da bih izbegao nemaskirane putnike i bacile u gradskom prometalu, u povratku kupim „pohano pileće belo za ponijeti“ u non-stop žderaoni(ci) i sednem da pišem „prikaz“...) I, kao i kod Tarantina, kao kod svake torte, poslednje parče je najukusnije.
Kada su izabrali Craiga za novog Bonda, bio sam moderator filmskog podforuma na nekom hrvatskom portalu. I ja sam se žestio: „Kakav je to plavušan Engleščić, on može biti samo Bondov Passepartout, katastrofa!“ A tek visina... Kažu nizak, a nije. (Na IMDB-u i dark Hollywood sajtovima se mogu naći čak i dugo skrivane i falsifikovane visine Jean–Paul Sartrea i Señor Hitlera!)
I evo, vrtim labudovu pesmu na ripit. Da, oduševio me je ovaj dvadeset peti Bond. Želim da ga gledam ponovo i verovatno hoću, u nekom sinepleksu koji se doslednije pridržava razmaka među gledaocima i drugih mera predostrožnosti.
Zašto tarantinovski? Pa, mislim da je Cary Joji Fukunaga u Kusturicinom stilu napravio album referenci na svaki od prethodnih filmova o Bondu + mnogih horror filmova, te kvalitetno pobio sve živo, e da bi napravio mesta za valjda unuku Queen Latifahe kao sledeću agenticu 007. Ako se to desi, onda Otelo mora biti neki belac s trampovskom frizurom, a detektiva Shafta mora da igra Timothy Oliphant. Serijal o Bondu se dugo opirao američkim etno- i džender politički korektnim kastinzima, koji liče na ono kako je Miljanić sastavljao nogometnu reprezentaciju ili na famozni „ključ“ (SFRJ je izmislila pozitivnu diskriminaciju), te je dosad samo Monneypenny postala crnkinja, M. je jedno vreme bila žena (doduše bela i nadrkana), a onda je u Craigovoj eri i Felix Leiter postao crnac. Tu kraja više nema, u sledećim epizodama moraće se naći mesta i za nekog Hasana, nekog sa sisama&pimpekom, i sve po redu.
Ali, ovo je bila komemoracija jednom vremenu koje je praktično nestalo 11. septembra 2000. Otad život u onom delu hemisfere „gde imate tekuću toplu vodu i možete struju uključiti prekidačem i gde postoje politički izbori (i gde vas zaslepljuju reklame striptiz klubova)“ – počinje sve više da liči na neki distopijski spot Pink Floyda. Slom berze, terorizam, najezde izbeglica i konačno pandemija dovele su stvar do toga da je većina ljudi u nekoj vrsti apokaliptične jeze i živi makar u mentalnom ako ne i fizičkom kućnom pritvoru. (Šta je s drugom hemisferom?, zapitaće neko. Pa, tu hemisferu sa sve letećim ćilimima, prelepim kulturnim spomenicima, čarobnim lampama i kamenovanjem nevernica, prepustiću ljubiteljima bezobalnih antropoloških i kulturoloških tlapnji nedojebanog bapca što se kliče Margaret Mead.)
Komemoracija je obavljena lakonski, onim već pomenutim M.-ovim rečima o ovome. To je i dalje tabu u onim finim, uštirkanim raspravama između Žižeka i Pinkertona, na Fejsbuku, u parlamentima, i u žestokim sukobima između krajnje desnice i woke multikulturalista. To – koja je cena napuštanja liberalne demokratije, ko će da plati prihvat miliona ekonomskih migranata, među kojima je nemoguće prepoznati prave političke azilante, a koji, migranti to jest, nakon što popapaju akumulaciju sirote Europe, nameravaju da traže uvođenje šerijatskog prava. To je tabu zbog koga čovek može dobiti šut-kartu iz PEN-a, može biti stigmatizovan kao nacista i rasista i bezdušni sebičnjak, drugim rečima – kanselovan. Sve to se, kao u kapi vode, ogleda u tim M.-ovim rečima. To je „pamćenje vode“, (pun intended), koje će se jamačno očitovati u narednim filmovima, čijeg narednog glavnog aktera poslednji film (ovo bi lepše zvučalo na engleskom s tim lepim i funkcionalnim saksonskim genitivom!) verovatno neću živ dočekati. (A neće me ni biti briga.)
Početak filma navodi na „Fargo“ (šok na prozoru), na „Halloween“ (oživljavanje upucanog ubice Safina), na „Omen 2“ (mala Madeleine Swann beži po zaleđenom jezeru, led puca, ona je zarobljena kao Mark). Taj početak treba da objasni događanja iz prethodnog filmu o Bondu, koji (film), eto, nisam gledao, ali sam uprkos blaženom neznanju zaključio da Bond nije u vezi sa svojom ćerkom.
Uopšte nisam imao utisak da je ovo bondovski film. Toliko emocija, sete, opraštanja. Fukunaga je kao centralnu tačku uzeo (meni najomiljeniji, sa sve Lazenbyjem) „U službi njenog veličanstva“, to jest zbrzanu ljubavnu aferu s tužnim krajem i jedinim Bondovim brakom. Tereze Bond (Diana Rigg) se podsećamo na početku filma „Samo za tvoje oči“, kada R. Moore polaže cveće na njen grob. Hommage toj sceni je eksplozija koja se događa odmah posle onih uvodnih scena (van)bračne idile. Ali Fukunaga gradi film ne na samoj činjenici da Bond može da se oženi, već na zatelebanosti do ušiju, na vernosti i poverenju. Ovo je jedini Bond koji može da stari, da oseća i da zaplače. (U romanima je takav bio oduvek, jer takav je bio Ian Fleming.)
I dok je konstrukcija filma u tom smislu veštačka i proračunata, da se „pomoću lepka i makaza“ referira na sve bondovsko od preistorijskih vremena (i usput, u stilu „Moonaraker“-a, parodira štošta od recentnih blokbastera) – u isto vreme je ovo najlogičniji i najosećajniji Bond „ikada“. Paradoks dostojan postmodernizma.
Znači, ovo je ljubavni špijunski film u britanskom stilu, moglo bi se hladno raditi o nekom penzionisanom agentu MI6 (minus ono malo gadžeta, naravno), jer tu ima onog uzdisanja, moralisanja, lecarreovskog žrtvovanja i očajne nesrećne zaljubljenosti, onog gorkog osećaja moralne obaveze koja se može ispuniti samo po najveću cenu. Kao da je besmrtnik u bajci odlučio da otpije s izvora smrtnosti i počne da stari.
Moja jedina nada je da sâm naslov daje priliku Craigu da preživi, premda ono „James Bond Will Return“ bez naslova tog sledećeg filma deluje zloslutno – da će se u dvadeset šestom uratku pojaviti neka Miljanićeva trandža sa sisama i guzičetinom, prava opajdara s internešenel ingliš naglaskom i jamajčanskog podrijetla. Ali, izgleda da su producenti odlučili da je starosna granica za gl. ulogu – 50(+2) godine. Moore je imao 58 u svom poslednjem bondisanju, staračke mrlje, posledice hemoterapije i akrobacije njegovog frizera stiliste da mu namesti kosu kao da je Saša Zalepugin privlačile su pažnju gledalaca. (Tada, 1982. ispred bioskopa su bili dugački redovi da se kupe ulaznice za double feature For Your Eyes Only i Moonaraker, sva mesta rasprodata, publika je urnebesno komentarisala svaku scenu, a danas za pretpremijeru u omanjoj sali sinepleksa sedam minuta pre početka projekcije bez problema kupim kartu, i ne mogu da se setim kada se publika od srca nasmejala... Pa se posle čude otkud Netfliks.) Bondovi su kao balerine, rano se penzionišu i to po pravilu kao invalidi. Ti prokleti jednogodišnji mandati!
No Time to Die ima od svakog prethodnog „Bonda“ po malo i ima sve značajke franšize, a opet je to nešto drugo, ljudskije, s manje komedijaških ludiranja, gedžeti su džepni i ne odskaču, premda nekim kritičarskim čepama i ovde smeta preposterousness tih sokoćalâ, pazi ovo, u celoj nemogućoj premisi Jamesa Bonda, to im je nelogično, i zanimljivo je da se još može naići na jadnike koji bogorade zbog onog daljinskog upravljanja automobilom u jednom filmu s Brosnanom.
Kako rekoh, centralno uporište je u Lazenbyjevom filmu, što se potcrtava (hrv. podcrtava) muzikom (John Barry) iz tog filma u emotivnijim momentima, najpre uvodnim instrumentalom za „On Her Majesty’s Secret Service“, a onda i instrumentalom one pesme koju je interpetirao Louis Armstrong (preporučam fenomenalni cover benda My Bloddy Valentine) We Have All the Time in the World, i taj se naslov na početku citira a na kraju parafrazira i to je naprosto divno rešenje.
I ovaj je Bond non-smoking, u smislu da se ne puši, ali smoking se obuče, jednom samo doduše. Pušenje je antireklamirano, kao u filmu „Deep Blue Sea“ u kojem Stellanu Skarsgårdu („Jim Whitlock“) ajkula odgrize ruku u kojoj drži cigaretu, naime majka psihoterapeutkinje i Bondove nesuđene ljúbe, čjubeženeme Madeleine Swann, drogira se, pije i puši. I gine. Smoking kao odelo, pak, obuče se jedared. Bond dođe na neku zabavu i upozna se sa zgodnom operativkom Palomom koja se hvali: „Završila sam tronedeljnu obuku, jeee, čast mi je da radim s vama na terenu!“. Ona odmah počne da mu otkopčava košulju. On kaže: „Ovaj, zar ne bi trebalo da se najpre malo upoznamo...?“, a ona odmah ispovrti smoking u plastičnoj ambalaži. Mali komični odušak, hommage onom mooreovskom i conneryjevskom bećarskom bondu, nezamijećen, doduše, u sali „James Dean“. Ima i dalje, Craig se presvlači, ali mu „smeta“ što ga Paloma papa okicama, pa kaže: „Budi ljubazna, okreni se!“ Kada se okrene, ajme, njoj leđa još obnaženija („golija“, kako bi se reklo u Imotskom i Motovunu), inače je odevena u ’aljinu za tango, sise se vide bočno, prorezi kao kod Angeline Jolie na dodeli Oscara, pa se u sceni tuče (hrv. tučnjave), kada cura udara mawashi gerijem, vidi i da su joj tange „na konac“, i to je valjda sprdanje s tom odvratnom političkom korektnošću, jako se nadam.
(Zemlja smokinga.)
Ali ako se već ne purnja, onda se pije, štaviše loče. Uglavnom skoč, a jednom i votka-martini (protresen, ne promešan!). Naiskap. To je i izvor jedne pošalice, naime Nomi i Bond treba da prime vakcinu pre nego što se zapute na ostrvo na kome se pravi ubitačni virus, Bond ne kapira odmah šta je to „shot“, pa kaže: „Uh, hvala, već 4-5 sati nisam uzeo nijednu žestinu [shot]!“, a onda bez pitanja i umoljavanja i Nomi i Bond dobiju bolni ubod vakcinalnom pištolom u vrat, kao „Zmija“ Plissken u filmu Johna Carpentera. No time for anti-vaxxers here...
Tokom čitavog filma samo jednom se dogodilo smejuljenje u publici, onda kada je Madeleine rekla zbunjemon i devojčicom očaranom Bondu: „To nije tvoja ćerka!“ „Ali, te plave oke!“, kaže on. Onda ona želi da mu pokaže još nešto i on pođe za njom niz stepenice i pita: „Još jedno dete?!“ Inače – mûk, šok i neverica. Nema ciničnih pošalica osim u jednom slučaju, kada Bond gadžetom dovede veštačko oko u glavi hitmena da eksplodira pa javi Q.-u kako mu je sokoćalo supač, jer: „it blew his [hitman’s] mind off!“ I to je mali podsetnik na sličan štos u filmu „U službi njenog veličanstva“, kada jedan od henčmana završi u drobilici za sneg i iz koje drobilice izleće nekakav belivukovski krvavi gulaš, a Lazenby kaže: „He had a lot of guts!“ Ovde nema takvih okrutnosti.
Ali meni je najsmešnije bilo posle scene u kojoj je Bond u besu zgrabio Blofelda (Cristoph Waltz, posle Savalasa jedini elokventni Blofeld, plus što ima i kosu, premda od nje nema nikakve koristi u pogledu lepote), naime tada Bondu priđe M.-ov gnevni šef kabineta (u tumačenju Roryja Kinneara), oličenje prilježnog birokrate iz srca „duboke države“ i prosikće: „Prekršio si jedno od osnovnih pravila [službe]!?“ Pa to je zbilja smiješno. Osnovno pravilo službe je kanda – kontra Amerikancima – da se ne primenjuje sila nad uhapšenima?! Ma daj, i le Carre je u romanu „The Mission Song“ opisao kako britanska tajna služba meće muda na elektriku.
Bond je zgrabio Blofelda za gušu, jer mu je ovaj otkrio da ga Madeleine nije izdala kako je Bond od početka verovao, već da je bomba odavno postavljena bila u onom kolumbarijumu i samo čekala. Bond shvata da je iz čiste paranoje i tvrdoglavosti sebe lišio šest godina porodične sreće...
Rekoh li da tako počinje film? Posle onog edukativnog ubijanja nikotinske ovisnice, maskirani ubojica – Safin – poklanja život devojčici koja je zarobljena pod ledom (a ne kao Demian što je ubio Marka u „Predskazanju 2“) i onda u narednoj sceni odrasla žena u tumačenju Lée Seydoux (zdrava, seljačka lepota, koja će se uskoro morati boriti s gravitacijom) izranja iz ubavog tamnoplavog mora jednog sunčanog popodneva. Idila, ljudi. „Idem na grob a onda ćemo da zajutrkujemo!“, veli Bond nakon što je (hrv. ju) poljubi. Hoćete kurac da zajutrkujete. To je film, čoveče. I ode Bond do groba-kapelice, kad ono: Buuuum! I on misli da ga je ona navukla. Tek posle dva sata filma mu Blofeld kaže da nije. Znači, ljubavni nesporazum. Poverenje, porodica, žrtvovanje.
Safin je neka nova vrsta negativca, nova za serijal, a inače poznat tip lošeg momka a inače genijalca, koji, ili odbija da umre, ili ponekad ume da pomogne zakonu kao Hannibal Lecter. Ovaj film je i konačan razlaz s idejom da su Rusi (Sovjeti jelte) neutralni momci s kojima se samo ne treba kačiti, Tirnanić je odavno ukazivao da Rusi nikada nisu bili glavni dušmani Britancima, nisu ni ovde, doduše, ali je odbegli ruski naučnik Obručev – najveće govno u filmu. On (možda budućem ženskom Bondu) agentu Nomi, crnkinji s oznakama 007 posle Bondovog penzionisanja, kaže: „Čuj ti, meni ne treba laboratorija da izbrišem celu tvoju sortu!“ Loš je momenat izabrao da to lane, jer se njih dvoje nalaze na nekim skelama upravo iznad bazena u kome se krčka nekakav ujušak od virusa, kiselina, šta li, i ona ga lepo bači u Moraču, kanseluje ga kao kevin Costner Billyja Dragoa u „Nedodirljivima“, bači ga u juhu da od njega nastane sarma. Eto ti rasnog pristupa u filmaču.
Bond je raznežen kada sazna da je postao otac. Tada on spasava planetu s još više žara, on tada zna da na svetu postoji nešto što voli više od sebe, više od majke tog deteta, on je tek tada postao smrtan. Tek tada kada je postao najranjiviji, jer ima najviše da izgubi, postao je najhrabriji, najspremniji da se bez oklevanja žrtvuje. A nije moralo tako, on je u čamac upakovao ženu i ćerku i – da je neki običan čova bio u pitanju – pošao bi s njima, ali ne: on, kao pravi protestant*, kao čovek koji mora da izvrši svoju sudbinu, mora da se vrati da pomogne drugima, da dovrši posao i spase svet. Zbogom, beli protestantski* svete, zbogom slobodo govora, zbogom slobodo kretanja, zbogom karanju na sve četiri strane sveta, zbogom dizelu i autačima, zbogom rock’n’rollu (pa i punku), zbogom vetre u kosi. Dobar dan čipovi, maske, security controls sviju fela, dobar dan čekancijo u redovima, dobar dan paranojo, dobar dan kućni pritvore. Zbogom trula liberalna demokratijo, pravićemo te od blata.
* --- Da, da, neki vele da je Bond katolik (recusant), ronin među anglikancima i tako to (i onaj pop u "Samo za tvoje oči" je katoliko, olrajt), ali ovde je reč o suštini. Insistiranje na ovom detalju jeste trolovanje.
No comments:
Post a Comment