(kreatori: Robert King, Mišel King, Fil Anden Robinson; producent Ridli Skot i ekipa; uloge: Kristina Baranski, Rouz Lesli, Kaš Džambo, Delroj Lindo, Sara Stil, Nijambi Nijambi...)
* * *
Ja sam čovek seljak, gledam Pozorište u kući i Da, ministre ili Da, premijeru. Smejte se, slobodno. Ponekad pogledam Frejžera, Sajnfelda, Smanji, bre, doživljaj, Maniksa ili Meklauda. Ili, pak, Gabrijela i Inspektora Vinka. 'Oće to mene tako da u’vati.
U naredne dve nedelje imaću obaveze na književnim večerima i jednom šahovskom turniru, pa neće biti novih poseta biskopima. Tako da je ovo zamena u vidu teksta o spinofu "Dobre žene», dakle o «Dobrom fajtu». Čudo kako je komičarka Kristina Baranski (možda i zahvaljujući dušmanskim plastičnim operacijama posle kojih ne može da trepće, nema kapke, nos joj je kao iz SF serije), uspela da pređe u višu ligu dramskih starova. I, uopšte, Dobar fajt je omogućio nizu epizodnih komičara i komičarki svih uzrasta, od omladine do veterana, da se uozbilje. Skot kao producent postupio je kano Oliver Stoun kada se, u besomučnoj potrazi za efektnim imitatorima stvarnih ličnosti, nije libio da svakog dostupnog komedijanta regrutuje. (Slično tome, serija The Closer pružila je priliku nekolikim negativcima da operu biografije i ustale se kao čuvari zakona.)
Znači, Dobar fajt.
Otkrih slučajno jedno mesto na internetu gde mogu da ga bindžujem, a i inače mi se stalno mota po glavi onaj šamar Ališi iz poslednje epizode Good Wife, i o tome niko ne priča, svi samo ćućore o kraju serije o familiji Soprano. I ja sam jedno vreme «iznosio» (ne mnogo originalnu) teoriju da je po sredi atentat na porodicu, da će oni, koji su ih krvavo gledali u zalogajnici, zapucati posle odjavne špice, ali sada više nisam siguran u to i uostalom baš me briga.
Sad se samo ponekad prisetim briljantnih mizantropskih momenata u toj seriji, kada, na primer, Poli (Toni Siriko) prebije bejzbol palicom onog kajakaša iz čiste ljubomore, pa kada se ljubavnica Tonijevog tate, a navodno i Kenedijeva (!), ispostavi kao varalica i to Toni i te kako vidi, ali iz principa tera dalje, pa kako Piter Bogdanović kao kolega psihijatar, raskrinkava sociopatsku prirodu mafijaškog plemena. Zbog tih momenata treba autorima oprostiti zbog nekih samozadovoljnih, samoreferencijalnih «postmodernističkih» skretanja u onostrano, na primer u onih nekoliko epizoda s Tonijem u komi, i s nju ejdž metaforama o hotelu i ličnoj karti. Samo u sledećem životu bih mogao doa odbindžujem tu seriju, a neću, kad već nisam «Žicu» i tolike druge, koje su gledali SVI samo ne ja...
Good Fight ima briljantan početak i sada znam da ne bih imao živaca za seriju u vreme premijere (početak 2017), samo sada ima ona smisla, kao stare novine što tek posle govore istinu i imaju delezovski šmek. Briljantan je početak, velim, s inauguracijom čika Trampa, mi čujemo ton televizora, to je prenos te inauguracije, a Dajan Lokart zabezeknuto gleda i ubrzo isključi aparat. Kako je to bilo dobro, umesto da kukaju kao Stiven Kolbert ili da menjaju kasting kao «Kuća od karata». Od Trampa su napravili nevidljivi kameo, siluetu Hičkoka u Porodičnoj zaveri, i treća epizoda je ingeniozno pokazala ono što radi svaka nova adminisrtacija (vlada, da) u SAD — partoktratski menja državne službenike, javne i kulturne radnike gde god može. O tome je pisao još Sol Belou posle pobede Regana u «Više se mre od slomljena srca». Tako je crnačka advokatska firma Adrijana Bosa, kod koje se zaposlila Dajan Lokart (malo kasnije ću da objasnim otkud ona u toj firmi), dobila nogu od neke sive eminencije i lobiste koji sada radi za Trampa. (Nemojte očekivati od mene da postanem ekspert za američko pravo, to je za mene «ono za ono», kao da čitam uputstva za sastavljanje «Smederevca».) Otkantali su ih, jer — Tramp. Šef Adrijan Bos (Delroj Lindo) teško prihvata nogu. Siva eminencija ga nutka zemičkama («jao što je dobra pekara»), ali jasno je da ih puštaju niz vodu zbog nove vlasti. Došlo je vreme belaca, Crnci moraju da budu lojalni, veći katolici od pape, a i tada dobijaju kikiiriki. Silaze liftom Adrijan Bos i saradnica, ne mogu da dođu k sebi i da se pomire s nogiranjem, kad, on se predomisli, pritisne crveno dugme i vrati se. Gle, onaj što ih je izsikterisao — već je u srdačnom i prijateljskom razgovoru s nekim — crncem. Od one sorte koja zna da se prešaltuje na vreme. Šta se događa? Adrijan Bos sazove svoje službenike, većinom crnce, to je socijalistička firma koja se barem trudi da stvara privid da radi i pro bono a i inače zastupa crne žrtve policijske torture i tako to, dakle on ih sazove i pita: «Da li je iko od vas, aman, ljudi, glasao za Trampa u ovoj firmi?! Neka digne ruku.» Niko da digne ruku. Ali, kasnije se javi jedan od mladih lavova u firmi, Džulijan Kejn (Majkl Boutmen) i prizna greh. On misli da su ga otkrili i očekuje odmazdu, ali jok, on je njihov džoker i pomoću njega Adrijan Bos nadlobira onog trampovskog crnca i zadrži važan posao u Uošingtonu. Ta treća epizoda ima genijalan završetak. Onaj odbijeni, izigrani trampovski crnac, inače cinična debela baraba, svrati u kancelariju kod Džulijana Kejna i najpre ga optuži da je lagao da je glasao za Trampa. Kada ga ovaj ubedi da nije lagao, čika cinik mu ostavi posetnicu na sto: «Čuj, momče, sad si najebao u ovoj liberalnoj firmi. Uskoro će ljudi prestati da ti ulaze u ovu lepu kancelariju. Osetićeš da si nevidiljv, ili čak i šugav. E, kada se to desi, dođi kod nas, čeka te posao!» I zaista, u komičkom odušku, zapanjeni Džulijan s užasom primećuje kako ga svi nekako čudno gledaju, sašaptavaju se, podgurkuju se i samo mu klimnu, ali nema više «zdravo, kako si, šta ima?»
Tako se završila treća epizoda, a četvrta je bila muka brutalistička gledati, jer je to bila potresna sudska drama o crnkinji koja se bori za vlast nad svojim jedinim preživelim — jajetom. Naime, ona je preživela rak jajnika, nekada je zbog neimaštine donirala jaja za novac, i sada joj je jedina šansa da postane majka to da spase ono jedno preostalo (ostala su uništena tokom vremena, verovatno protivzakonito iskorišćena za medicinske eksperimente). E, ali u američkom pravnom sistemu treba se izboriti da dokažeš da si vlasnik svoga jajeta. Epizoda veoma jasno, potresno a ipak dozlaboga realno pokazuje kako je teško biti crnkinja u današnjoj Americi i da je to produžetak ružne rasne prošlosti. Ima tu istorijskih natuknica na Malkolma Iksa i ML Kinga i na one krvave borbe iz 1960-ih, koje su se vodile zbog simbola, a suština je ostala na milost i nemilost «presedanskom» pravnom sistemu, i ova je epizoda konačno pokazala da će serija biti reformatorska, liberalistička, umetnički otpor četvorletki čika Trampa, te da će Dajan Lokart ipak biti "emeritus" lik. Maja Rindel, Dajanino kumče i lezbejka dobrog srca (Rouz Lesli) i Luka Kvin (Kaš Džambo), biće glavni likovi, jer — na mladima svet ostaje. Veterani i veteranke, u vidu Alana Alde, Pola Gilfojla, Kristine Lahti itd., ipak znaju svoje mesto, glavne role su za ljude od 25. do 45. godine. Ostalima nacionalne penzije. Jeste da je Kristina Lahti izuzetno seksepilna kao tužibaba, ne bih joj dao 67 godina, i jeste da je Pol Gilfojl, kao kanda nepravedno optuženi tatko Maje Rindel (poveznica s «Dobrom ženom», olrajt), s godinama dobio na autoritetu, ali ovo je serija za glumce i glumice u punoj snazi. I odličan podsetnik da je trajanje «stardoma» po pravilu 4-5 godina, a da samo srećnici u tom blaženom stanju mogu uživati deceniju i više.
Kako je počela ova serija: Dajan Lokart je, kako rekoh, frapirana novim prešjednikom pa je odlučila da se penzioniše, kupila je kuću u Provansi za milionče i po, njeno kumče je položilo ispit u komori i sve ide kako treba. Ali, tada kumčetovog oca — Pol Gilfojl — optuže da je proneverio penzione fondove, a s njima između ostalog i francusku kuću i sve pare Dajan Lokart. Ona mora da otkaže penziju i mi znamo da ćemo do kraja serije, ili barem do kraja I sezone, da gledamo oslobađanje Pola Gilfojla («Henrija Rindala») iz surove američke ćuze.
Advokatska etika je na visini, što je pravnicima verovatnije jasnije nego meni. Režija je u stilu «Hanibala» Ridlija Skota i time je sve rečeno o vizuelnom identitetu, s tim da su tonovi metalniji i robotskiji, u stilu «Kuće od karata» i ona animirana špica osobito podseća na tu seriju i prozvodi zloslutan utisak. Ridli Skot se iz petnih žila trudi da ne izgubi kontakt sa svojim vremenom. U vreme kada je počinjao da se bavi filmom, nije postojalo možda 90% onoga što čini so i biber našeg današnjeg paranoičnog informatičkog sveta: mobilni telefoni, internet, surveilance dronovima i satelitima, političke promene u XXI veku, džender pitanja, woke i #MeToo i sve što uz to ide, ali Skot se redovno apdejtovao i ostao mladoliko uronjen u stvarnost, šaleći se ponekad postmodernistički, češće brutalistički, vagajući uz timove advokata dokle sme da ide. I tako je Dobar fajt serija koja najbolje radi za crnačku stvar, s liberalne tačke gledišta, ali da ne liči na naporno smešnu parodiju «Korena». Pravne bitke su, kao i u poslednjim sezonama «Dobre žene» u svakoj epizodi različite, ponekad ih ima i po 2 u jednoj, ali one uvek otkrivaju novo usložnjavanje identitetskih, manjinskih, rasnih a bogami i čisto kapitalističkih problema u Americi, na način da bi i Karl Marks s interesovanjem klimnuo glavom. I sve to bez bočkovske i frostovske i kelijevske (Stiven Bočko, Mark Frost, odnosno Dejvid Keli, respektivno) LGBT karnevalizacije niti vodviljske relativizacije svega postojećeg. Ne, ovde likovi kada poginu, posle ne ožive, nema parodije koja je sama sebi cilj. Deniju Krejnu nema mesta u Dobrom fajtu.
* * *
Napisaću nekoliko ničim neizazvanih impresija i prisećanja. Rekoh da ovu seriju ne bih mogao da svarim u vreme premijere. Sećam se, tako, na Maltu sam dolazio uvek u vreme nekih nesreća, na primer novembra 2015. na šahovski turnir sleteh iz Berlina na Maltu upravo na dan onog terorističkog ataka u klubu Bataklan. Godinu dana kasnije, opet dolazim na šahovski turnir, i opet iz Berlina, slećem posle izborne noći u kojoj je pobedio Tramp. Celu noć sam gledao CNN na televizorčetu iznad toaleta u sobičku maltene za četke i metle, naime morao sam da produžim boravak u hotelu za 1 dan, pa su mi našli taj špajz, i s malog netbuka sam komentarisao čudo neviđeno i smejao se novinarima CNN-a koji su samo sat pre proglašenja pobednika govorili »Pa znalo se da Tramp ne može da pobedi, ne ide to…!» U međuvremenu je vladavina narandžastog čike okončana i svi su valjda srećni novim domaćinom Bele kuće, bodrim i čilim liberalom, poštenjačinom bez ijedne mrlje u karijeri, demokrate bez mane i straha. Jasno. Videću šta su uradili u 5. sezoni, koja se događa u vreme pomenutog šampiona duboke države… Za sada bindžujem ovo što je snimljenu u tamnici američkih manjina i tokom 500 godina pod republikanskim Turcima.
U kopenhagenskom Strojetu, prekoputa Laukejehuseta, gde se prodaju industrijski pravljeni kolači i torte, ima bar koji se zove Sam’s bar. (Inače, «imati» - a to je znao i Miloš Moskovljević - ima i značenja «postoji» i «osećati». Tako da su "ima jedan car" i "imam strah" sasvim okej konstrukcije, ne slušajte agresivne laike koji su pročitali samo poneku kolumnu Rade Stijović u Politici, a ni bečkerečkog gnjavatora) E, u tom baru se izvode karaoke. Karaoke se uživo prikazuju na ekranu veličine malog Grundig televizora na spoljnom zidu objekta. U hladnim novembarskim večerima sam često šetao tuda i ponekad gledao tu mini-Evroviziju… Po pravilu sam ubijao vreme, dok je vreme ubijalo mene, s ulaznicama za obližnji bioskop "Grand teatret" u džepu. Šetao sam se sve do kraja Strojeta (koji je dotle promenio ime), do Kraljevskog pozorišta i Nitorveta, pa nazad. Klošari grada Kopenhagena su hrabri i postojani, često i ne podmetnu karton na granitne ploče, lako izdržavaju onu novembarsku studen, od koje u Beogradu umiru kaktusi i muškatle... PH lampe se vide izdaleka na prozorima visokoplafonskih stanova. Na Gameltorvetu, u mraku, neka devojka svira Baha na violini, a u futroli instrumenta se jedva naziru novčići od 10, 20 i 5 kruna i poneka novčanica. U ovo vreme u fontanama nema vode. Gle, tu su i peruanski Indijanci. Oni su uvek čili i veseli, kao da je 20 stepeni. Njima daju najmanje para, a njih to kao da ne pogađa. Kopenhažani hodaju samouvereno.
* * *
Uskoro počinjem s bindžovanjem II sezone. navijam da Maja Rindal izvadi ćaleta iz ćuze. Predviđam da će Luka Kvin imati isto onoliko putenih veza kao i Ališa.
No comments:
Post a Comment