Navodno je (i ovaj) danski film zasnovan na istinitoj priči, a kažem "navodno" jer me je intervju režisera i scenariste malo razočarao i zapravo podsetio na nekolike slučajeve uradaka kaobajagi based on a true story, što se ispostavilo kao netačno, a iritacija se sastoji u tome što meni uopšte nije bilo bitno da li je to zasnovano na istinitom događaju. Do pre nekoliko godina u Ateljeu se s uspehom igrala predstava Norvežanina Tomasa Vintenberga "Proslava" (Festen), navodno zasnovana na pravom kriminalističkom slučaju dugogodišnjeg zlostavljanja u porodici, a posle se ispostavilo da su neki ljudi bili željni radio slave. Isto tako i film "Fargo" braće Ko(j)en imao je natpis based on a true story, da bi posle nekoliko godina braća priznala da nije bilo takve priče iz života, e da bi - kada su shvatili da leže na parama i kada je po njihovom filmu napravljena (najmanje) dvosezonska serija - vratili tu naznaku, samo - čemu?! Držim da je to teror kluba čitalaca Opre Vinfri i teror stvarnosne proze što već od početka milenijuma drma američko čitalište (o čemu je u više navrata pisao Vladimir Tasić u "Zlatnoj gredi").
Utisak koji ovaj film ostavlja mogu da sažmem u sledeće; monodrama, Dejvid Mamet, pozorište, Glengeri Glen Ros.
Jakob Sedergran je ostvario san svake holivudske starlete (pa i one iz filma Sav taj džez) da mu lice bude u sinemaskopu i to štaviše tokom 99 postotaka trajanja filma. Doduše, sinemaskop nije potpun zbog tehničkih uslova u sali i formata, ali tu je negde, reda veličine VistaVision-a. Ostali glumci su 'ladno mogli da budu od stiropora, dok su tu glavniji glasovi - naime, film se odigrava u telefonskoj centrali dežurne službe B-92 u Kopenhagenu - to su glasovu koji se čuju iz telefona. Ovo je idealna održiva pozorišna predstava na maloj sceni (ili u podrumu), predstava u kojoj je ton-majstor najzaposleniji. A posle dizanja zavese, publika ovacijama pozdravlja (dotle samo) glasove koje oznojeni glavni glumac zahvalno poziva da se otelotvore...
[SPOJLERI slede]
Film se zasniva na prilično čestom obrtu u krimi trilerima - naime da žrtva postaje dželat, a dželat žrtva. Harold Pinter je na tome napravio karijeru i zaradio Nobela, a u filmu iz rukava mogu da navedem dva upečatljiva primera, prvi engleski rad Romana Polanskog "Odvratnost" i "Bani Lejk je nestala" Ota Premingera. U prvom filmu Ketrin Danev igra kompulzivno-opsesivnu šizofreničarku bunjuelovskog tipa koja od nevine ovčice postaje ubica, a u drugom se filmu, slično kao i u ovom danskom, mlada majka koja traži nestalo dete i strahuje od muža psihopate, ispostavlja kao prava psihipat(nic)a, a dete nije ni postojalo! Motiv prividno ugrožene nevinosti bez zaštite koja krene da ubija iskoristila je i Rut Rendal u jednom od svojih najboljih krimića. Taj model zavođenja gledalaca na krivi trag su "do paroksizma" (ili, na srpskom: do granica imbecilnosti) doveli folirant Finčer (po Palaniukovom romanu) u "Borilačkom klubu", zatim Dejvid Kep u "Tajnom prozoru" (po Kingovoj novinskoj priči) kao i Džon Polson u filmu "Žmurke" (po faličnom scenariju Arija Šlosberga). Ali, ceh je platio samo Majkl Uoker, koji je, posle režije slične brljotine po sopstvenom scenariju s Džefom Denijelsom - "Chasing Sleep" - 12 (dvanaest) godina fatao lisje po parkovima i nije mogao ni da prismrdi sledećem filmu. U svim pomenutim umetničarenjima, publika se sadistički navodi da veruje u nešto, da bi na kraju reditelj slavodobitno gledaocima pokazao srednji prst i "otkrio" kako je sve to samo bolesna mašta glavnog glumca.Iako pozorišnost, zapravo monodramskost, ovog filma bode oči, gledalac ipak ne gleda u sat, jer ga zanima "šta će dalje biti". Glavni glumac znojem natopi kostim, a onda se pokloni i pozove publiku da aplaudira i njegovim lojalnim paževima na sceni. Preokret je dojmljiv, ili, na staroslovenskom - impresivan, a gledalac koji opet dođe u pozorište, to će učiniti zbog glum(a)ca.
Asger Holm je policajac koji očigledno zna i voli svoj posao. Voli ga više od sebe. Takvima mi iz publike opraštamo i kada mlati pritvorene (jer nismo mi pritvoreni). Mi ga vidimo kao dispečera u dežurnoj službi unutrašnjih poslova kako prima hitne pozive i na osnovu njih poziva najbliže patrole. Sve je proračunato u ovom filmu, ovo je poboljšani Mamet, u čijem kuglofu ima premalo lešnika, kandiranog voća i suvog grožđa, a ovaj je film više kao bogato nafilovan komisbrot. Kod Mameta ima mnogo plastikantskih dijaloga u kojima likovi ponavljaju poslednju rečenicu sagovornika, on ispunjava vreme trivijalnostima i razvlači ga veštački, dok kao kornjača mili prema preokretu koji je odavno smislio. I ovde je Meler, naravno, unapred smislio preokret, zapravo preokret i po, ali nam informacije daje u malo većim dozama, dinamičnije i češće a uvek pravovremeno. (Pa ipak, "čujemo zveket hirurških instrumenata", kao što je Jevtušenko zlobno zamerio Nabokovu!)
Asger Holm ima "neki važan događaj sutra" i treba da se vrati na teren, dok je ovo kancelarisanje samo privremeno. Toliko nam je isprva naznačeno. Iz njegovog ponašanja ubrzo zaključujemo i to da on nije mnogo druželjubiv, da nema strpljenja čak ni s kolegama, te da ni oni njega baš ne gotive. Holm lako prasne, ne ume da kaže hvala, dernja se čak i na najbližeg saradnika, Rašida, za koga uskoro saznajemo da mu je verovatno i jedini drugar u kopenhagenskoj policiji. Dok stignemo na pola filma, saznali smo da Holma sutradan čeka nekakvo svedočenje na sudu ili u unutrašnjoj kontroli i da je on sklon "neortodoksnim" metodama, naime provalama u kuće bez naloga i primeni sile... Kao takav, Holm je idealan "isflekani junak".
Film počinje pozivom žene (Iben) koja isprva deluje konfuzno, ali iskusni Asger Holm ukapira da je to šifrovani poziv i da je žena - kidnapovana, i da na prevaru zove iz automobila koji je vozi ko zna gde. Mi se smesta poistovetimo sa situacijom i do kraja filma navijamo da Asger, pa makar i neregularnim sredstvima, spasi nesrećnu ženu iz ralja ludog kidnapera. U međuvremenu Asger sazna (a i mi s njim, scenarista doliva supu kao da pravi rižoto po savetima Džejmija Olivera) da je reč o bračnom paru, da to u stvari muž vozi svoju suprugu, na kompjuteru pronađe njihovu adresu i fiksni broj, pozove taj broj i porazgovara s ćerkicom Matildom (glas deteta: Katinka Evers-Jansen), umiri je i kaže joj da će uskoro da dođu čika milicajci da je zaštite i naredi joj da ode u sobu kod mlađeg brata ("jer je TV pokvaren", kaže Matilda njemu). Ovo se pokaže kao loša ideja... Jer, kada policajci dođu, zateknu ćerku krvavu (to sve saznajemo iz telefonskih i motorolskih razgovora), a kada uđu u dečiju sobu, ispostavi se da je mlađi brat, još takoreći beba - zaklan.
Mi tek tada zamrzimo otmičara...
U međuvremenu, Iben je prebačena u prtljažnik kombija i odatle zove dežurnu službu, a Asger Holm je podučava da "uzme najbliži tvrdi predmet u kombiju" (srećom vozilo je puno cigala!) i mlatne muža kada ovaj otvori vrata... Tada svi u sali verujemo da je muž opasan ludak koji je preklao rođenog jednogodišnjeg sina.
Onda saznajemo i to, da je svedočenje koje Asger sutra ima mnogo gadno: naime njegov (sada smo već sigurni: jedini) drugar Rašid spreman je da laže za njega jer je Asger izgleda - ucmekao osumnjičenog na pravdi boga. Stvar se dalje komplikuje (ako kažemo "usložnjava", ispašće da smo "konferencijaši"!): ispostavlja se, naime, da je navodno kidnapovana žena u stvari poremećena, da je bila u dilkarnici i da je ona preklala rođeno dete, dočim je muž hteo da je odvede nazad na zatvoreno odeljenje... Kakav preokret, ha? Ali, to nije sve. Ima tu još jedno razotkrivanje.
Asger Holm na kraju treba da spasava poremećenu ženu od skoka s mosta. On to čini tako što pred svima u dežurnoj službi priznaje da je ubio čoveka protivno propisima, "jer mu se tako moglo". Žena na kraju ipak ne skače s mosta, a naš junak, malaksao posle katarze, koja mu može doneti samo zatvor i gubitak voljene službe, odlazi iz kancelarije praćen zapanjenim pogledima kolega...
Pa zar to nije poboljšani Mamet: više kandiranog vođa i više lešnika i više vanile, dijalog je prirodniji...? Ako ostaje pomenuti utisak proračunatosti, onaj mametovski utisak, to je valjda zbog žanra, jer saspens i krimići i žive od takoreći template-a, od toga da se sve unapred proračuna, da se piše uz mnogo jabuka i kafe i s nogama u lavoru punom hladne vode i kocaka leda. Ipak, uopšte se ne ložim na iskaz autora da je nešto slično on čuo u njihovoj dežurnoj službi. Ono, jeste da efektno zvuči "fasciniralo me je što je svako imao svoju sliku događaja na osnovu istih reči koje su čuli", ali treba dobro odvagnuti šta ostaje za ponovljeno gledanje. Ostaje odlična i atletska (premda sedeća) monodramska gluma glavnog/jedinog lika i odlična radio gluma glasova s motorole i telefona (Iben i Matilda). Ostaje inovativna reciklaža poznatog preokreta da žrtva postaje poremećni krvnik, a najbolje od svega je inteligentno dodavanje podataka o glavnom liku, na prominclu i supenu kašiku, ali u pravo vreme, plus to da je sve što je o njemu rečeno na kraju i te kako opalilo, štaviše eksplodiralo, u skladu s poznatom Čehovljevom zapovešću. Šta čekaju naša pozorišta? I danska takođe. A Brodvej?
No comments:
Post a Comment