Roberto Bolaño "The Third Reich" (novel)

Roberto Bolanjo je ovaj roman - kažu oni koji su preturali po njegovim stvarima - napisao fiskalne 1989. Objavljen je 2010. Da li ga je završio, ili je neko naknadno dodao nešto, ne zna se, nepristojno je ovako nagađati. Ili nagađati, ili se setiti onog vica o trešnjama, probranim među popišanima, da bi se na kraju pojele i popišane. Bolanjo je umro 2003. na vrhuncu slave i za njim je ostala glad za novim knjigama. Iako je pisac za života pokazivao izrazitu mudrost što se tiče toga šta treba objaviti a šta ne treba, njegova zadužbina je postepeno publikovala ama baš sve, i popišane trešnje, i nezavršena dela, i skice, i sve kolumne, kritike i eseje. Većinu toga je, kao i njegova glavna dela, na engleski prevela Nataša Vimer, pa tako i "Treći rajh" 2011, godinu dana posle španskog izdanja.

I naravno da sam nabavio jeftino polovno izdanje.

Vimerova je ukačila Bolanjovu rečenicu, koja se talasa i trucka i ljulja i zavija, poleti pa sleti, i taman kada pomislite da se neće završiti kako treba ili se uopšte neće završiti, ona se završi, baš kako treba, paranoično, ironično, slikovito i - napeto. Prevoditi Bolanja je kao nositi naramak kongruencija i zavisnih rečenica dok trčiš uz stepenice. Treći rajh isprva deluje veoma poznato, deluje kao izgubljeni deo 2666 ili Divljih detektiva, ili parnjak Udaljene zvezde. Jer tu je ona napetost, osećanje polanskijevske paranoje, potraga za nestalom osobom, tu su flertovanja tamo gde se ne očekuju, preokreti koji izneveravaju očekivanja. Samo... fali kraj i fali polifonija iz 2666 i Divljih detektiva. Ako je Udaljena zvezda bio ingeniozan pokušaj da se modelom umetničke biografije progovori o zločinima čileanske diktature, ako je Čile noću novela nategnuta na osnovu borhesovske dosetke (kao kada bi Elija Kazan počeo da piše roman na osnovu Borhesovske priče od 3-4 strane), onda je Treći rajh jedan propali početak 2666. Stilska vežba u postizanju iste atmosfere i polanskijevskog paranoičnog nesporazuma između likova.

Međutim, fali kraj. Roman je napisan u I licu, u vidu dnevnika letovanja. Nemac Udo Berger je svetski prvak u strateškim ratnim stonim igrama koje proizvodi firma "Avalon hil". On s devojkom dolazi na letovanje u Španiju, na staro mesto gde je s familijom provodio leta svog detinjstva. To da je on Nemac i da je vlasnica pansiona Frau Elze takođe Nemica - dato je tek tako. I to što je par koji oni sreću na plaži (Čarli i Hana) takođe nemački, mi ćemo da poverujemo u alo-alo stilu (oni, naime, svi govore španski). Čarli je vrlo gadan tip i on će tokom letovanja nestati: neće se vratiti s jednog jedrenja. Čuvar plaže i suncobrana je čudan meštanin, čije je telo prekriveno mnogim ožiljcima od, pretpostavlja se, vatre. Ime mu je El Kemado. Baš s tim čovekom, koji je opisan krajnje zloslutno i napeto, Udo Berger započinje dugu stratešku igru iz II svetskog rata i to u ulozi naciste.

Odabrao sam ovu pretpostavku: Bolanjo je bio namislio da tog čuvara pla\e na kraju objasni kao žrtvu ratnih stradanja, tačnije nemačkih mučenja, te tako elementom iz fantastične književnosti (racionalna poanta razrešava fantastičKi zaplet) objasni i - takođe pretpostavljam - lošu sudbinu naratora. Ali... ko bi tek onda završio roman?!

Završetak je takav da ga zapravo i nema. Ima relativno mnogo napetosti između, a neodoljiv mi je utisak sličnosti s romanom Ijana Makjuana "Uteha stranaca", u paranoji koja prati Uda i Ingeborg, njihovu zaljubljenost koja se klima i izlaže (nepotrebnoj) opasnosti; jer, oboje su neoprezni i dozvoljavaju da ih avanturistički i nametljivi par Čarli-Hana vrti oko malog prsta i čak posvađa, a zatim se u njihov odnos uvlači pomenuti zlokobni El Makedo, koji s elementima pritajene homoseksualnosti odvaja Uda Bergera od devojke i navlači ga na nepotrebno odmeravanje snaga u opskurnoj strateškoj stonoj igri.

Bolanjo je u opisu tih stonih igara i fiktivnih takmičenja postupio isto kao u "Nacističkoj književnosti u Amerikama" - naime nabudžio je knjigu postmodernističkim proizvoljnostima, koje su, u slučaju pomenute knjige, navele Alberta Mangela da bezmalo pobesni i da je u kritici u Gardijanu nazove "napornim pastišem... poput vica koji sve sadrži u uvodnoj rečenici".

Čarli je nestao. Hoće li ga pronaći (ili barem telo)? Da li je El Makedo zaista opasan čovek? Birokratija je bezdušna. Frau Elze ima bolesnog starog muža. Ona čas daje Udu nade dok flertuje s njim, čas je odbojna. Kraj sezone je oslikan kao da je reč o zaraznoj bolesti u Veneciji.

Da je Bolanjo bio te sreće da ima obzirnije ljude u zadužbini, ova knjiga bi ostala ono što je autor i hteo - stilska vežba, stilska vežba za svu onu atmosferu proizvedenu u 2666 i Divljim detektivima. Ovako je dobijen osećaj kao kada za idola u koga se kunemo saznamo da je u mladosti opljačkao trafiku.