Total Recall meets... Rikija Žervajsa i Marsela Prusta pre svega, zatim "Aranžman" Elija Kazana... ali zasigurno ne i Trumanov šou.
Razgaljujuće politički nekorektne i - do samog kraja, kada kao i većina ovosezonskih filmova počne malo da tupi i razvlači se - fast & furious pokretne slike, koje meni deluju mnogo logičnije i duševnije od "Dvostrukih života" i mnogih drugih "istinitih priča", jer govore toliko tačnih stvari o ovom vremenu, ali pre svega o emocijama, starenju, trajanju ljubavne veze, o muško-ženskim odnosima itd., tako da nema veze što je premisa maltene jednako verovatna kao u "Isterivačima duhova".
Reditelj ne časi časa: u početnoj sceni večerinke on nam, poput Slobodana Stojanovića u "Više od igre" predstavi ama baš sve likove: razočarani, otuđeni bračni par - umorni ilustrator i otpušteni karikaturista Viktor, koji se pustio niz vodu i relativno uspešna psihoterapeutkinja Marijana, koja se još udešava, vodi aktivan život i prati sve trendove (Danijel Otej i Fani Ardan/t/) -, njihovog šonjastog, premda uspešnog sina Maksima (Mikael Kojen; u filmu liči na mlađahnog Džefa Goldbluma), Marijaninog ljubavnika Fransou (Denis Podalides), koji je - gle ironije - kao vlasnik novina otpustio njenog muža, pa analnog frika, reditelja rijalitija Antoana (Žilijen Kane), njegovu muzu i glumicu opšte prakse Margo(t) (Dorija Tilije), i još mnogo, mnogo drugih upečatljivih epizodista, s više personalitija od tolikih glavnih ulogetina koje sam poslednjih godinu dana pogledao, otkako me je Bilo jednom u Holivudu (opet) navuklo na bioskope...
Bedos (poneki Francusšić vas može korigovati: "Bedooooo!", čuvajte se) umereno ali produktivno koristi flešbek a napose cross cutting (paralelnu montažu) da objasni sve što treba, i time umešno isprepliće nekoliko odnosa i četiri segmenta fabule kao pantljičare DNK. Dva odnosa su značajna: odnos između Viktora i Marijane i odnos između reditelja Antoana i glumice Margo. Relacije između Marijane i njenog ljubavnika odnosno sina su, međutim, karikaturalne i tu je Bedos zauzeo profeminističku poziciju, opisujuću ova dva muška lika kao tipične šonje, koje ne mogu ni da prismrde pravim muškarcima. Ili: to su likovi-ideje, oni treba da "ilustruju položaj žene na pragu starosti".
Segmenti fabule su: inscenacija rijalitija, odmah zatim njegova demontaža (kada njegov reditelj postane ljubomoran na Viktora!), pa paralelno s prvim segmentom - vraćanje Viktora u društveni život (kada on prihvata odavno nuđeni posao kod sina /da bi uzeo pare za produžetak svoje "lepe epohe"!/) i konac, koji je delo malo zamusavio: razrešavanje situacije da i vuk bude sit i ovce na broju. Taj poslednji segment se malkice otegao. Ali film ipak nije izgledao predug, iako ima prosečno trajanje od od 115 minuta.
Utisak je više nego pozitivan.
O čemu se radi u filmu? Izvesni preduzetnik ima firmu koja - u stilu Totalnog opoziva - uz pomoć mešavine pozorišta i filmske tehnike omogućava bogatašima da se vrate u željenu epohu. Razlika u odnosu na američki film je, znači, u tome što se to sve događa u realnom vremenu i "stvarno", te da zahteva malo glume i od protagoniste koji to plaća i koji je toga svestan. Nema govora o manipulaciji pamćenjem ili o nekoj zabludi kao u Trumanovom šouu. Bedos ideju ovog rijalitija objašnjava domišljato: šou se naime pominje u "seriji u okviru filma", a reditelj te serije je upravo Maksim, uspešni (ali bledunjavi) Viktorov sin. Mi u onoj sceni večerinke gledamo Viktora kako pilot epizodu posmatra na tabletu sa slušalicama, a sin ga za prepunim stolom s ljubavlju ogovara: "I sada će ćale da kaže 'ne kapiram' i kazaće 'ovo je bre mnogo rasistički'" i zaista, ćale sve to kaže, i zaista, nema kraćeg i efektnijeg načina da nam predstave taj Otejov lik: džangrizalo, koji gunđa protiv mobilnih telefona, e-knjiga, pametnih Teslinih automobila, protiv zabrane pušenja i alarma za dim, protiv virtuelne stvarnosti i crtanja autokedom i uopšte svega digitalnog. I ovaj tablet mu je, naravno, pozajmio sin... Ali, matori keša je šezdesetosmaš, pa i dalje purnja manju, jebo ga bog...! I tako mi potpuno prirodno prihvatimo ideju o toj zabavi za dokone bogataše, a scena fiktivne "serije u filmu" je toliko prepuna politički nekorektnih invektiva protiv crnaca, lgbt pojedinaca, žena i matoraca itd., da Riki Žervajs s nedavnim govorom na dodeli "Zlatnog globusa" zvuči kao neka kolmovana usedelica. I ta politička nekorektnost se nastavlja i posle ove uvodne večerinke, dok se njih dvoje (Viktor i Marijana) vraćaju prepametnim Teslinim kolima (a Otej svaki čas govori kompjuterskom ženskom glasu u kolima "umukni, kurvetino!") i tokom odlučujuće svađe između dvoje staraca koji ne žele da priznaju da su stari u njihovoj spavaćoj sobi što pre liči na svemirski brod: Enterprajz iz Zvezdanih staza izgleda kao šupa u poređenju sa tom modernizovanom pariskom stančugom.
Furiozno. A to je sve isprepleteno - rekoh već, kao pantljičare DNK-a uz pomoć umešno korišćene paralelne montaže - s opisom radnog mesta reditelja Antoana i njegovog džombastog odnosa s Margo (teško je ponekad razlučiti onu fiktivnu seriju u filmu s početka od "stvarnosti filma", ali mislim da to ni reditelju nije bitno!), a taj Antoan, kao Viktorov obožavalac (koji ga misteriozno časti rijalitijem, kako će se kasnije ispostaviti) i odnos dva starija glumca koji glume mušteriju odnosno zaposlenog u rijalitiju (oni su, kao, otac i sin - tako nam se prikazuje u sceni za šankom, ali na kraju se otkriva da su oni obojica statisti, koji treba pravu mušteriju navedu da se oseća pouzdanije) - jesu hommage filmu "Plakar" s početka milenijuma, takođe s Otejom, to je fini link s "antisuicidalnim" francuskim filmom i motivom starijeg čike koji pruža ruku mlađem očajniku a nije peder. Odnos ta dva matorca koji glume da glume da igraju oca i sina i žvalave se bezmalo kao nekada Ričard Barton i Reks Harison zapravo je u isti mah žervajovska parodija tog motiva i pohvala humanosti i bezuslovnom prijateljstvu. (Sećate se Žana Gabena koji je u jednom poznom filmu u stanu prijatelja dobio pidžamu pa su posle obojica mazali buter na zagoreli tost? Kako je to krckalo, ljudi moji!) Margo je ženski lik koji svakog šonju može samo da ubije u pojam. Ona zahteva muževnost, koja je nestala negde istovremeno sa zabranom pušenja i s feminizovanjem muškaraca - jedna je od skrivenih poruka ovog filma.
Otej je, znači, dušu dao da igra nazadovoljnog starca kome je dosadilo da glumi sredovečnog kešu koji se još "dobro drži" a zapravo pati od zatvora, depresije i nejebice. Na početku ima bradu i liči na neke naše penzionere, ljubitelje vizantijske poezije i stalne posetioce književnih večeri i predavanja na Kolarcu i u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke. Njegovo zvocanje u slavu papirne knjige, vinilnih ploča i tako dalje ("na čemu ste sada?, pita ga neki mladić a on odgovara "na hoklici!"), taman bi počelo da ide na živce, da film nema ovakav ludi ritam koji ne dozvoljava gledaocu da zeva. (Šteta što tako nije ostalo do kraja.) Reditelj, kako rekoh, ne dangubi i već posle 15-ak minuta Otej je isteran iz kuće i prosto je zbog beskućništva primoran da prihvati poklon-vaučer tajanstvenog obožavaoca i ode u tu "firmu za oživljavanje bolje prošlosti", i tamo, u hotelu svoje mladosti - on se obrije, ostavi samo zulufe i brkove i do kraja filma liči na Frenka Zapu koji je dočekao starostt, ili, pak, na diejdžizovanog De Nira u cipelama koje dodaju centiemtre. Iz monologa "malog Boga", to jest reditelja Antoana, kao i iz njegovih nabusitih razgovora sa zaposlenima (koje nipodaštava i zlostavlja), saznajemo da je upravo on taj misteriozni obožavalac koji je Viktoru anonimno poklonio kovertu s vaučerom, saznajemo da on sada samo vraća uslugu čoveku koji mu je "život spasao svojim ilustracijama i knjigom na poklon". A to što je upravo Antoanova velika ljubav, Margo, određena da igra mladu Marijanu - odličan je štos koji upućuje na Totalni opoziv.
Viktor se, dakle, obrijao i obukao stare nove krpice: zvoncare pantalone, cipele s visokom petom, košulju s kragnetinama i sako koji se odavno više ne pravi. Liči na makroa iz amerikanskih krimića. A njegova žena Marijana, Fani Ardant, fura svoje bore kao seksi amfora (što bi rekao Stevan Nikšić u vreme kada se palio na Margerit Jursenar). Dorija Tilije(r) me je povremeno podsećala na Nedu Spasojević, bila je fatalna glumica zbog koje se ubijaju slabići. Njen prijateljica Žizela ličila je, pak, na mladu Nedu Arnerić... Politički nekorektni vicevi i štaviše uvrede pljušte po gledaocima, i ta urnebesna farsa, koja uopšte ne krije da je farsa, jer se kablovi i kulise rijalitija sve vreme vide - a nisu skriveni ni učesnicima - ubrzava se nemilosrdno, ali lik Marijane biva zaboravljen oko polovine filma i reditelj se nalazi u problemu kako da završi film: da poveže mladu Margo i ipak prestarog Viktora bilo bi jedino ispravno rešenje po logici samog filma, ali gledaocima kanda ne bi bilo ukusno (a da ne pominjemo ljubomornog "Antoana"...!), zato Bedos treba da smisli kako da bračni voz nekako vrati na kolosek. Otud je, između ostalog, potrebno onog ljubavnika novinskog magnata učiniti dosadnjakovićem koji hrče.
Simpatična je rekonstrukcija 1970-ih. Tada su se u bistroima između ostalog konzumirala i tvrdo kuvana jaja sa šećerom. Pa šta, mislim se ja, u izvesnim balkanskim buregdžinicama se i dan-danas služe bureci s mesom i sirom uz - šećer. (Šta, i vi tvrdite da "burek sa sirom ne postoji"? Manite me se.) A opis tih jaja u francuskoj kafeteriji tačno je osvežio uspomene na danas nepostojeću kafanu "Kasina" iz romana "Tren 2" Antonija Isakovića: sardine, jaja, gusti dim, furuna... Žitan bez filtera. Fiksni telefon za šankom. A tek muzika...! Bert Bakarak i Sendi Šo. Dvojac Bakara: "Jes ser, Aj ken bugi...", Smol fejsis. Tarantino, bre, suflirao... Hipi žurke.
E, u tom bračnom odnosu film donosi novinu u odnosu na kliše iz ranijih latinskih komedija ovog tipa: ovde je žena od početka mužu nabijala rogove, i žene su u principu te koje kolo vode. Tako nešto bilo je nezamislino do ovog milenijuma. Obrazac ovakve komedije je film reditelja Mišela Langa "I bankari imaju dušu" iz 1982, po demodiranom pozorišnom hitu Italijana Itala Tercolija. U tom filmu Pjer Mondi kao poklon za odlazak u penziju od kolega s posla dobija neku vrstu rijalitija - oni mu nameste animir damu na feribotu, aferu za jednu noć, a on, jadan, misli da ju je smuvao na šarm i titulu direktora banke (kako se lažno predstavio). Kada njegova žena za to sazna, pokušava da se osveti, ali ne stigne. Jer, tada to u latinskim filmovima supruge nisu radile. Ironija je da je suprugu igrala seks bomba Klaudija Kardinale, a animir đevojku Klio Goldsmit... Elem, taj film u odnosu na "Lepo doba" deluje beznadežno zastarelo, danas ni supruge ni animir đevojke tako ne razmišljaju, a muškarci - makar i bili matori i dedasti kao Mondi - moraju da se pobrinu barem za novčanik, ako već ne za six-pack na stomaku. U ovom filmu lepe žene biraju, a ni gaborima nisu uvele sve ruže, ako nisu baš preambiciozne. Muškarcima se, pak, crno piše. dosadni su i rođenim majkama i moraju vazda da budu na oprezu.
Na kraju film ispada daleko ozbiljniji nego što se pravi, on dekonstruiše bulšit moderne medijske psihoterapije, ali pruža i uvid u neke teorije o tome "u šta se zaljubljujemo". Ženi je vazda teško, ona traži snažnog muškarca, mora da kroti njegove razmaženosti i sebičnosti ali sve vreme mora da misli na sopstvenu starost, koja je čeka odmah iza ćoška, dok muškarac posle određenog rođendana mora da se zapita koliko ima para na računu, jer mu se može desiti kao u ovom filmu:
- Zašto ja da idem?! - pita Viktor kada ga Marijana tera iz kuće.
- Zato što ja plaćam kiriju! - odgovara ona. (E, da: on je otpušten i samo gunđa, kao da je to tako šarmantno, a ona je uspešna psihoterapeutkinja "koja voli da živi, da se smeje, da isprobava nove stvari.")
I muškarac i žena dolaze u situaciju da treba (moraju, želeli bi, zavisno od kulturnih potreba, jelte) da pomire "krov nad glavom" i "emotivni život". Ali, biologija ne tretira ravnopravno muškarce i žene. Taj biološki aspekt je i dalje crna mrlja što se tiče feminističke tačke gledišta. Film ga mudro prikazuje i pravi se mrtav. On se prividno bavi Viktorovom potragom za izgubljenim vremenom, za madlenama njegove mladosti. Te madlene Viktor traži u vinilnim pločama i u neuspešnom pokušaju da se uvuče u farmerke i kožnu jaknu svoje mladosti. Gle, i njegova žena, jačeg seksualnog apetita od njega, takođe traži te madlene u vidu kunilingusa i izdržljivijeg i (na početku) duhovitijeg ljubavnika. Lukava je to ideja Nikolasa Debosa: da neprimetno revalorizuje sebični muški mit, koji prustovsku potragu svodi samo na podmlađivanje ljubavnice. Ovde je to uradila - supruga. Njihove su težnje iste, Viktorova žvaka o vinilima i penkalima i papirnim knjigama samo su privremena stanica na putu ka senilnosti, starenju i sramoti propadanja tela. Trebalo je da mu dođe iz dupeta u glavu da i njegova supruga ima iste težnje, samo prividno drugačijim sredstvima (kompulzivnim praćenjem svega modernog). Trebalo je da komunciiraju, kako se to već otrcano kaže.
Nema ženskijeg filma od ovog u godini 2019.-oj.
Francuska je postala feminizovano mesto, maltene kao Skandinavija. Žene su nezavisne i ekonomski i emotivno, a muškarci u uskim pantalonama i okraćalim sakoima liče na srednjovekovne paževe. Ovaj film može da koristi samo milenijalistima, jer oni imaju fore da primene nauk u nastupajućim godinama. Šezdesetosmaši su ili pomrli ili su u neaktivnoj penziji, pank generacija je već ušla u godine kada su zvanično postali senior citizens, bezlična generacija 1980-ih nedovoljno je obrazovana, a generacija 1990-ih je izrešetana useljeničkim življem. Jedino milenijalci mogu Političku Korektnost učiniti svojim oružjem. Neka im je sa srećom (crkli dabogda).
No comments:
Post a Comment