S Nedom je otišla i moja omiljena predstava, moj kulturni doping i igra koja je prividno sama sebi cilj a u stvari želi da nadmudri ono što se ne može nadmudriti. Unapred sam se radovao izvođenjima br. 201-205 u januaru/februaru. Mnogo volim Nedu. Od poslednjih dvadesetak predstava propustio sam možda "par" (da, dve). Voleo sam i druge glumce u Igri parova, izdaleka, a pri izlasku bih ponekad izbliza omirisao one njoke na sceni a bogami i čaše (ipak nije bilo belo vino, već čaj, uvek je, naravno, bio čaj). Voleo sam i tekst, čudan (u Srbiji čudan) prežitak bolje, savezne prošlosti, u kojoj su psihoanaliza i "muke potrošačkog društva" još imale nekakvog smisla. Sve to, s Nedom, i Elizabetom, i Dragišom, i Aleksandrom, i s njokima "s tartufima" (a valjda zamrznutim Frikomovim), i s mućenim žumancima sa šećerom na početku predstave, i s onim karađozima na kraju - bio je eliksir za mene, jedan vremeplov i jedna Fedora na Tašmajdanu, Višnja plus Jože Smole(j), jedno opiranje starenju i sivilu. Bilo je to puko trajanje (što je inače u pozorištu jedino i važno).
Audio snimak 200-tog izvođenja predstave IGRA PAROVA 27. oktobra 2019.
I neka crknu ajvaruše™ (©️ by Olga Stojanović) i lešinari pištoljski novinari.
No comments:
Post a Comment