režija: Asgar Farhadi (Iranac koji se snašao u zapadnom filmskom svetu i vozi porše)
Ovo je njegov prvi neiranski film i ne znam zašto sam se setio članka čika Pančića o jednom iranskom filmu, ne mogu da se setim kom, i sada nagađam: ma da nije možda reč o nekom hvaljenom Farhadijevom uratku? Ne bih želeo da priređujem štucanje čoveku koji je trenutno na važnom zadatku dodeljivanja književne nagrade sinovcu Džoniju (ili možda nekom drugom neukaljanom autsajderu), kanda uz pomoć strica Milenkovića i uz filodendronisanje onog naduvenka, ali kada sam se informisao o karijeri Farhadija, pregledao sam trejlere za dva njegova nahvaljena filma - "Trgovački putnik" i "Razdvajanje" - koji podobijaše sve moguće nagrade. Budući da sam celog života ostao hladan prema iranskoj, turskoj, kurdistanskoj i andergraund moldavsko-gruzijskoj kinematografiji post-perestrojkinskog perioda, nije me bilo stid što sam dosad živeo u blaženom neznanju za čoveka. I tako mi pade na pamet onaj čika Pančićev artikal o tome kako u tom filmu (a možda ipak nije Farhadijev) mladi bračni par sve vreme u svoja četiri zida ide obuven i zabrađen i ni da se pipne niti poljubi... Jer, u trejleru za "Trgovačkog putnika", pak, opet zabrađena žena koja se šetka po stanu i ne skida šal, usput na krovnoj terasi pokupi mačketinu, očigledno trudnjaču plus obaška debeljuškastu, 15 kila žive vage najmanje i tepa joj dok mačka mjauče kao da ju je Hitler uzeo u naručaj, a dotle njima (neplanirano, ali nisu ponavljali kadar) iza leđa šmugne neka druga mačka, očigledno mačor, malo mršaviji i sto posto zgodniji za podizanje. U tom filmu ("Trgovački putnik") kažu, ima scena napada na ženu ispod tuša - barem tako piše u sinopsisu - i to je mnogo hvaljeno zbog hičkokovskog saspensa, jer Farhadi je šarmirao sve žirije sveta otvorenim vratima u dugom kadru bezmalo kao u filmu "Moj jutarnji smeh", kamera netremice gleda u nji', a publika navodno urla od straha. Ali ja se pitam: a kako se tuširala pomenuta glumica? U čemu, to jest? Možda u ronilačkom odelu i s perajama? (
E sada, Farhadi po svemu liči na proračunatog knjigovođu koji titra prave žice na politički korektnim tamburama i kanda bi se esej čika Pančiča mogao primeniti i na njegove pomenute prehvaljene iranske filmove ali to još nije provereno. Ostaviću sada kritičara da dodeljuje pomenutu nagradu, a ja nastavljam da zvocam: ovo je sada, znači, španski film s, dakle, (mnogo poznatim) španskim (a čijim bi bio, jado?) glumcima (čak i jednim Argentincem koji glumi, gle - Argentinca, jer su Španci osetljivi na svoje akcente kao Amerikanci u Holivudu, jado!), tako da ovde ženski likovi, hvala bogu, nisu sve vreme morali da nose marame i šalove po onoj vrućinčini i suncem okupanom pejzažu oko tipične, ubave španske selendre. Jedno vreme sam šizeo što nema seksa niti bilo kakvih naznaka emotivnog života među likovima, nikakvog tuširanja šta-ja-znam, to je totalno aseksualan i atelesan film, junaci niti seru niti pišaju, a onda se setim da ni u Hauardovom Ransom-u ("Otmica" kod nas) niti u "Nožu u leđima" nema tako nečeg. Možda je Farhadi štaviše nalazio orgazmičko zadovoljstvo u tome što se u (njegovom) scenariju ispostavilo da je otac otete Irene zapravo bivša ljubav Penelope Kruz, Havijer Bardem, a ne njen zakoniti argentinski muž, Rikardo Darin (koji sada izgleda namučeno kao neobrijani Milomir Marić na pustom ostrvu)? Ili, možda se reditelj naslađivao time što su u prvom delu filma likovi mnogo pili i pušili i bili oblejali od alkohola? Ili, pak, što se deo radnje odigrava u katoličkoj crkvi? Šta ga znaš...
Znači ovo je "Ransom" meets "The Searchers".
Budući da je reč o trileru, iz podžanra otmica a u okviru "ko je to uradio?", može da smeta ničim neizazvano razrešenje misterije u poslednjoj petini filma, jer to razrešenje nije plod ni požrtvovanog rada vešte policije, ni dedukcije angažovanog polu-detektiva u vidu onog penzionisanog mupovca, niti, pak, samostalne akcije nekog od raspamećenih očajnih članova porodice, već - samo tako, sveznajući pripovedač nam pokazuje da je Roko, sestričina Penelope Kruz iz velike familije, saučesnica u otmici svoje rođake. Pare su motiv. To je bio hladan tuš za gledaoce. (Ali šta sad ja zakeram, da li je trebalo da puštaju toplu vodu?!)
Film počinje dolaskom Penelope Kruz s ćerkom i sinom u rodno špansko selo. Penelopina mlađa sestra se udaje. Na aerodromu ih dočekuje bivši ljubavnik Pako (Havijer Bardem), sada srećno oženjen drugom ženom (nemaju dece), a čitava familija je prikazana felinijevsko-ćiminovski, uz dosta kadrova snimljenih s leđa, izdaleka ili odozgo (dronom), otprilike kao kada se pravi TV snimak svadbe po narudžbini, znači imitacija dokumentarizma, ali da ostavlja utisak kao svadba u "Lovcu na jelene" ili u nekom Kusturičinom filmu. Farhadi je izučio zanat i zna šta se ceni i šta se traži, njegovo citiranje u ovom filmu liči na Kusturičino poigravanje u "Domu za vešanje" i "Podzemlju". Tehnika pokretne kamere, imitacija kućnog videa i korišćenje "dolija" kao u Hičkokovim filmovima "Marni", "Prozor u dvorište" i "Psiho", te pomna analiza porodičnih okupljanja u filmu "Kum 1" i "Kum 2" i "Lovac na jelene" ovde je bolno vidljiva. Isto tako, kada se kamera na šinama i vajlerovska montaža scene snimljene s 3 kamere na jednom postolju odjednom primeni na druge situacije, efekat je dvostruko začudan. Sećate se one kamere koja prati torbicu, suknju sa sve kompletom od tvida, te cipele i najlon čarape Tipi Hedren u filmu "Marni"? E, zamislite sada da kamera tako prati Živku Matić u seriji "Ljubav na seoski načir" i njen ceger, iz koga vire praziluk i svinjske nogice. Ili da kamera reže Ratka Sarića dok kusa slatko za dobro jutro i ide u poljski WC na isti način na koji reže Entonija Perkinsa u sceni kupatila "Psihu". E, ali Farhadiju je lakše, jer je preslikao latinski (ili rusko-amerikanski) mentalitet u španski setting, znači sve je bilo slično. Otud je atmosferu i mentalitet španske palanke prikazao tačno i bez uvlačenja (i bez distorzije), isto onako kako bi Aleks de la Iglesija ili Almodovar to uradili. Čak su i Ridli Skot ili Lorens Kesden tu morali da ubace neki stereotip iz engleske ženske književnosti, u stilu "kako engleska tetka (pa makar se ona zvala i Edgar Morgan Forster!) zamišlja Latine".
Usred pijane svadbe, Penelopina ("Laurina") ćerka Irena, prelepa klinka (čija lepota priziva nesreću), biva kidnapovana i ubrzo na mobilni telefon očajne majke stiže poruka koja uz pretnju sadrži i zahtev za mnogo para. Laura zove svog muža Alehandra, koji je ostao u Argentini, i on brže-bolje uzima prvi avion za Španiju. SMS takođe upozorava da se ne zove policija, i familija - bez dovoljno razmišljanja, olako, mora se reći! - odlučuje da to posluša, pa se zato obraćaju porodičnom prijatelju, odavno penzionisanom mupovcu, kome - opet nelogično - previše otkrivaju, kao da je on fensi privatni detektiv. A on im nudi samo kaficu, rakijicu i savet, maltene im gleda u soc od kafe. Na samom početku filma nam je pruženo nekoliko sveznajućih kadrova neke osobe koja mnogo puši i makazama izrezuje isečke iz novina (koji su posle nađeni na krevetu na kome je spavala oteta Irena), a u sceni svadbe su nam prikazali i osobu s cigaretom u ruci kako upravlja dronom. Na kraju se to ič ne razrešava, ispada da je dron bio zvanični deo snimanja svadbe za uspomenu. Kusturičinsko zajebantsko citiranje se ogleda u tome što porodica neko vreme fanatično gleda taj snimak, kao da će nešto da otkriju u stilu Antonionijevog "Uvećanja", što bi zaista bio previše zgodan štos, kao u tolikim amerikanskim TV&B filmovima o atentatima (sećate se one TV mini-serije "Favourite Son" s Harijem Hamlinom?).
E sada, tu negde, u trenutku kada se porodica obrati penzionisanom mupovcu a on ih nahuška na Alehandra, za koga se sazna da je bankrotirao, film bi možda postao mnogo veći davež da nema finih glumaca. Osim Bardema, Kruzove i (ipak nedovoljno iskorišćenog, on je više kameo) Darina, tu su i mnogi glumci iz de la Iglesijinog ansambla, a pomaže i španska klima. Falinkica u scenariju u pogledu žanra sastoji se, kako rekoh, u tome što nema detektiva: mupovac samo savetuje, policija nije obaveštena, familija se samo svađa između sebe, tako da je skroz nelogično šta se čeka. Za to vreme na videlo dana izlazi jedan mnogo gadan kostur iz ormana: Irena nije Alehandrova ćerka, već Pakova. Koje li sramote za katoličku selendru. To, pak, treba da motiviše Paka da ipak proda svoje imanje i time plati otkup. Odjednom se film s područja žanra premešta na područje pozorišnog prenemaganja i na pitanja o krivici, sramoti, dužnosti i etici dostojnim antičke tragedije. (Dok sve vreme nesvesno aplaudiramo scenografu, koji kao da je radio za Almodovara: ukusno izabrane ponjave, primamljivo dizajnirani servisi za kafu, pretrpane police s knjigama, sjajni kompjuteri, pomno postavljene džidža-bidže po kredencima i vitrinama - to prosto vapije za nekom trandžom ili barem mekom scenom seksa. Oj, Almodovare, 'di si, kad si potreban?) Do kraja filma ama baš svaki građanin pomenutog sela je saznao ono što je Alehandro želeo da se nikada ne sazna. Preskupo plaćena sloboda njegove (ipak njegove, tako on oseća) ćerke, misli Alehandro, dok Pako, dotle bez dece, sledi muški instinkt, ali na užas svoje, zapravo prirodno i razumljivo, ljubomorne žene. Ta psihološka drama zavarava publiku kao cucla tako da ona i ne primeti kako je triler zapravo ćorak. Taman kada istina o očinstvu postane opšte poznata i kada "radnja" više nema kuda, sveznajuća kamera, kao što je rečeno, prati sestričinu do otmičara - gle, nešto slično kao u Ransom-u ali s mnogo manje razloga (kod Amerikanaca je barem psotojao motiv u vidu činjenice da otac neće da plati otkup pa ostaje jedino novac kao nagrada za dojavu). Bolanjo je mnogo krao od Ijana Makjuana, a Farhadi je mnogo mažnjavao od Anglosaksonaca. (Bolje i to nego da npr. Milu Jovović i Vinonu Rajder pokriva čadorima...) Otkup je plaćen, Pako je parama platio greh prošlosti, a Laura i Alehandro teško da će se ikada više vratiti u Španiju. Irena će do kraja života imati traume. Poslednji kadrovi nagoveštavaju da je Laurina starija sestra sabrala dva i dva i na osnovu blatnjavih patika odnosno baletanki svoje ćerke nanjušila ko bi mogao biti Irenin otmičar...
* * *
Bio je to dupli program u DKC-u, u sredu 8. januara. Usput sam kupio knedle sa šljivama u Koovskoj, a ona madlenaonica (francuska patiserija) pored Ajriš paba zaprta je do 9. -og.
* * *
No comments:
Post a Comment