Ekipa (2019 Serbian movie)

Bio sam jedini (je-di-ni) gledalac, ama jedan jedini, malo gledalacah, malo rukah, jedna slamka bijah među vihorove, sirak tužni bez iđe nikoga – u ponedeonik, u Kombank Areni, sala 6, projekcija od 16:00.

Aman, zašto? Nije da hrlim da gledam domaće filmove, kao i svaki snob volim da tvrdim da domaće serije i filmove ne gledam, a za knjige naših pisaca imam gotov komentar Branka Vučićevića „meni je domaća književnost kao Hajduk Stanko Janka Veselinovića“.

Moram da se pomučim da se prisetim šta sam to gledao od naših filmova u ovom milenijumu. Munje Radivoja Andrića, Trka za srećkom ne mogu da se setim koga i Apsolutnih sto Srdana Golubovića. Munje sam gledao u Kosmaju pred zatvaranje i znam da sam psovao dizajnera špice i za vreme i posle filma jer sam godinama mešao Maju Mandžuku i onu Vujovićku. Bio je to generacijski film, poslednji izdisaj one akademijine (klub) škole naduvanog Beograđanina (danas inkarnacije tog mitskog dorćolskog "urbanog frajera" žive u Bojanu Dimitrijeviću i Milošu Vlalukinu), kaobajagi večitog rokera, to je bila zbirka skečeva i jedini smisleni ostatak filma sastoji se u proročkom dupetu koji je Zoran Cvijanović pokazao američkom satelitu: mi i Grci smo do danas ostali verni tome da dajemo pogrešne podatke za Google mape, a svetu smo i posle 5. oktobra rekli istorijsko ne. Apsolutnih sto je bio film žestoko ciljan da ugodi zapadnoj publici, već od dvojezične špice (dok postoji planeta, Amerikanci će misliti da naše filmove režira pojava zvana „direktor filma“) pa do zapleta u stilu „Vojnikova ljubav“ (kao da je scenario pisala prosvetna radnica kojoj je sin narkos). Film je ukrao Milorad Mandić Manda. Ostali su igrali uvežbane tipske fore, poznate iz tolikih ranijih filmova, ali Manda je bio pravi negativac, dokazao je da je one komične uloge u serijama i vodviljima prihvatao zbog plaćanja računa i dece. Taj film sam gledao u Domu sindikata, dvorana je bila puna krimosa, izubijah se od kalašnjikova i magnuma koje su pobacali po sedištima oko sebe. Trenerke su vezivali učkurima za koje su bile zakačene kašikare. Smrtno ozbijno su posmatrali film. Trka za srećkom je imala najjaču podelu, a ipak je film ukrala Mira Banjac s nekoliko minuta skrin tajma.

I, kakva je Ekipa? Pa gledao sam i gore. Nije takav krš kao što sam očekivao. Neploho. Nije to baš toliko bez veze. Ima tu nečega. Mis'im, ono, nije kao obična naša komedija. Ima logike i više nego što je potrebnu za ludu komediju, a čak ima i koje zrnce plauzibilnosti.

Film je počeo tako da se videlo da je autor scenarija gledao Tarantina. Gomila skečeva i tarantinovskih viceva ali kada čuh ono  „usne ukusne kao breskvica“, znao sam: posveta True Romance. Tarantino scenarista. Od tog filma sam se zaljubio u Patrišu Arket i zbog nje sam gledao i repetitivnu seriju "Medijum", iako se dotle ona već malo ugojila i lepota joj je počela da liči na fenomen Liz Tejlor: glava čarobna, grudi kipe a sve ispod pupka užas, plus potrebne su ogromne štikle. Zbog toga filma mi i Kristijan Slejter i dalje liči na Bojana Suđića, iako su mu se oči smanjile a glas postao šištav a osmeh kao kod Branka Kockice u drami o suđenju generalu Leru. Ali, gledao sam "Medijum" zbog "Prave romanse"; zavideo sam Džejku Veberu i s tugom posmatrao Slejtera kako ružno stari, tako da sada može da glumi oca deset i više godina godina starijem Kevinu Bejkonu.

U sceni konačnog obračuna, kada Zdravko dođe po devojku Italijanku, bola je oči referenca na Last Boy Scout Tonija Skota (Šejn Blek beše dobio milion dolara za scenario?), a pre toga, u sceni u kojoj Srđan Todorović priča legendu o Žarkovu, opet je to True Romance, ono kada Denis Hoper zatraži česterfild i ispriča da su svi Siciljanci poreklom crnci. I ne kažem ništa, ako mogu De Palma i Tarantino i Almodovar, zašto ne možemo i mi da citiramo? Reditelj je inače režirao simpatični i originalni sitkom Kazneni prostor, izgleda da voli fuzbalski milje, kao što bi moji filmovi bili šahovski. Toliko mi se dopala Mira Banjac u toj seriji da mi se u prvom kuckanju ove recenzije ona pričinila i u Ekipi, pa sam lupio neku tezu da je to prijateljski pozdrav reditelja velikoj glumici. A sada, dok ispravljam i poslednje tipfelere, usvajam ispravku koja mi je poslata preko tvitera - ona žena u Ekipi ne beše Mira Banjac već late bloom komičarka naša, Ljiljana Stjepanović. (Zamipljam Olgu Odanović, Zoricu Marković i Ljiljanu Stjepanović u nekoj ženskoj krimi-komediji kako rasturaju, ali nema ko da napiše...)

Bandović je naš budući Petar Kralj, on je od onih glumaca koji može da glumi i ćutke, leđima okrenut kameri. Naprosto daje težinu svakom filmu u kom se pojavi.

Rekoh da je film počeo kao serija skečeva, Munje na stadionu. Sergej je malo porastao u međuvremenu, možda je Radivoje Andrić bio mentor Sopiću na faksu, nemam pojma, videlo se da se ekipa dovija da Ekipu prifirca sa što manje para, snimaju na praznom stadionu, a onda ubace dve-tri scene koje su snimili kada su kao Idndijanci upali na pravi derbi.

Primetan je mentalitetski pomak – od dorćolskog White Supremacy „Beograd je svet“ šmeka iz Munja, sada smo u dizelaškoj žabokrečini, „svi smo isti“, romski, beogradski i ijekavica izmešani u post-tranzicionoj zamućenoj reci kojom plutaju uginule ribe.

Zaplet je logičan, naime sve što rade likovi jeste logično i u tom pogledu je film bolji od 90% naših uradaka koji nemaju nikakvu logiku. Na prvi pogled reklo bi se da je plauzibilnost slabija strana, ali ako se setimo pomenutih filmova Tonija Skota, onda nije toliko loše: pa i oni su gotovo skroz neplauzibilni, naročito hepiendi posle konačnih obračuna, gde samo nama simpatični momci (i devojke) prežive. Tako da tu ne bih cepidlačio, a onaj tvist na kraju, kada se objasni zašto se pojavila Ivana Dudić kao „Italijanka“, dodao je čak nešto i na toj plauzibilnosti.

Enterijeri su snimani u ona dva stana s visokim plafonima koji se poslednjih 5 i više godina koriste za te svrhe, u jednom stanu je snimana razrada plana kako naći 75.000 evra, a na terasi drugog (s pogledom na atrijum, možda onaj soliter na Čuburi?) sniman je dijalog Srđana Todorovića s ne mogu sada da se setim kime. Gde je snimano davljenje u kadi, nije bitno, to su mogli i kod sebe, da uštede lovu.

Dragan Jovanović je povremeno ličio na Hoakina Finiksa a povremeno na Kristofera Vokena. Rade Ćosić je valjda želeo da bude mlađahi Kolin Farel. Ivana Dudić lepa i fatalna, Andrija Milošević se glupirao manje nego što radi u predstavama u Buhi, čak je i glumio.

Podela filma na segmente označene brojevima i imenima likova pomogla je da se skečevska struktura poveže. Mnogi fuzbaleri su se pojavljivali da svojim kameima daju protivtežu očigledno sirotinjskom filmskom budžetu, valjda nisu to naplatili, jer, koja je onda vajda?!

Film se nije vadio na golotinju ugroženih starleta i u osnovnoj ideji je optimističan i pozitivan: ne afirmiše kretenizam i nihilizam; ako ćemo pravo, on tvrdi ono na šta bi svaki cinik pljunuo: „ljubav pobeđuje sve“. Ali ta „ljubav“ je "nelogična", bajkovita,  premda očišćena od svake patetike – to je jasno tek posle onog preokreta na kraju, kada saznajemo zašto je došlo do susreta Italijanke i Zdravka. Time se IQ filma drastično penje s uobičajenih 80 na nadmoćnih (superiornih, kako bi rekli u Žarkovu) 120. Time se objašnjava i ponašanje lika Andrija Miloševića, koji od debila postaje mastermajnd za neki sikvel, šta ga znaš.

Ipak, onaj samoubilački vic Srđana Todorovića nije ni logičan ni plauzibilan. A obračun na kraju, jeste da nije uverljiv, ali nije manje uverljiv od obračuna u Last Boy Scout-u. Tako da nema frke.

Jedini gledalac u sali 6 Kombank Arene prijatno iznenađen je posle otišao na projekciju Bola i slave..