Ostvarujem ideal onog moderniste – sastavljam tekst
potpuno od citata i parafraza. Čim nešto „smislim“, stigne me saznanje da je to
neko već rekao.
U uzaludnom surfovanju daljincem, naletim na 24Kitchen, na „Community Garden“. Sredovečni i postariji Holanđani gaje čarobni paradajz i bob, i živciraju me njihove reči: „imam čime da se zaokupim", "zanimacija, radim da ne dangubim", "ispunjavam vreme...“
Ispunjavamo vreme?! Vokabular bolesnika iz mentalnih institucija, iskusnih polaznika „radne terapije“; isprani mozgovi, sede za rasklimatanim stolovima u dnevnom boravku i „zanimaju se“ – gledaju „Dozvolite da se obratimo“ i „Znanje-imanje“, a posle podne sade cveće i prave figurice od plastelina.
Umro Arsen. Od večite trojke – Kapor-Mandić-Dedić, ostade samo Mandić.
Uzaludno čekam prenos fudbalske utakmice između Partizana i Batea u Belorusiji, uzaludno surfujem, znam da je sve to sumnjivo i mrzim današnji fudbal, ali po navici gledam, medijski je mrak, sve skremblovano i zacrnjeno, Arenu 3 neimam, odsečen sam od sveta.
Na jednom forumu sastavim samožalopojku u povodu Arsenove smrti, nešto u stilu „Kada nam umre neko drag, onda oplakujući njega oplakujemo sebe, jer smo ostali na cedilu, nezaštićeniji i usamljeniji. Žalimo kaobajagi zbog pokojnika, a zapahnula nas je studen smrti pa žalimo sebe. Kako ćemo sad?“
I u bezvoljnom sufrovanju i nadi da će RTS ipak možda prenositi utakmicu (bezvrednu utakmicu), odem na HRT a tamo emisija o Arsenu. I u toj emisiji on veli: „Smrti se nikada nisam plašio, već sam se brinuo koga ću ostaviti, kome neću više moći pomoći, a smrt...samo neka bude na čistom...“
Sve je citat, sve je to već neko smislio.
Kantautori s jedne strane i rokeri s druge.
Ko zna kada sam naišao na jedan citat Leonarda Koena „Marita, molim te pronađi me, uskoro punim 30-tu“ i koliko sam rabio taj citat pridajući mu svakojake konotacije, isprva sam tu brojku pogrešno navodio kao 50-tu, dajući sebi „još vremena“, a kada sam našao tekst pesme, čak sam se razočarao, jer je moje pogrešno pamćenje proizvelo tačno ono što mi je i bilo potrebno, a još kada sam saznao da je tu pesmu Koen napisao kao mlad – književnik, pre nego što je uopšte krenuo u muziku, opet sam „pogrešnim putem otkrio novi kontinent“.
Koen je bio i ostao – pisac, pesnik. A muzika je samo nastavak borbe za poeziju drugim sredstvima. Pa i Pati Smit je objavila zbirku poezije pre nego što se bacila u muziku.
Pesnici su poslednji put bili zvezde sredinom 1960-ih, posle toga, ko god je mogao, prešao je u muziku, šansonu ili rokenrol.
Trebalo je da odem u Amsterdam na koncert 89-godišnjeg Šarla Aznavura da bih od njega čuo sledeće (on je to jamačno rekao već milion puta pre toga, ali ja sam to čuo tek tada):
„Meni je najvažniji tekst, on mora da bude dobar i da može samostalno da stoji i bez muzike, a onda taj tekst uglazbim u bilo šta, šansonu, bosa novu, rok, operu...“
Eto, to su šansonjeri i kantautori – pesnici, pisci, njima je reč najvažnija, samo je promiču putem jebozovnijeg medija.
A rokeri, oni imaju glupe tekstove. I kada kažem glupe, ne mislim ni da se uvlačim u dupe šansonjerima ni da pljujem rokere, samo konstatujem red veličine i stanje stvari. Jer ja volim glupe tekstove. U roku je važna akcija, „je-je-jeeee“ i tri akorda i akanje i večita mladost.
Šansonjeri su se već stari rodili.
Gledam onu emisiju o Arsenu – nema mi fudbalskog prenosa, slušam radio prenos na netbuku – i vidim mladog Arsena kako onako mlad, lep i svež kao ruža peva „Ne plači mi-la mo-jaaaa“, već tada je pevao o gubicima i starosti i odlasku. Šansonjer je rođen star on i mlad već kuka, kao Koen, kao Patica, kao Arsen, kao Žilber Beko, kao Serđo Endrigo, a roker ga tupi samo o mladosti i brzini. Roker je i mator opet mlad. Kao Dado Topić, kao prateći bend Eltona Džona – sve zombi do zombija što su zadremalii u solarijumu, kao žirafe sa sunčanim naočalama.
Šansonjer je pisac koji kuka, roker je klinja koji se aka.
Ali, kao što rekoh, nema ničeg lošeg u „Glupim tekstovima“, rok je znojenje i akanje i ornost i polet i žustrina i „je-je-jeeeejeee“,a i jedni i drugi – i šansonjer i rokeri – imaju jedan isti cilj: PIČKE.
I, uspeva im. Do cilja kao i uvek vode razni putevi i različita sredstva.
Bio sam formulisao sopstvenu filozofiju roka – akanje plus glupi tekstovi, ali i tu sam otkrio toplu vodu, jer naleteh na mnoge citate Brajana Inoa iz vremena pre nego što je izumeo ambijentalnu muziku: „uvek sam voleo misteriozne i nerazumljive tekstove; mislim da pametan tekst oduzima muzici tajanstvenost“.
I eto, opet citati, Aznavur i Ino lepo su objasnili razliku između šansonjerstva i rokerstva.
Arsen je pripadnik generacije koja je – kao i generacija Milorada Pavića – bila premlada da vodi rat a prestara za... Eto tu mi pamćenje kalira, ne sećam se. Dedićevi očevi su dobili rat – generacija Eda Murtića, Jureta Kaštelana i Bogdana Bogdanovića i Oskara Daviča – ali Dediću je boleo pimpek za politiku.
On je taj smešni komunistički vokabular i birokratiju shvatao kao pozorište. Na partijskom sastanku on bi umro ili od smeha ili od dosade.
A taj sistem, „režim“ jelte, pustio je nekomuniste da budu – apolitični, Mandić i Dedić i Kapor (do neke tačke) svoje su talente uposlili a da nisu bili članovi SK.
Biti čovek, uzeti (ukrasti) što više ljubavi („jer ljubav se samo krala“), usput nešto dobro pojesti, a politiku ćemo prepustiti ljudima bez mašte.
Kapor je bio odličan pisac. (Ne „nije bio loš“, ne „dobar“, već odličan.) Nije se Zlatko Crnković nikada izvinjavao što ga je „otkrio“. Niti je napadao Kapora kao pisca. Već je polemiku devedestih započeo od one tačke kada je počeo rat. Uostalom jedna od uljudnijih polemika „ikada“.
To što ga nisam voleo u vreme njegove najveće slave nije (naravno) imalo nikakve veze s politikom, već s ukusom. Tada sam „preferirao“ Embroza Birsa i gotske zamkove i trilerske pikarske romane o arheolozima.
Voleo sam zamkove o kojima je pevao Arsen u pesmi
Oni gradovi daleki jos se dalji danas čine.
Niti zvijezde nisu bile tako sjajne.
Šume su pute svoje skrile,
a dvorci
Čuvali su tajne
i od nas.
Jer ta generacija, pavićevska generacija, premlada da ide u rat, ona je volela Zapad. 9 od 10 takvih izopćenika je maštalo o Americi, za razliku od informbirovaca koji su ljubili Ruse.
I svi su se polako razočarali u Zapad. Arsen je to sentimentalno obradio u pomenutoj pesmi:
Ona duga putovanja,
dani rasuti u snijegu;
zar je srcu sve to trebalo da shvati?
Ovo mi more više znači.
Ti će mi ljudi više dati.
Vraćam se tu,
da ti kažem - ovo sunce nek mi sja.
Vraćam se tu,
to su luke iz mog sna.
Vraćam se tu,
na toj zemlji gradim dom.
Vraćam se tu,
sve ću dijeliti sa njom.
Dok smo tražili svoj dio,
dio sreće, dio snova,
dok smo slijedili te ljubavi iz bajke,
zvalo me more svake noći
i blage oči moje majke.
Možda pošli bismo dalje,
da se ne vratimo nikad,
ali dobro su nas šuvali ti lanci.
Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani ko čamci,
život sav.
I Mića Danojlić je putovao po SAD i branio američku istoriju, pre 1984. nije mogao da otrpi da neko napadne Ameriku ”kako je to gadno: tuđim nesavršenostima braniti sopstvene slabosti!”, pisao je pisma čitalaca Politici braneći slobode u Americi koje slobode je napao neki informbirovac, ali posle 1999. se predomislio.
I Kapor se devedesetih razočarao u Zapad, teško je naći nekog ko je pustio korenje tamo.
I Svetozar Vlajković je odustao od preseljenja.
Ja se još nisam razočarao.Možda se oženim nekom babom i prerušim u Sirijca.
A ja sam naivno verovao da će Kapora i Dedića nastaviti da vezuje generacijska spona, prećutna zavera protiv ”socijalističke čamotinje”.
Da bi mi tek 2009. Zlatko Crnković otkrio da je – Dedić Srbin.
Što nisam znao ni pre, ni – posle.
Kada su Dedića primili na intenzivnu negu, u jednim srpskim vestima su objavili tu vest, a u ”komentarima čitalaca” se kenjalo samo o njegovoj nacionalnosti. A on je bio anacionalan i apolitičan. On je bio i ostao ”ljubavan” i melanholičan.
Arsen čeka da mu slušaoci ostare da bi ga zavoleli i da bi se uživeli u njegove tekstove. Dokle god nisi 100 posto u njegovim tekstovima, znači da si još ofarbani roker u pretesnoj kožnoj jakni, sa simptomima produžene mladosti.
Još me vuče da odem na koncert P.I.L.-a ili Undertonesa.
Nema veze što njihovi članovi izgledaju kao da su ih izneli iz mrtvačnice...
A doći će dan kada ću se, zadihan i s ikebanom na glavi, skljokati za sto nekog piano bara i naručiti džin i tonik, pripaliti cigarilos dok za glasovirom neki čiča prebira po dirkama. Na određenu pesmu će mi poći suze. To će biti znak da je došla starost. I tada ću početi da sakupljam Arsenove pesme.
Do cilja vode oba puta.
U Hrvata
zrcalo tjedna,
u Srba
ogledalo nedelje.
U uzaludnom surfovanju daljincem, naletim na 24Kitchen, na „Community Garden“. Sredovečni i postariji Holanđani gaje čarobni paradajz i bob, i živciraju me njihove reči: „imam čime da se zaokupim", "zanimacija, radim da ne dangubim", "ispunjavam vreme...“
Ispunjavamo vreme?! Vokabular bolesnika iz mentalnih institucija, iskusnih polaznika „radne terapije“; isprani mozgovi, sede za rasklimatanim stolovima u dnevnom boravku i „zanimaju se“ – gledaju „Dozvolite da se obratimo“ i „Znanje-imanje“, a posle podne sade cveće i prave figurice od plastelina.
Umro Arsen. Od večite trojke – Kapor-Mandić-Dedić, ostade samo Mandić.
Uzaludno čekam prenos fudbalske utakmice između Partizana i Batea u Belorusiji, uzaludno surfujem, znam da je sve to sumnjivo i mrzim današnji fudbal, ali po navici gledam, medijski je mrak, sve skremblovano i zacrnjeno, Arenu 3 neimam, odsečen sam od sveta.
Na jednom forumu sastavim samožalopojku u povodu Arsenove smrti, nešto u stilu „Kada nam umre neko drag, onda oplakujući njega oplakujemo sebe, jer smo ostali na cedilu, nezaštićeniji i usamljeniji. Žalimo kaobajagi zbog pokojnika, a zapahnula nas je studen smrti pa žalimo sebe. Kako ćemo sad?“
I u bezvoljnom sufrovanju i nadi da će RTS ipak možda prenositi utakmicu (bezvrednu utakmicu), odem na HRT a tamo emisija o Arsenu. I u toj emisiji on veli: „Smrti se nikada nisam plašio, već sam se brinuo koga ću ostaviti, kome neću više moći pomoći, a smrt...samo neka bude na čistom...“
Sve je citat, sve je to već neko smislio.
Kantautori s jedne strane i rokeri s druge.
Ko zna kada sam naišao na jedan citat Leonarda Koena „Marita, molim te pronađi me, uskoro punim 30-tu“ i koliko sam rabio taj citat pridajući mu svakojake konotacije, isprva sam tu brojku pogrešno navodio kao 50-tu, dajući sebi „još vremena“, a kada sam našao tekst pesme, čak sam se razočarao, jer je moje pogrešno pamćenje proizvelo tačno ono što mi je i bilo potrebno, a još kada sam saznao da je tu pesmu Koen napisao kao mlad – književnik, pre nego što je uopšte krenuo u muziku, opet sam „pogrešnim putem otkrio novi kontinent“.
Koen je bio i ostao – pisac, pesnik. A muzika je samo nastavak borbe za poeziju drugim sredstvima. Pa i Pati Smit je objavila zbirku poezije pre nego što se bacila u muziku.
Pesnici su poslednji put bili zvezde sredinom 1960-ih, posle toga, ko god je mogao, prešao je u muziku, šansonu ili rokenrol.
Trebalo je da odem u Amsterdam na koncert 89-godišnjeg Šarla Aznavura da bih od njega čuo sledeće (on je to jamačno rekao već milion puta pre toga, ali ja sam to čuo tek tada):
„Meni je najvažniji tekst, on mora da bude dobar i da može samostalno da stoji i bez muzike, a onda taj tekst uglazbim u bilo šta, šansonu, bosa novu, rok, operu...“
Eto, to su šansonjeri i kantautori – pesnici, pisci, njima je reč najvažnija, samo je promiču putem jebozovnijeg medija.
A rokeri, oni imaju glupe tekstove. I kada kažem glupe, ne mislim ni da se uvlačim u dupe šansonjerima ni da pljujem rokere, samo konstatujem red veličine i stanje stvari. Jer ja volim glupe tekstove. U roku je važna akcija, „je-je-jeeee“ i tri akorda i akanje i večita mladost.
Šansonjeri su se već stari rodili.
Gledam onu emisiju o Arsenu – nema mi fudbalskog prenosa, slušam radio prenos na netbuku – i vidim mladog Arsena kako onako mlad, lep i svež kao ruža peva „Ne plači mi-la mo-jaaaa“, već tada je pevao o gubicima i starosti i odlasku. Šansonjer je rođen star on i mlad već kuka, kao Koen, kao Patica, kao Arsen, kao Žilber Beko, kao Serđo Endrigo, a roker ga tupi samo o mladosti i brzini. Roker je i mator opet mlad. Kao Dado Topić, kao prateći bend Eltona Džona – sve zombi do zombija što su zadremalii u solarijumu, kao žirafe sa sunčanim naočalama.
Šansonjer je pisac koji kuka, roker je klinja koji se aka.
Ali, kao što rekoh, nema ničeg lošeg u „Glupim tekstovima“, rok je znojenje i akanje i ornost i polet i žustrina i „je-je-jeeeejeee“,a i jedni i drugi – i šansonjer i rokeri – imaju jedan isti cilj: PIČKE.
I, uspeva im. Do cilja kao i uvek vode razni putevi i različita sredstva.
Bio sam formulisao sopstvenu filozofiju roka – akanje plus glupi tekstovi, ali i tu sam otkrio toplu vodu, jer naleteh na mnoge citate Brajana Inoa iz vremena pre nego što je izumeo ambijentalnu muziku: „uvek sam voleo misteriozne i nerazumljive tekstove; mislim da pametan tekst oduzima muzici tajanstvenost“.
I eto, opet citati, Aznavur i Ino lepo su objasnili razliku između šansonjerstva i rokerstva.
Arsen je pripadnik generacije koja je – kao i generacija Milorada Pavića – bila premlada da vodi rat a prestara za... Eto tu mi pamćenje kalira, ne sećam se. Dedićevi očevi su dobili rat – generacija Eda Murtića, Jureta Kaštelana i Bogdana Bogdanovića i Oskara Daviča – ali Dediću je boleo pimpek za politiku.
On je taj smešni komunistički vokabular i birokratiju shvatao kao pozorište. Na partijskom sastanku on bi umro ili od smeha ili od dosade.
A taj sistem, „režim“ jelte, pustio je nekomuniste da budu – apolitični, Mandić i Dedić i Kapor (do neke tačke) svoje su talente uposlili a da nisu bili članovi SK.
Biti čovek, uzeti (ukrasti) što više ljubavi („jer ljubav se samo krala“), usput nešto dobro pojesti, a politiku ćemo prepustiti ljudima bez mašte.
Kapor je bio odličan pisac. (Ne „nije bio loš“, ne „dobar“, već odličan.) Nije se Zlatko Crnković nikada izvinjavao što ga je „otkrio“. Niti je napadao Kapora kao pisca. Već je polemiku devedestih započeo od one tačke kada je počeo rat. Uostalom jedna od uljudnijih polemika „ikada“.
To što ga nisam voleo u vreme njegove najveće slave nije (naravno) imalo nikakve veze s politikom, već s ukusom. Tada sam „preferirao“ Embroza Birsa i gotske zamkove i trilerske pikarske romane o arheolozima.
Voleo sam zamkove o kojima je pevao Arsen u pesmi
Vraćam
se
Oni gradovi daleki jos se dalji danas čine.
Niti zvijezde nisu bile tako sjajne.
Šume su pute svoje skrile,
a dvorci
Čuvali su tajne
i od nas.
Jer ta generacija, pavićevska generacija, premlada da ide u rat, ona je volela Zapad. 9 od 10 takvih izopćenika je maštalo o Americi, za razliku od informbirovaca koji su ljubili Ruse.
I svi su se polako razočarali u Zapad. Arsen je to sentimentalno obradio u pomenutoj pesmi:
Ona duga putovanja,
dani rasuti u snijegu;
zar je srcu sve to trebalo da shvati?
Ovo mi more više znači.
Ti će mi ljudi više dati.
Vraćam se tu,
da ti kažem - ovo sunce nek mi sja.
Vraćam se tu,
to su luke iz mog sna.
Vraćam se tu,
na toj zemlji gradim dom.
Vraćam se tu,
sve ću dijeliti sa njom.
Dok smo tražili svoj dio,
dio sreće, dio snova,
dok smo slijedili te ljubavi iz bajke,
zvalo me more svake noći
i blage oči moje majke.
Možda pošli bismo dalje,
da se ne vratimo nikad,
ali dobro su nas šuvali ti lanci.
Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani ko čamci,
život sav.
I Mića Danojlić je putovao po SAD i branio američku istoriju, pre 1984. nije mogao da otrpi da neko napadne Ameriku ”kako je to gadno: tuđim nesavršenostima braniti sopstvene slabosti!”, pisao je pisma čitalaca Politici braneći slobode u Americi koje slobode je napao neki informbirovac, ali posle 1999. se predomislio.
I Kapor se devedesetih razočarao u Zapad, teško je naći nekog ko je pustio korenje tamo.
I Svetozar Vlajković je odustao od preseljenja.
Ja se još nisam razočarao.Možda se oženim nekom babom i prerušim u Sirijca.
A ja sam naivno verovao da će Kapora i Dedića nastaviti da vezuje generacijska spona, prećutna zavera protiv ”socijalističke čamotinje”.
Da bi mi tek 2009. Zlatko Crnković otkrio da je – Dedić Srbin.
Što nisam znao ni pre, ni – posle.
Kada su Dedića primili na intenzivnu negu, u jednim srpskim vestima su objavili tu vest, a u ”komentarima čitalaca” se kenjalo samo o njegovoj nacionalnosti. A on je bio anacionalan i apolitičan. On je bio i ostao ”ljubavan” i melanholičan.
Arsen čeka da mu slušaoci ostare da bi ga zavoleli i da bi se uživeli u njegove tekstove. Dokle god nisi 100 posto u njegovim tekstovima, znači da si još ofarbani roker u pretesnoj kožnoj jakni, sa simptomima produžene mladosti.
Još me vuče da odem na koncert P.I.L.-a ili Undertonesa.
Nema veze što njihovi članovi izgledaju kao da su ih izneli iz mrtvačnice...
A doći će dan kada ću se, zadihan i s ikebanom na glavi, skljokati za sto nekog piano bara i naručiti džin i tonik, pripaliti cigarilos dok za glasovirom neki čiča prebira po dirkama. Na određenu pesmu će mi poći suze. To će biti znak da je došla starost. I tada ću početi da sakupljam Arsenove pesme.
Do cilja vode oba puta.
(*avgusta 2015, na prethodnom blogu)
* * *
U Hrvata
zrcalo tjedna,
u Srba
ogledalo nedelje.
Isto dođe to narodno veselje,
jalova retorika bijedna,
jalova retorika bijedna,
labavo vezana kravata
i večiti krmeći kas...
i večiti krmeći kas...
.jpeg)
No comments:
Post a Comment