Double Lives (2019 movie)

Dvostruki životi (Anglosaksonci su ga preveli još postmodernističkije: Non-Fiction) u režiji i iz pera (naravno, on je Autor!) Olivijea Asajasa ne upućuje na godine autora, pardon Autora – a on je rođen iste godine kad i Džoni Roten – pre bi se reklo da je to neki šezdesetaš ili mlađi eklektičar, zarobljen u telu postmoderniste, koji se gađa aluzijama i kameima kao na onom festivalu uništavanja „paradajzova“, što je prst u oko gladi u svetu, Bobu Geldofu i humanistima bez granica. Zbog takvih postmodernizam izlazi na zao glas.

Ali, Olivije je pobednik iz Venecije 1986. g. s filmom Poremećaj u kome klinci, članovi rok benda tokom pljačke prodavnice muzičkih instrumenata ucmekaju prodavca i – ne ufate ih, već posle gledamo samo ubojice kako ih to muči, kako se premišljaju, oni pate, kad, međutim – što je običaj u evropskom art filmu – zločin je po pravilu nagrađen, nemotivisano i ničim neobjašnjeno, ubica se izvuče kao i „mladi Adam“ Aleksandera Trokija. U ovom Olivijeovom debitantskom filmu klinci na kraju potpisuju ugovor s diskografskom kućom za svoje epigonske gitarske pesme, a u Dvostrukim životima ljigavi (to je moje mišljenje, sorry about that) pisac na kraju biva nagrađen za svoja sranja i šaranja time što mu svepraštajuća i dobra supruga (koja mu inače često kuva ručak i pere čarape, iako ima zahtevan posao) saopšti da će postati ponosni otac muškog đeteta.

Gijom Kane igra izdavača oženjenog glumicom Selenom, koju, pak, igra Žilijet Binoš, upadljivo podmlađena. Kane je autoritativan, pre liči na hitmena iz filmova Lika Besona, prilično pije na poslovnim sastancima (posle 17:00 i kada ga žena ne vidi), ali je u susretu s piscima plašljiviji od naših izdavača, koji, uostalom, i ne moraju da razmišljaju o tržištu::: naše je tržište mrtvo a oni imaju sinekure. (I izdavači i većina pisaca,)

Vensant Makenj (ako je ovo tačan izgovor, ali lik u filmu zaista mnogo kenja) jeste pisac Leonard Špigel koji je ko zna kako smuvao Valeri, PR uticajnog političara Maksima Karona što se upravo kandiduje za nešto. Valeriju „tumači“ Nora Hamzavi.

Kao u romanima Fransoaz Sagan i mnogim frenči-muviz, obilato se priča uz vino, viski, konjak i klopu u lepim salonskim pariskim stanovima, to je rasprava intelektualaca o etici i smislu angažovanja, o smrti knjige i vinilnih ploča, i tako dalje.

Uglavnom se ova dva pomenuta para redovno sreću na večerinkama i pijačama, uz još jedan epizodni par, koji služi da ubaci još pokoju tezu u edukativne dijaloge, koji bi 'ladno mogli i na tviter ili Fejsbuk ili na kakav „elitni“ forum.  

Likovi su dati sa sledećim mukama i problemima:

Izdavač Alan Danijelson je mlad (u odnosu na veterana s guščijim perom od koga je preuzeo posrnulog izdavačkog giganta) izdavač, koji je poboljšao prodaju i dobro naviga savremenim tržištem knjiga, ali se plaši e-knjiga i strepi da će stare knjižare nestati, naime tako mu pune glavu nekakvi analitičari, što pogađaju kao naši poliitčki komentatori&analitičari. On zato angažuje mladu stručnjakinju za digitalizaciju, Lauru, koju igra Krista Tere. Ona liči na mlađu Izabel Iper, ne samo mlađu već i istegnutu, tako da je visoka kao odbojkašica. Izdavač s njom stupa  u neobaveznu aferu. A to se može shvatiti i kao poruka, ha-ha.

Pisac Špigel je prljav, mastan, ima prhut, sebičan je, koristi svoj zavodnički dnevnik da u romanima s ključem uzburkava čitateljstvo željno i trača i istine. Postmodernista bez morala, reklo bi se. Kako je on priveo k oltaru marljivu, savesnu i pametnu Valeriju, nije mi jasno, ali možda dobro kara.

E sad, film počinje tipično radiodramskim razgovorom Danijelsona i Špigela u izdavačevom ofisu i u tom programskom razgovoru mi saznajemo ono što treba: izdavač propituje taj sistem romana s ključem, koliko je pametno što će publika da prepozna piščeve bivše ljubavnice, a pisac brani svoju autorsku slobodu i zeza se, pun sebe, kao i svaki pisac. Izdavač vodi pisca na ručak u tipičnu francusku krčmu, punu k'o oko, oni krkaju kao Francuzi, ali piju samo mineralnu vodu – ipak je to branč, vidi se duh vremena – da bi saopštio piscu šokantnu vest; neću ti štampati knjigu, ovu ne, nije mi dobra.

Pohvalio bih film zbog antipušenja: inače polako postajem pobornik teorije, na koju sam po ko zna koji put naišao na jednom stranom filmskom forumu, da BAT britiš-ameriken-tobako tajno finansira većinu holivudskih blokbastera, i siguran sam da je Tarantino zato uspeo da slupa 100 miliončeta na Bilo jednom... Ama u 95 postotaka scena se purnja i to ne da se samo pućka a ne inhalira, već se sisa, usisava, cigareta je životodajni vazduh, kisik bez koga nema življenja. Pa kad se setim nekih drugih filmova, „Deveta kapija“, „Niske strasti“, „Džoker“... – puši se gratuitous, bre, nemotivisano, nema opravdanja u odnosu na radnju, golotinja je opravdanija, a nje zapravo i nema, pobiti mnogo ljudi s cigaretom u ustima je okej, a sisa bez pušenja je R, klinac mora da dovede dedu i babu nosioce spomenice 1941. u kinematograf da gleda film. E, u ovom filmu se puši samo „na terasi“, i glumci se smrzavaju toliko da posle dva-tri dima gase te smotuljke i brže-bolje se vraćaju u topao enterijer lepih pariskih gajbi.

I sad, sledećeg jutra: pisac u depresiji, u šoku, zarozanih čarapa, izgužvan i raščupan, prljav, takav, eto, saopštava ženi tužnu vest, a ona ide na posao, radna žena, bre, skida s punjača najpre tablet, pa jedan smarfoun, pa drugi smartfoun, pa ajfon, i sve to meće u torbuljak i ide, znači, da radi, da pravi spin za svoga političara, idealistu socijaldemoraktu ako se ne varam, iako toga neima u Franciji, ali tako nešto, kapirate me, kao matoriji naš Saša pre nego što se zgrčio. Ona ne deli piščev očaj i to je komično. Ona mu veli: „Ili nađi drugog izdavača, ili ga poslušaj pa prepravi!“

E, ali i par izdavač-glumica ima dileme. Izdavača muči digitalizacija, to rekoh već, a glumica bi da napusti neku gledanu policijsku seriju u kojoj igra „menadžerku kriznih situacija“, zato što „ne više ne vidi ne vidi napredak“.  Muž joj je jednako uviđavan kao i Valerija u prethodnom slučaju i kađe joj: „Pa ako je gledana serija, ostani, a ako ti se ide, kaži im da te ubiju u nekoj od narednih epizoda!“

Elem (rekoh pre nekoliko godina da ću da izbacim iz upotrebe to seljačko  „dakle“ i da ću umesto dakleisanja da pređem elemovanje), film se sastoji od gomile razgovora, kako poslovnih tako još i više onih neobaveznih, po letnjikovcima ili na večernjim okupljanjima, zatim od radio intervjua i imerdžensi tajnih susreta po kafićima i – naravno, ti dijalozi su poučni i treba da pretresu savremene dileme uhlebljenog intelektualca: da nije blog zamenio knjigu, koliko danas mladi čitaju, hoće li e-knjiga potpuno da istisne papirnu knjigu, dokle se smeju u romanima s ključem napadati korumpirani političari i javne ličnosti samo ovlaš zamaskirani drugim imenima, da li su svi političari lažovi i prevaranti, postoji li iskrena politička kampanja, da li pisac ima pravo da bude inspirisan stvarnom osobom i da li joj u tom slučaju duguje novac? 

Ovo poslednje pitanje, što bi verovatno zanimalo i Dragoslava Mihailovića i pokojnu „Petriju“, zabavno je skolilo zamašćenog Špigela na jednoj promociji, gde ga agresivni laici (gle, još antipatičniji u svom linč tripu) spopadoše retoričkim pitanjima „zar osoba koja te je inspirisala nema pravo na svoj život, nisi je pitao, daj joj pare od knjige odmah sada, kradeš tuđe živote, bre!?“) i pisac se upleo kao pile u kučine i samo ga je zvonce spasilo.

Razmatranja o digitalizaciji i budućnosti knjige i spinovanju političara smatram šećernom vodicom i intelektualnom surutkom za one koji su diplomirali kod Ratka Božovića. Ti razgovori u ambijentu obilnog nalokavanja uz francuski meze treba da pruže utisak „prividne lakoće“ a da se Vlasi sami dosete kako je autor dubokouman i bavi se „gorućim problemima današnjice“, ali "relaksirano", kao moderan čova. Kao i uvek u tim slučajevima mene je jedino opčinjavao unutrašnji dizajn francuskih stančuga i endemska sklonost ka kafenisanju i pijenju alkohola svakim povodom. Erik Romer za siromašne duhom, rekao bih. A da bi se ovoj pomenutoj logoreji dodala neka pozadina, štaviše saspens, poslužile su ljubavne afere.

Naime, a bez toga bi film bio baš, ama baš dosadan i radiodramska obrada opštih mesta, ispostavlja se da se izdavačeva žena Selena već osam (8) godina ljubaviše upravo s onim šugavim piscem. Koji, da bi sakrio – kakva drskost, dostojna samo uobraženosti jednog spisatelja! – koji da bi, znači, sakrio pred izdavačem da je lik iz rukopisa zasnovan na njegovoj fircanoj ženi, slaže da je taj lik zasnovan na nekoj Stefani, poznatoj TV novinarki!

„Mislim da ništa ne sluti!“, kaže Špigel posle Seleni na jednom od brzih imerdžensi susreta u kafiću, a ona se, pak, komično ljutne što je on pomenuo baš tu novinarku da nju zabašuri ("zar ona mene da zameni, pa ona nije dostojna noge da mi pere!"), smeta joj i što je opisao njihova neverstvovanja po Španiji i hotelskim sobama raznijem. A on se pravda: „ali, to je umetnost, draga, osim toga izmenio sam gotovo sve, Korziku sam zamenio Barselonom, sve je to Gugl i Vikipedija a niko nije ni primetio, kako sam mudar, draga, a napisao sam i to da smo vodili ljubav dok je na televizoru išao Hanekeov (čuj, Haneke haha) film 'Bela traka', a ne 'Ratovi zvezda III', kao što je bio, vidiš kako sam ja dobar pisac, sve menjam, stvarnost je za mene samo materijal u rukama Mandušića Vuka pisca, bre!?“

To je šećerna vodica, homeopatija u kojoj je intelektualna potka dobrano razređena, to su beznačajni delovi duhovitosti rastvoreni u destilovanoj vodi, što vode k osećaju zlovolje u meni umesto da se divim Autoru. Zabavno je bilo kada su pisca u živoj radio emisiji pokušali da uhvate na krivoj nozi pitanjem „opišite nam film 'Bela traka' Mikela Hanekea“, a pisac očigledno nije ni gledao taj film, čak nije ni izguglovao radnju, i umalo da se sjebe načisto, jer je film o nacizmu, pa se sve moglo protumačiti kao ruganje žrtvama II svetskog rata i to bi bila giljotina Političke Korektnosti na licu mesta... E, ta scena je imala potencijal, i bilo bi lepo da je književni prljavac tako nadrljosao. Ali, ponovo Zvonko Spasić.

Uglavnom, Olivije Asajas se sam sa sobom lepo tviterovski ispričao, davao je jednu tezu za drugom i poklapao je antitezom, a lukavo je „pustio gledaoce da sami izvuku zaključak i osete gorčinu i prazninu savremenog/e Parižanina/ke“. Pisac je gnjida i Makenj ga je lepo odglumio, gotovo metodski, mislim da se nije kupao i nije prao kosu tokom snimanja. Binošova polako postaje francuska Džulija Roberts, rođena da igra sredovečne kučke bez etike. Zaljubio sam se u „Valeriju“ i došlo mi je žao što je zatrudnela s onim idiotom. Ta vest o trudnoći bi trebalo da posluži kao nekakav kraj filma, koji je i inače predviđen kao romerovsko ćakulanje bez kraja i konca. Nije me se dojmilo.

Kako se to flanerisanje u Parizu promenilo od Romera osim što su likovi obogaćeni smartfounima i tabletima a umesto vespi ima više električnih trotineta? Reklo bi se – nikako. U vrednost filma spadaju dojke Kriste Tere i Žilijet Binoš (umesto ove druge možda je ipak glumila bodi-dublerka), dok je nekima možda bio gušt da subliminalno ždraknu rutavo dupe Gijoma Kanea, ili, pak, rutavo sfumato međunožje Vensana Makenja. 

To je čitav jedan žanr specifičan za francuski film, nazvao bih ga Swinging Paris from nineties and on, žanr koji se bavi ćaskanjima intelektulaca raznih obrazovanja, da tako kažem, manje-više u dokolici ili kvaziegzistencijalnoj frci ("da li da glumim u reklami za deodorans koji ne koristim, ili da se lišim vikendice na Azurnoj obali?") Likovi se tu prcaju kao u sapunici, po Bergerovom sistemu, a glavni problem duha vremena jeste to što se postepeno sužava prostor za pušače. Ako ovo deluje kao kritika i apel za utemeljenost u "pravom životu", kažem – nije tako. I dalje nisam fasciniran turskom i iranskom kinematografijom, bez obzira na dokumentarnost i angažovanost. Ja zapravo volim ovakve francuske filmove i volim da ih ždraknem po art bioskopima i u „nedeljama francuskog filma“. Jer, ovaj žanr me podseća na izgubljenu bolju prošlost, ovako su Slovenci nekada pravili TV drame i neke filmiće, do sredine 1980-ih, kada socijalizam nije imao većih problema osim vožnje par-nepar, nestašica struje, kafe, čokolade i kamiljeg jogurta (samo u Hrvatskoj, doduše), prezaduženosti i začetaka zloćudne inflacije. Tada je viša socijalistička srednja klasa još mogla da klisne na seksi vikende s ljubavnicama do Korzike ili Italije, da ide na zimovanja u Austriju i Kortinu d'Ampeco, sirotinjska deca su imala dotirano zimovanje u Zakopanima ili letovanje na Jadranu, pa neka je i u junu. Ovaj žanr je melem (evo, opet se melemišem, to više nije normalno) za dušu napaćenu lošim vestima, turskim zatvorima, izbegličkim logorima, ubistvima iz crne hronike i Kosovom, svim onim što prosečan krugodvojkaš ne može, bre, ni da lajkuje kao čovek. Ja jedem kifle iz pekare „Čarli“ i pijem jogurt iz Lajkovca (hvala novoj vlasti!), to je moj doručak kod Tifanija, a onda sat i po zamišljam da sam intellectuel parisien. Jer i filmove Erika Romera i ovu light verziju Olivijea Asajasa gledam kao što naše žene s Dedinja čitaju Burdu i Naš dom.