Elem, trebalo je nastaviti It, likovi iz produkcije su hteli sve to da ponove, likovi iz
filma (&knjige) su ionako obećali da će se vratiti za 27 godina ako se i ono vrati, i: žanrovska časna reč nalaže
da se tako i učini. I jesu likovi bili dostojni sebe, svi dođoše osim jednog,
koji je smislio opravdani izostanak u vidu seče vena. Previše se plašio. A od
ispovraćanih otpisanih preživeli su svi, osim jednog, koji je od svih tokom filma
najviše cmizdrio i najviše je sumnjao. Ako tu nema neke poruke, onda ja treba
da se zaposlim u Poštama Srbije. S druge strane, u pogledu psihoanalize i sociološkog pregleda razvoja Srednjeg zapada, King je ostao na nivou Erih From + Džeri Springer i tu ne treba mnogo očekivati (kritičari koji su se bavili tim aspektom filma u stvari su pokušavali da zabašure nezadovoljstvo nastavkom).
Ovaj „prikaz“ je kao kada deda iz SUBNOR-a komentariše pank
koncert na koji je išao zajedno s unukom: on je sve pogrešno shvatio, hvali ono
što ne postoji, kudi ono čega baš treba da bude ili nije ni bilo. Jer, ja sam
otišao da vidim ovaj film iz namerno pogrešnih razloga: da evociram uspomene na
osamdesete kada sam gledao petkovdane trinaeste i noći veštica i još neke
neserijalizovane horore u ciklusu letnjih šatro pretpremijera u Kozari (pomenuću naslove dva takva kasnije). Mislim,
znao sam ja da neću dobiti ono što tražim, ali posle Bilo jednom... sam se navadio na bioskopsku atmosferu, čekao sam i tog
Džokera, pa rekoh: zašto da ne. Nije
mi krivo. Ali, da krenem najpre kao onaj deda.
U prvom delu Petka 13 vidi
se jedna dojka a uglavnom muški guzovi i bradavice kroz majice i košulje; Petak 13 2 je najbolji: smokvice i žbun Kirsten
Bejker i dobre sise Marte Kober, koja je, ako se dobro sećam, promenila slavno
prezime Skorseze u Kober, da je ne bi opterećivalo?! Kako god, nijedna se više
ne bavi glumom, a ova druga stalno ima probleme s policijom, kako na Havajima
tako i na Aljasci i u Oregonu.
Četvrdi deo iz 1984. imao je četiri lepe cice, Džudi
Aronson, Kamilu Mur, Keri Mur (bliznakinje!) i Barbaru Hauard. Treći deo je, pak, imao antipatične šiljokurane, za koje je
Džejson trebalo da dobije orden što ih je sasekao. Peti deo je meki pornić: Debora Vorhis, Džulijet Kamins,
Rebeka Vud, Tifani Helm.
U To-u fale ribe. Kamo cupi? Pitanje je retoričko iz najmanje
dva razloga. Prvo, i Noć veštica je čedan (Džejmi Li Kertis je tipična devojka s kojom učite i kada ste sami u kući), a drugo, ovo je Stiven King. A, on je
štreber, koji ima jednako idealizovano shvatanje žene, devojke, šiparice,
majke, sestre, drugarice, šta god, kao i Tarantino.
Znači, ništa od krasotâ iz petkova trinaestog nema ovde, ovo
je, znači, King – nekako ova dva filma zovem njegovim filmovima iako nije sudelovao u
pisanju scenarija – a njegovi junaci su uglavnom štreberi, osim retkih izuzetaka,
a takve, mišićave i lepe, on kažnjava surovo.
U It: Chapter Two samo jedna riba postoji i to s previše personalitija
a seks joj se ogadio: preselo joj od muža siledžije. Kao što je Tirnanić jednom davno bagatelisao Blejkovu sedmorku, a meni se baš sviđala ona Keli, osma putnica u sedmorci... Kingovi likovi su marljivi i bubalice, ali ne
dospevaju do vrhova moći kao u Sorkinovom Zapadnom
krilu, već postižu nižesrednjeklasni uspeh u okvirima „Srednjeg zapada“,
tamo gde je „porodica sve i svja“, gde se još gaji kult porodične kuće,
sabornog doručka i gde su poštanski sandučići kao naše socijalističke metalne
kutije za hleb, pa sa zastavicom.
King je čedan, on, kao i jedan Tolstojev lik, voli miris
pribora za pisanje, tačnije, voli tastaturu svog maka, neopranu od prvog
kucanja. Znači, ono što sam ponovo pohodio ne beše harem petaka
trinaestih i inih tinejdžerskih slešera, već poznati piščev univerzum počev od Pobune stvari i Mačijeg oka. Nema riba.
E sad, izvođenje filma It:
Chapter Two donelo je nešto novo, u tehnologiji i u gomilanju prepadanja.
To prepadanje i ta upotreba tehnologije deluju mi nakalemljeno na Kingovu
srednjezapadnu, palanačku atmosferu. Kao da to služi samo tome da se nabudži trajanje od 2 sata i 50 minuta i da se opravda ona formulaična caka da "svako donese po jednu najdražu stvar iz detinjstva". Scena s džinovskim kipom drvoseče – koji
neopozivo asocira na Fargo braće Koen
– prepada zato što je iznenadna, ali je zapravo smešna. Ili, scena s onom babom koja
odjednom gola jurne na jedini ženski lik od mene je napravila pedera za
sledećih nekoliko meseci: staračko telo, sise kao sasušene mandarine što
landaraju, međunožje poput pileće trtice, nožice kao u manekenke anoreksičarke
– neka fala.
Scena večere u kineskom restoranu na početku je nekakva čudna
mešavina japanskog horora s mastilom koje kulja iz klozetskih šolja i kadâ te kompjuterski animiranih horor pilića i očerupanih mladunaca pterosaurusa, dok
je u konačnoj sceni obračuna viđena kombinacija pauka i osmog putnika, arahnofobija
+ tuđman.
Kingov idealizam u vidu „to ne postoji ako ne veruješ“, „jeste ako
veruješ“, kao i „ljubav pobeđuje sve“ donekle je ustuknuo utoliko što je jedan od
drugara ipak podlegao – onaj hipohondar, upravo onaj što reče „pomaže ako
veruješ“.
Pomenutu scenu večere s početka – a već tada mi se sve smučilo zbog napadnih
kompjuterskih pilića s krilima slepog miša i koji gacaju u japanskom gustom
horor soja sosu – spasao je kingovski štos: ekipa sve porazbijala u separencetu, konobarica bane i upita „da li je sve u redu?“, a onda crna magija prestaje i čovek
koji je dotle stolicom mlatio krvoločne piliće-ubojice samo kaže „molim vas
račun!“. Kingov specijalitet su takvi mini preokreti. često paradoksalne
dosetke, što je najbolje sredstvo za kraj poglavlja žanrovske knjige i mamac za
okretanje nove stranice. Scenarista je to lepo usvojio.
U ovom filmu su samorecikliranje, autocitatnost i pozerska
samoironija dovedeni do granica podnošljivosti: King se pojavljujuje u ulozi
vlasnika antikvarnice koji maltretira pisca. I Piter Bogdanović je pristao da
parodira samog sebe glumeći reditelja (koji, gle, takođe maltretira pisca „kraj
je loš!“). U hororu je svaki kraj dobar, samo ako daje priliku za sikvel!
Svoju štrebersku prirodu King je raspodelio na mucavog
pisca, psovačkog stendap komičara i hipohondra, dok je manje pažnje posvetio
jedinom lepotanu, bivšem bumbaru (u čemu se inače ipak krije pedagoška poema:
debeljuce svih zemalja, ne očajavajte, možda se pretvorite u labuda) Devojka je,
pak, data kao napaćena žena koja uvek naleti na
nasilnog muža (a s time, nasiljem nad ženama to jest, King se obilato obračunao u romančugi i seriji
o spasavanju Kenedija, siledžiju je ukokao kao Tarantino, ali Kenedija nije
spasao kao Tarantino).
Onaj deo sa svetlom i tamom i paganskim ritualima starosedelačkih
Amerikanaca nisam ukapirao. Ama ič. Ali, to je zato što sam navikao da svetlo
ima dobru simboliku i što me je mrzelo da guglujem ono što je King izguglovao o
toj tamnoj strani američke povesti.
Evokacija uspomena na Srednji zapad, potklobučeni a kao
Vimom i Opalom oprani trotoari, travnjaci šišani makazicama za nokte,
prskalice za travu, kućice i baštice, frižiderčine, zalihe hrane, zavesice na
prozorima... to se sve samo naziralo u ovom sikvelu. Sada sredovečni likovi
bili su pod tolikim stresom, nisu imali vremena za nostalgiju, a bogme ni
scenograf ni ekipa za specijalne efekte, jer su one kutke za jump scary
pesničke trenutke rešavali kao da prave slet za Dan mladosti ili kao da
Godzilom pokušavaju da isprepadaju miša. Ta kompjuterska strava je ličila na
bacanje para da bi se film razvukao na gotovo tri sata (da li se to ja ponavljam?; ako da, to je alchajmer).
Na samom početku filma dat je omaž Političkoj Korektnosti
time što je jedan slučaj palanačkog nasilja povezan sa zločinom iz mržnje prema
LGBT osobama. King se tu previše ne angažuje, on je stidljiv da bi opisivao seks kao u
petkovdanima a ne tangira ga mnogo LGBT tematika, ali film je tom uvodnom
pričom (za koju se inače može reći da je zasnovana na istinitom događaju)
odradio posao, platio upisninu, i posle se vratio onome što ga zanima.
Moje uspomene iz petkovdana trinaestih (1-5) i noći veštica
(zaključno s HW 20), Strange Behavior
(1979, režija Majkl Laflin) i Death
Valley (1982, režija Dik Ričards) dobile su mobilne telefone a monstruozne
prikaze se kreću kompjuterski animirane kao Spilbergovi dinosaurusi. Ali,
izgubio se zlokobni mir amerikanske palanke, izgubila se onaj slatka uzbibanost subotnjeg
popodneva kada cirkus dolazi u gradić i postavlja čador, nema više šećerne vune
i klakera i starih ringišpila i muzike sa mono zvučnika: Zlatko Golubović, Lola
Novaković. Dragan Atnić, Đorđe Marjanović, Dragan Mijalkovski.
Ne, sada japiji s po dva mobilna telefona voze strava
džipove, a pisci imaju makove i ajfone. Čak i klovn ubica ima napredni tečaj iz
informatike i liči na osmog putnika.
Stvar je u meni, ne u autorima, to je jasno, taj doživljaj da
su anahroni kosmonauti s mnogo tehnike okupirali grad duhova, kaubojski filmski
grad u Košutnjaku, taj je doživljaj, dakle, samo moj i posledica je toga što
decenijama nisam odlazio u bioskop.
* * *
.jpeg)
No comments:
Post a Comment