Prva
repriza „Sumraka bogova“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Uprizorenje
na osnovu Viskontijevog filma načinio je Ivor Martinić, neko je posrbio
(a ostavio "posvuda"), dok je režirao Jagoš Marković. Ovoga puta nije
bilo visećih ofingera, pantalona, fascikli i ne znam čega u
njegovom stilu, već je sve rešeno masivnim trpezarijskim stolom. Milan Gutović posle ko zna koliko vremena nije bio komedijaš. On se
zapravo pojavio kao kameo, pozajmio je deo svoje harizme iz kabarea
1990-ih, a imao je toliko malo teksta da mu sufler nije ni bio potreban.
Uglavnom je svojom pojavom privlačio pažnju publike dok je ćutao. Kao i
kod Tarantina, ovde radi feljtonizam, to jest naše predznanje (sad,
kako kod koga) u vidu sećanja na film "Sumrak bogova" Lukina Viskontija.
Dirk Bogard u naponu snage, Helmut Berger s još zategnutom guzom,
Ingrid Tulin u naponu seksepila (za tri godine će u Bergmanovom filmu
„Krici i šaputanja“ senzacionalno da u pičku metne slomljeno staklo u
ludilu seksualne ugroženosti i ta scena će se svuda izrezivati za
televizijsko prikazivanje osim u Titovoj Jugoslaviji), znači dekadencija
da ne može biti veća a Jagoš se Marković mudro kao Ezop dosetio da će
to da bude poruka o našem vremenu. U jeee! Predstava je i divna i nije
divna. Jeste divna, jer je dobra, a gluma je odlična. Kao u Gavel(l)i,
to je ona umetnost što plaši i rasteruje srednjoškolce (osim ako nema
golotinje, a ovde nema, mada bi je kod Mađelija i kod mlađih brutalista bilo u obilju), gluma je poštena, naporna, atletska i pluća se
cepaju, muzika je maznuta iz filma, znači Moris Žar, koji, pak, zvuči
kano Vagner. Dobra je predstava, jer je bolja od svog vremena, ona
zaslužuje ono mirno vreme SFRJ pre nestašica i početka propadanja. Ali,
upravo zato je nedivna, jer omašuje svojom pozorišnošću, kojom se
glumački biseri, suze, krici i znoj, kao, trude da nadjačaju urlik lavova a
zapravo se bacaju se pred svinje. Viče se, ali to je ipak pobuna sebi u bradu. Kao kada bi Tasovac pored Aušvica doveo svoju
filharmoniju pa da muzičari u frakovima sviraju i time ulepšaju dane logorašima.
Lane
Gutović je „umro“ posle trećine predstave (svi glumci koji opandrče,
odlaze na vrata u dnu scene i obasjava ih neurohirurška svetlost u stilu
Diskaveri čenela), i gle čuda – on se nije pojavio na kraju da se s
kolegama i koleginicama pokloni gledaocima, tako da se osmoro
iscrpljenih duša bez daha klanjalo publici, koja je bila oduševljena ili
je isto tako dobro glumila kao i devetoro bogova, što pravih što
wannabe. Tako da je to prizvalo sećanja na Vesnu Čipčić, koja je po završetku predstave „Harold i Mod“ (1980-ih u BDP-u, režija Paolo Mađeli),
takođe imala običaj da klisne kući i izostane s presamićivanja,
ostavljajući Tatjanu Lukjanovu, Milana Eraka (dok je bio živ, posle
njega sam gledao i Vladana Gajovića, ali on je umro mlad, umirali su
haroldi kao Ramonsi "kao da su vežbali u podrumu nuklearke!" što neko reče), Azru Čengić i druge da sami obave tu radosnu
formalnost.
Dve muške uloge su igrale đevojke (čime se dekadencija bajagi pojačala, ali to je samo trebalo da žacne gej publiku, loš Jagošev štos), Ginter je bila Vanja Nenadić a Martin Isidora Simijonović, i ona je, kao najmlađi Topalović, na kraju radosno obukla nacističku odoru. Tu poruku smo razumeli. Vanja je mnogo ličila na mlađu sestru Hemingvej (iz vremena pre nego što se upropastila plastičnim operacijama i čupanjem obrva), Jovo je Maksić opet atletski glumio, Vladan Milić je imao, mislim, najteži zadatak. Muž Milene Pavlović je ponovio svog Bogarta iz „Sviraj to ponovo, Sem“, a Pavle Pekić svog udbaša iz „Doktora D-a“. Branka Šelić je između ostalog imala zadatak da simulira orgazam, zatim da uđe u protivprirodni brak kao Livija iz serije "Ja, Klaudije" (glumica Sijan Filips) a osim toga je ličila na mladu Jovanku Broz. Sve je to gavelijanski i metodski urađeno uz puno truda, znoja, smeha i suza. Ali, čemu „Getsimanski vrt“, čemu „Sumrak bogova“ – zar nemaju neki angažovani domaći tekst o ovoj našoj stvarnosti? Da li su to baroni fon ašenbesi toliko moćni? Ako mislite da ciljam na svoj tekst, polako: ovaj rukopis koji sam navodno poslao u ponedeonik, možda uopšte i ne stigne na odredište.
Na
slici se vidi i Šerbedžija, Rade Šerbedžija. Kada sam seo na svoje
mesto u drugom redu u punoj sali, na sceni su za pomenutim trpezarijskim stolom već sedeli svi
glumci osim jednog. Iz zvučnika je curkala muzika iz filma. Najpre sam se pitao kuda se deo Pavle Pekić, a onda
ispred mene sede Paulina Manov. Predstava je počela odmah zatim. Levo od
Pauline tada ustade Pavle Pekić, koji je sve vreme tu sedeo, ali sam ga
prevideo. Sakrio mi se kao pismo Edgara Alana Poa. A onda spazim i Radeta Šerbedžiju desno od Pauline. (Dotle je bio maskiran nekakvim kačketom.) Ja sam, kao
što se vidi na fotkama, oprao kosu, prvi put posle završetka prevoda
Kirkegora. Tako da je ovog puta u publici Šerbedžija imao masniju kosu
od mene, prave froncle, koje sam inače ja pokazivao poslednjih meseci na
fejsbuškim fotkama, u fazi straobalne kalifornikejšnsovske zapuštenosti. E sad, glede prhuti ne
znam; ja sam verovatno još u fazi „snegovi Kilimandžara“, a Rade, koliko
sam mogao da razaberem u pozorišnoj polutami, u fazi Boldrikovih čokoladnih mrvica preko kapučinu.
Rade je jednom i zevnuo u svoj kačket. Nije ga se dojmio plač Vladana
Milića, već je poput erotomana merkao Isidoru Simijonović, koja bi se
lepo snašla i u Viskontijevom filmu. Kačket je zacelo kupljen vrlo
nedavno, jer još nije bio zamašćen.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment