Kraj slobode (povodom izlaska prevoda romana Helter Skelter)

 

Svet je od 1945. do fiskalne 1969. dospeo na Mesec, izveo seksualnu revoluciju, učinio najlonke opštom pojavom i izmislio "moderni" liberalizam (koji se ogleda u zen izreci da liberalna demokratija ič ne valja, ali je ipak najbolja od svih postojećih sistema; živeo Fukujama!).

 

Aha, politički korektne strine i naše deke staljinisti će uglas da graknu pa za_gušu: "Nije ti to 'svet', sine, to je 'samo' Zapad, a i to je upitno, to ti je zapadocentrizam i evropocentrizam. Zlatno tele i potrošačka groznica, u socijalizmu malograđanština. Duhovnost je važna, brale, kako vizantijska tako i ona 'istočnjačka'. Osim toga, šta su Ameri radili Indijancima i kako su se Britanci napljačkali afričkih i indijskih dragulja i zlata!" 

 

Pustimo sad to, neka deke i bake papaju beli lukac i čaj od nane. I vitamine s veštačkim sladilima i bojama.

 

Dvadeset četiri (24) godine, jebote! Od rata, nestašica, racionisanja svega i svačega, za samo 24 godine, postiglo se toliko toga u razularenju stanovništva, slobodi i drozi, čemu su, kao što rekoh, predznak bile najlonske čarape izmišljene 1939. a u paketima slate s "Laki Strajkom", prezervativima i žvakama uz konzerve hrane još za vreme rata.

A od 2001. do danas, sve se to pojačano i ubrzano kruni i ukida, pri čemu je virus, izgleda, zadao završni udarac. Liberali se sada sigurno osećaju kao da su vremeplovom vraćeni u Srednji vek. Jenki na dvoru Kralja Artura. Malo ih je - a da nisu, zaraženi virusom Političke Korektnosti /a sada i malignog "vouka"/, kijavičavi i njanjavi, spremni da ustuknu pred svakom kulturalnom feredžom ili nasilnim divljakom koji je čitucnuo sranja Margaret Mid, da ustuknu pred divljakom koji mašta da bude žigolo gospođe Dejzi - malo ih je, znači, i uz to se kriju kao nacisti u Paragvaju i neprijateljska emigracija u Argentini.

 

* * *

 

Nekada je snaga javne reči, da ne rečem angažmana, mogla da spase život pokojem disidentu, uhapšenom piscu ili novinaru, ljudima nije bilo teško da podrže Palestince, nosoroge i kitove, da pevaju i viču za njih. Simbolika javne reči umela je da odjekne (Gor Vidal, Majler, Teodorakis, Solženjicin /bez obzira što su neki od pojedinih lučonoša posle pokazali svoju tamnu stranu.../). Današnji umetnik je u potrazi za sisom u vidu fondacija ili uhlebljenja. On još mora da dokazuje da mu roditelji nisu bili u pravu kada su govorili "pusti, sine, umetnost, idi na ekonomiju ili pravo", on se pre svega trudi da proda svoje delo, nema ugled, a ako i ima neku famu, onda gleda da je unovči kao žeton ili akciju preduzeća na berzi. Javno se mnenje više ne talasa od glasa viđenog intelektualca. Ako gukne, provešće se kao pučista ili peder u Turčiji. Bogorađenje se obavlja u nevažnim krugovima, čiji su članovi zadovoljni platicama i penzijicama.

 

Takav, ionako samocenzurisani intelektualac, sada glasuje za nastavak Patriot Act-a i, preplašen virusom, takav šonja bez daljeg daje da se zabrane Pepe le Tvor, Češko i Svrabiša i đuture svi "nasilni" crtaći, čaršafima prekriva sise i kurčeve na antičkim skulpturama da ne uvredi Arape (koji jebu maloletnice u svojim aviončinama), takav jadnik vapije za najgorom distopijom od svih, onom u kojoj će i najobrazovaniji tamjanom da kade odluke kriznih štabova i izabranih psihopata. 

 

* * *

Uskoro u izdanju Presinga, kao knjiga 14 u ediciji Severno svetlo, iz štampe treba da se pojavi prevod romana Helter Skelter, Danca Jensa Martina Eriksena. To je distopija iz godine 2027. --> odgovor na Uelbekovo Pokoravanje, odnosno opis mogućih akcija koje bi krajnja desnica mogla da preduzme e da bi odbranila evropsku etnosferu i tako sprečila uelbekovsko pokoravanje islamizaciji Evrope.

 

Ima i dosta Srba i Srbije u ovom romanu, i taj način čitanja knjige na prvi i drugi pogled može biti primamljiv. čak i zabavan. Srbi napokon nisu uobičajeni ružni zlotvori, no su u ravni italijanskih ljubavnika iz romana bradatih engleskih književnica, ili, pak crnačkih divizija u romanima o Tarzanu Edgara Rajsa Barouza. Knjiga se može čitati i na dva umbertoekovska načina, kao prerada različitih jevanđelja, ili kao danska verzija knjige Fukoovo klatno - znači kao romansiranje gomile eseja, romansiranje jedne dugogodišnje i često usijane političke diskusije, koja samo postaje sve usijanija. Zatim, ona se može čitati i kao roman o samoći, pogotovo što sadrži i zrnce emocije i patetike. A može se čitati i kao progovaranje na lakat, jer to sada nije više moguće objaviti na Fejsbuku bez trajnog bana.

 

Na kraju, i ovu knjigu je (po ko zna koji put) prestigla stvarnost. Pre mesec-dva u Nemačkoj su uhapšeni neki desničari koji su pravili iste one planove za prevrat, koji (planovi) su u knjizi "samo" fikcija u glavi lika po imenu Stenli Bojd, i koji će, zajedno s pripovedačem Valgrenom, a posle uspešno sprovedenih akcija po Evropi, završiti kod jednog vojnog psihologa u - Moskvi. 

 

Srpske će čitaoce, možda, uveseliti što se u romanu pominje FK "Crvena Zvezda" s trenerom Sinišom Mihajlovićem, zatim njeni navijači koji uspešno mlate danske muslimane po Kopenhagenu pre i posle meča LŠ s FK "Kopenhagen", što se pominje "stari pesnik Handke", koji u manastiru Privina glava pozdravlja ponovno ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom, dok u romanu Radovan Karadžić, "s nanogicom na nekom od grčkih ostrva" preko WhatsApp-a čita pesmu Sarajevo... A pominje se i Vitezovićeva izreka događanje naroda...

 

Ovo pretposlednje ne treba zamerati, jer distopija nije takmičenje u pogađanju, svaka distopija je povratak u budućnost, to je pre svega kritika sadašnjosti, i svaka distopija pati od balasta feljtonizma. Uostalom, knjiga je bila godinu i po dana stavljena u zagrade zbog nečega što je nadmašilo i najgora očekivanja - naime zbog virusa. Sada, kada su te zagrade delimično popustile, evo opet stare priče. Čak je i vođstvo ISIL-a u jeku pandemike izdalo upozorenje svojim članovima da u 2020.-oj "izbegavaju Evropu jer je opasna po život"?! Komično je to, da se ljudi koji se ne libe da se opašu eksplozivom i dignu u vazduh ljude oko sebe sa sve sobom, a zarad gomile devica u dženetu, komično je dakle da se oni plaše neke tamo "bakterije"... Ali, ajde... Delimično oslobađanje je pružilo novu šansu ovoj distopiji.

 

Očekuje se da autor dođe početkom oktobra u Beorad i da u jednoj gradskoj knjižari predstavi sprsko izdanje romana.

Bôca mila dojka is all I need

 

Prvoj glas bijaše mek, a ruka laka, 

osjetih samo njedra lijepe snaše; 

tri sedmice proljeteše, eh da je takva bila svaka!

Al' drugoj pogled mrk, bôca kano srbosijek u ustaše. 

Od prve, Kosovke đevojke,

napoji me melem mile dojke, 

od druge, dobih duboko karu, 

kô Brut što bodež zabi Cezaru.

 

Nesporazumi, nesporazumi...

 (Misforståelser, misforståelser...)

Jeg ved virkelig ikke,  hvad var det, der var problematisk.

MAJSTORI, MAJSTORI (Serbian 1980 movie, anniversary)

 Goran Marković: "MAJSTORI; MAJSTORI" (jubilej filma u Dvorani Kulturnog centra u februaru 2020)

Ovo je sada dvostruko zakasnela dvostruka godišnjica, godišnjica filma i godišnjica mog poslednjeg predpandemijskog odlaska u bioskop (napominjem da je ovaj zarez pre «i» sasvim na mestu!), i to u velikoj gužvi (sala ispunjena do poslednjeg mesta, plus dodatne stolice plus stajanje uz zid). I u izveštaju RTS-a me je njihov fotograf ulovio u III redu, što dokumentujem skrinšotom:::

Projekciji su prisustvovali Goran Marković, Zoran Simjanović, Mira Banjac, Snežana Nikšić...i sada, kada je Simjanović neočekivano umro, sve to deluje pomalo sablasno, kompozitor je izgledao najzdravije od svih. Meni je već tada na umu bila zaraza (koja je u napisima u štampi još zvučala daleko, kao nekada izveštaji iz rata u Vijetnamu u TV dnevnicima), i sećam se da sam nekako disao plitko… Među gledaocima sam ulovio i Dušana Petričića, na kome se mogao primetiti stanovit teret. Bio je veoma namršten. 

Jedan čiča, koji je gustirao intervju s Dušanom Vujoševićem u Vremenu, očigledno analni frik 

(čiča, ne Vujošević) izabrao je loše mesto u sali, jer su iza njega — samo desetak sedišta desno od mene — seli fanovi filma, koji su sve do pred kraj glasno izgovarali replike iz filma desetinku sekunde pre nego što su izgovorene na velikom platnu! Čiča ih je na početku upozorio, ali to nije imalo efekta. (Setio sam se slične situacije iz jednog amerikanskog bioskopa od pre desetak godina, kada je neki lokalni udbaš ubio omladinca iz reda ispred: omladinac se žalio na šuškanje kesice sa čipsom ili kokicama, okrenuo se i pokušao da otme kesicu čiči, a američki udbaš je izvadio pištolj i upucao krelca na licu mesta. Mislim da na internetu i dalje postoji snimak sigurnosne kamere.) 

Ali, eto, imamo film Majstori, majstori. 

(Gledao sam film u bioskopu otprilike u vreme nastanka, 1981. ili 1982, mislim u bioskopu DK «Vuk Karadžić» ako se dobro sećam.) I posle jok.

Kako je pamćenje krhko.

Sada mi film deluje kao klasik.

Godinama sam potcenjivao Markovića, naročito montažu u njegovim filmovima. Glede «Majstora, majstora» jedino sam upamtio zlovoljnu i štaviše prljavu kritiku Milutina Čolića iz TV Dnevnika: «Čemu napadati lekare i prosvetare, oni imaju niske plate, neka Marković snima film o pravim problemima!» i sećao sam se reakcije gledalaca iz tog mog jedinog gledanja: imam utisak da je publika odavno prestala da se smeje u bioskopu; ali tada je reagovala kao na stadionu, ne samo na Zorana Radmilovića, koji je bio još živ i zdrav, već na sve okolo, i na ono «je l’ ovo ‘Beorgadska hronika’» Radeta Markovića i na utronjanog Paju Vuisića u ostavi, ma na sve. 

Sada vidim da je čak i fotografija bila namerna, od onog jutarnjeg mraka do večernjag sumraka, pa do metafore s tipično socijalističkom građevinom. Kada sam sada pogledao onu scenu u direktorkinom kabinetu — oduševila me je montaža i slike i tona. Prosto sam se setio one čuvene scene iz Hičkokove «Senke  sumnje» na početku filma, dok je mlađa sestra na telefonu. Imajući u vidu tehničku zaostalost studija u Košutnjaku, ova montaža tona je jamačno bila herojski poduhvat. Upozorio bih i na odlični položaj kamere kod dolaska na završnu svečanost (ona scena kada «bračni par» Olivera-Zoran ulaze u zgradu) — kamera hvata glumce s leđa i iz daljine: kopolijanski manevar. 

Uistinu odlično uhvaćen duh vremena, bio je to početak kraja, koga niko nije bio svestan, ni početka ni kraja, ne samo što naivčine nisu bile svesne (ako je takvih bilo, jer ispada su svi još tada sve znali), oni koji su mislili da bolje ne može, već ni oni koji su od malena patili za građanskom prošlošću (pretpostavljam da je reditelj među ovim drugima).

Ironija je da je Goran Marković, koji je kanda celog života patio za boljom prošlošću (kojoj je Slobodan Selenić pokušao dati opelo u Timoru Mortisu) i koji je Tita nevoleo istrajno i iskreno, premda samozatajno do granica trbuhozborstva, napravio dva par ekselans jugonostalgična poluhoror filma, koji — ne hoteći — predstavljaju upravo simbole bolje socijalističke prošlosti. 

Marković je na promociji bio veoma simpatičan, velikodušno iskren u opisima pokojnih glumaca, na primer Pepija Lakovića, zauzimajući jedan dekonstruktivistički pristup prema svom filmu, bez dodavanja nepostojeće subverzije, već kao neko ko se obradovao slučajno nađenoj uspomeni u škrinji s porodičnim draguljima. Nosio je svoj štap — zbog nedavne operacije kuka — kao Vladan Desnica svoj panama šešir na marini. Izgleda da on zaista misli ono što je jednom rekao: «kada nešto ne uradite s 30 godina, morate to da uradite s 50», on izgleda s godinama postaje sve manje zlovoljan a sve više svoj, što je u svačijem životu blagoslov.  

FILIOKVE ("I SINA!"), ILI KAKO JE DOŠLO DO RASKOLA

 

FILIOKVE ("I SINA!"), ILI KAKO JE DOŠLO DO RASKOLA

Kako je došlo do raskola između katolika i pravoslavaca, šta ja to pričam, ne, nego između predsedništava rimokatoličke i carigradske pravoslavne crkve? 

Znači, filiokve, to jest «i Sina», dodatak je u Simvolu vjere, a dodali su ga «katolici» (koji tada još nisu bili katolici) i tako izmenili nešto što je vekovima glasilo kao «duh Sveti ishodi 'samo' iz Oca». Tehnički gledano, istorijski gledano, pa i pravnički, da tako kažem, gledano, «u pravu su» pravoslavci (koji tada, pre Šizme, još nisu bili pravoslavci).

Evo kako je došlo do te «greške» a kasnije i do raskola,, popularne Šizme.

Nastalo je zbog sujete mafijaša i vlasodržaca, koji su dotle već stavili sifilitičarsko papstvo pod svoje. Bila je to sprega mafije, države i crkve. (Situacija u našoj duhovnoj Vizantiji nije bila tako transparentna, vizantijske se legende šire u uskom krugu arhitekata, nezaklanih građana i drugosrbijanskih elitista, taj vizantijski vilajet je neki Kamelot u kome se niti sere niti piša, to je neka srpska duhovna Atlantida u kojoj su živeli divovi, koji su možda čak bili i Srbi, a u svakom slučaju su nam bili super teče. Verovatno je tamo, to jest kod nas, odnos crkve i države bio kao odnos Putina i planske privrede& tajkuna.) 

Elem, zbog Karla Velikog je zvanično uvedeno "filiokve" u Simvol vjere, zbog tog srednjovekovnog Knjaza Miloša, nepismenog ali supermoćnog jebača i gospodara sveta, kome je papa jeo iz ruke.

Karlo Veliki je hteo da oplemeni svoju moć i uticaj, da na nju metne perušku, tako što je u Jerusalim početkom IX veka poslao svoja dva popa u Vitlejem, na Božić, da se vidi da je i on hadžija neki. (E, a tada je to još bili u januaru, jer je još bio na snazi julijanski kalendar!) Tamo su Karlovi popovi pevali Simvol tako što su razvukli i «i Sinaaaaaa!», a svi u crkvi Hristovog rođenja se okrenuše prema njima, i graknuše: 

– Šta pevate to, Bog vas ubio da vas ne ubio, ko vas je to naučio?! 

Popovi slegnuše ramenima:

– Pa mi tako oduvek, u čemu je problem, možemo da se dogovorimo, koliko da doniramo crkvi…?

A domaćini, koji su škole u Greciji učili, dreknuše na njih:

– Marš napolje!

Popovi su se malo bunili:

– Ne znate vi ko stoji iza nas, nemojte tako...!

– More marš! – ponoviše domaćini u Jerusalimu a uplakani i uvređeni popovi se vrate odakle su došli i požale se Karlu Velikom. On upravo krka prasetinu i jebe neke konkubine, starlete, ministarke i mnogo se naljuti što ga prekidaju:

– Š'a ‘oćete, jebo vas bog, što niste tamo u Jerusalimu?!

– Care, isterali nas!

– Ko vas, bre, isterao, sada ću da ih karam?! O čemu se radi?

– Kažu oni u Jerusalimu da duh Sveti ishodi samo od Boga a ne i od Sina, kao što smo mi naučili…!

Karlo ih gleda, neverue, misli se nešto, češka se po glavi, pa reši da odmah ode kod Pape da to reši jednom zauvek. 

Karlo ode kod Pape, šutne štiklom vrata i prekine čoveka u doručku jaja Benedikt.

– Šta je bre ovo, sunce ti jebem, ja ti kurve dovodim, moj ‘leba jedeš, drozu ti nabavljam, imaš da jedeš i karaš, a moje popove iz Jerusalima šutiraju zbog, kako ono beše... – stane dok se seti ‘i Sina’, pa nastavi: – Ima da ubaciš u Simvol i ‘i Sina’ odmah sada iz ovih stopa, je l’ ti jasno?!

– Jasno. čika care Karlo Veliki!

 

I — ubačeno je, a srerbne ploče Lava II, na kojima je Simvol pisao bez «i Sina» su sklonjene u podrum pored kipova JB Tita, Bakarića i Filipa Kljajića Fiće, Rankvića i Trampa. 

Čista sujeta. A kako je uopšte došlo dotle da se u velikim delovima crkve pevalo «pogrešno» sa «i Sina», e, to je stvar najobičnije greške prepisivača i zabune, odnosno nepažnje, koja je prošla neprimećeno, jer tada je u celom svetu bilo možda 5-6 ljudi koji su znali te sholastičke začkoljice napamet, a sve ostalo je bilo muljanje na terenu s nepismenim narodom… 

Znači, to je arijevska smicalica, Goti iz Španije su jedno vreme bili kao nekakvi jeretici, španski bogumili da tako kažemo, koji su terali ono učenje koje je na prvim vaseljenskim saborima većinom glasova članova Centralnog Komiteta odbačeno. Ali, svako ima svoju cenu pa je Rikardo I, španska poturica, ipak pristao da prestane da bude jeretik i da prihvati «katoličanstvo» (okej, tada je sve bilo hriščanstvo), e, on je, dakle, u «pristupnoj besedi» opet lupio «i Sina», omaklo mu se, kao Vučuću «mi radikali», ali niko to nije primetio, i — ostalo pogrešno u franačkoj Evropi, ali, kao što rekoh, malo je bilo pismenih ljudi u to doba, to je bila «samo neka stvar na papiru», tačnije pergamentu, koji niko nije ni čitao ni razmotavao (pergament, bato!), i otuda se ta «greška» uvrežila, da tako kažem, kao verovanje da je Vuk Branković izdajnik. 

Znači, sve neke zabune i frojdovske omaške, a na kraju je presudila sujeta Karla Velikog. 

A kako je nastala popularna Šizma? 

Pa, opet zbog sujete. Naime, kada su katolici već vekovima ponavljali to «i Sina», njih je nerviralo što u vilajetu Vizantiji (da ceo svet razume, tako ćemo označiti) i dalje insistiraju na prvobitnom tekstu Simvola, znači bez «i Sina». Pa su iz čistog inata poželeli da izvrše diferencijaciju, da upotrebim termin posle Osme sednice. Ali i tu je para vrtela, jer su iz Rima pravili problem pre svega zato da bi maznuli još više para od tada prebogatog Carigrada. 

Ipak i tu je u presudila sujeta, nešto slično kao kada je Đilas na sastanku III Internacionale ogovarao de Gola da je izdao komunizam, zbog čega ovaj posle nikada nije hteo da razgovara s Titom, eto tako je i ovde počelo. Naime Lav IX je naslutio namere vizantijske crkve da se autokefališe ali još više mu je smetalo što tako bogata crkva nema nameru da plaća harač Rimu, a Carigradski patrijarh Kerularije je napisao jedno pisamce ohridskom kolegi (i on je Lav, a i car Vizantije je Lav, svi su Lavovi, to nije normalno, ko je to uopšte razlikovao onda?) i ogovarao Rim zbog «zloupotreba položaja, trgovine uticajem i reketiranja». To je nekako došlo do Pape i ovaj pošalje neke kardinale, tačnije 2 kardinala i jednog nadbiskupa, naime kardinale Lorenskog i Humberta i nadbiskupa Peru, ali Humbert ovu dvojicu napije u nekoj kladionici pa sam krene da rešava stvar, misli on koristiće mu u karijeri. I taj Humbert okači ultimatum na pergamentu na dveri Aja Sofije, kao Luter one svoje teze, ali patrijarh nije hteo da čita te stvari, a Humbert se naljuti, «ti nećeš da me ispoštuješ, ha?», pa samostalno donese odluku o ekskomunikacij Kerlularija i metne je na oltar naredne nedelje usred molitve. znali, pazi: u Aja Sofiji! usred molitve, jebote. Narod se pobuni, jogurt revolucija, i oni spale to rešenje («a nema ni pečata, Humbert nije stigao da se vrati u Rim») i od tada, 1054. godine, pravoslavci zvanično postaju pravoslavci, zbog tog «filiokve», a sve zbog poturice Rikarda I, španskog Gota, kome se omaklo to "i Sina".