r.: Rajko Grlić; ul.: Živko Anočić, Jelena Đokić, Boris Isaković, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović,
VATROSLAV MIMICA UŠAO U TIJELO I UM RAJKA GRLIĆA
Ili Bruno Gamulin, njegov duh, s filmom “Živi bili pa vidjeli”, šezdestosmaškom kritikom pozne socijalističke korumpiranosti, s onom scenom u kojoj se Mladen Vasari, s još nekom preostalom kosicom na glavi, u krevetu na točkove vozi zagrebačkim bulevarom, iz protesta jer je kao mladi stručnjak i arhitekta sa sve desetkama nepotreban “ovom sustavu”. (Boris Buzančić je fenomenalan negativac u tom filmu.) “Živi bili pa vidjeli” su bok uz bok Radivojevićevim filmačima “Živeti kao sav normalan svet” i “Dečko koji obećava”.
Na špici piše da je scenario “inspirisan Krležinim romanom ‘Na rubu pameti’”, ali mislim da je to metnuto samo da ih Horvatinčić ne tuži...
Bio je to dabl fičer tog petka i vidim da su poskupele ulaznice. Sve je poskupelo. Čak i baget kod Kirćanskog je 85 a ne više 80. Valjda opet povećana renta za kontejnere u Kantonu i poskupeo benzin za transport koji zaobilazi Ukrajinu i baltičke luke, jebiga.
I ovaj film deluje nekako šezdesetosmaški, a moram da kažem i naivno, ponekad i deklarativno, u izjavama Dinka Horvata na primer. Da li je Grlić takav bio i ranije? Sada mi na pamet pada izjava “Ivana” na suđenju (Vanja Dra/c/h) u filmu “Za sreću je potrebno troje”, nekakva žurba da se izdeklamuje socijalna kritika nauštrb logike (među)ljudskih odnosa. Ili “Karaula”: prve tri četvrtine remek-uradak, a onda sumanuti kraj u kojem su se svi poubijali.
Film podseća na francuske i italijanske krimiće s tužnim krajem, ono: hobotnica je svoje pipke uvukla visoko u vlast, i tu nema pomoći... Tranzicija s otpuštanjem radnika i bahaćenjem trulih novobogataša, koji su kupili i sudstvo i policiju i medije. Gledalac se verovatno sada i ne štreca zbog toga, društvena imovina je odavno razgrabljena, niko više ne veruje u tlapnje o tržištu i poštenoj konkurenciji i sindikalnim ugovorima, država je podeljena na nekoliko desetina mogula s jedne strane i gomilu pauperizovanih građana s druge, tako da su čak i oni u salonskim stančugama potencijalno ugroženi, osiromašeno plemstvo. Pojedinac koji je dobio iznenadni napad griže savesti nema šanse. Da je film hteo biti realan, završio bi se kao “Silkvud” Majka Nikolsa. Ipak se on završio silovanjem stvarnosti, wishful koncem, “Budilica” (Hadžihafizbegović u sada već fahovskoj ulozi) je čakijom razbucao lobanju dozlaboga antipatičnom Dinku Horvatu (Boris Isaković). Inače bi bilo neizdrživo.
U vreme kada dramske ilustracije u TV Kalendaru deluju kao Tales of Unexpected Roalda Dala, ovaj film se oseća kao izvađen iz bunkera pre 1985. Kao statement, namenjen ipak samo unapred već istomišljenicima, kao možda ublažavanje grizodušja svima onima/njima/nama koji gledamo dugi rijaliti šou u kome nas kuvaju kao žabe. Ne može šut s rogatim, poručuje ovaj film, u životu naime, ali barem na platnu neka bude osvete.
Živko Anočić kao advokat Pinter koji fizički se razboli od gađenja i postane takoreći zviždač – mnogo liči na Milana Štrljića. On je zbilja odglumio muku, fizičko dejstvo krivice i kajanja na telo, pepeljast u licu i žut, fizički je glumio. Fizički je glumila i Jasna Đokić kao Nina Štefančić, ponosno pokazujući sredovečni džindžer seksepil. Replike Horvata i bivšeg Pinterovog partnera u advokaturi su često melodramatične i plakatske. Ljubavna priča Nine i Maksa Pintera bi sama po sebi bila dobra melodrama, ali nekako deluje nakalemljeno na ovu socijalnu optužnicu. Eh kada bi se neko istočno od Beča razumeo u žanr...
No comments:
Post a Comment