r.: Džej Ti Molner; ul.: Vajla Ficdžerald, Kajl Galner, Ed Begli mlađi, Barbara Herši (kao par matorih hipika),
Ponukan rašomonijadom u kritikama pronašao sam uradak na nekom ruskom sajtu i pogledao ga s azerbejdžanskim titlovima.
Kvaziistinita naracija na početku obaveštava da je ovo bazirano na istinitom serijskom ubici.
Uradak je primer neonoarisanja u postmodernističkom načitanom (nagledanom) ključu, Džon Bedem bi ovo mogao vezanih očiju (ili slep kao u onom Vudijevom filmu) da režira, ovo je samozadovoljavanje u tvistovima, nagledali smo tog neonoarisanja 1990-ih, počev od “Totalnog uništenja” Volfganga Petersena, na primer, pa nadalje. Autorova prepotentnost bije gledaoce kurcem u čelo, što po pravilu očarava žirije i kritičare naklonjene artizmu, tako da najviša ocena na Trulim paradajzovima počinje ovako: “Znate onaj osećaj da se dok izlazite iz sale pitate šta ste to zapravo gledali? E tako je posle ovog filma, u jee, super...!” Znači nekima je strava. Nekima, pak, loš je film, ali iz pogrešnih razloga.
Reditelj Molner je postupio kao duduk pisac u Tribusonovoj seriji: ispale mu nenumerisane stranice, pa je korektor to posložio nasumice, a kritičari se oduševili nelinearnošću. E, tako je autor s velikim A rešio da sve umetnizuje komentarom “Priča u 6 slika”, i poređao te slike po ovom redu 3, 4, 1, 2, 5, 6 i Epilog. Po mom sudu, da je film editovao “normalno” i bez postmodernih komentara, bio bi to uradak možda na nivou osrednjeg kvazipsihološkog neonoara koji ne mami na ponovno gledanje...
Film počinje trećim delom: uspaničena riđa devojka (mešavina Širli Menson i Stefani Pauers) u crvenoj odeždi, za koju sam bio siguran da je zatvorska odora, beži u crvenom opasnom autu od antipatičnog tipa u “pikapu”. Nedođija. U prevodu = Srednji Zapad. On je očigledno tradicionalista sa tog Srednjeg zapada: karirana košulja-jakna, gojzerice, vinčesterka šatgan, čeka čika Sudnji dan, žena mu pere sudove i domaćiše se, na zidu ikona Svetog Georgija, u podrumu konzerve i bazuka, God bles Amerika i sve to. On zaustavi “pikap”, pripuca na nju, ona se slupa, pobegne kroz prozor auta u šumu. Scenarističkom srećom u šumi naiđe na flašu u kojoj još ima viskija, a tu je i kutija cigareta. Ona odlepi neki flaster sa levog uveta – tek tada primetim da je ranjena – otpije gutljaj žestine pa prospe ostatak na ranu, “da dezinfikuje”, što smo naučili iz tolikih vesterna. Pa pripali cigaretu. Ne boji se da će dim da privuče onog tradicionalnog čuvara porodičnih vrednosti i dvovekovnog američkog ognjišta. Tu treba već primetiti i skrenuti pažnju na fotografiju – nikog drugog do svestranog glumca (a ovde i producenta) Ribizija, poglejte onaj dim cigarete koji se prelama kroz svetlosne trake u šumi, pa boje jesenjeg lišća, to je zaista urađeno tako da gledalac više misli “ko je bre ovaj snimatelj?" nego što se, na primer, recimo, pita “treba li ovome svemu opravdanje više nego filmu Voltera Hila ‘Južnjačka uteha’?” Posle nekoliko dimova, ona ugasi cigaretu da ne bi napravila šumski požar i pohita dalje. Naiđe na kućicu u cveću, pokuca na vrata, vrata joj otvori par veselih matoraca, ona moli za pomoć i onesvesti se, lažno ili ne, saznaćemo kasnije. Kraj 3. dela.
Elem, onda iz ostalih delova uviđamo da su se njih dvoje sreli tako što je ona autostopirala, i oni cirkaju i duvane, uz tenesivilijamsovski razgovor dve usamljene duše što prave intelektualni uvod pre nego što se kresnu. Ona njega pita: “Da nisi ti taj serijski ubica?!” On daje časnu reč da nije. Onda uzmu sobu u motelu, ona ga zamoli da joj veže ruke za krevet pa da je malo davi. Pa ga zamoli da je odveže. On je odveže. Ali ona ne dâ pičke. On je ponovo veže. “Ako sam te jednom zamolila da to učiniš, ne znači da to smeš bez pitanja da učini opet!”, reži ona. On je odveže. Ona mu nudi da šmrču kokain. I podmetne mu neki gips i pacolin i ne znam šta, samo deni dodeli kokain i njemu krene pena na usta. Onda ona njega sveže i krene da ga secka na komade. Jer, ovaj, ona je ta serijska ubičica.
Film su finansijski poduprli Britiš Ameriken Tobako i firme za one usrane vejpove od kojih poštenim ljudima u nosu danima stoji ljutina crnog bibera i bapskogaćinska aroma malina.
I dalje neću više o sadržaju, samo ću malo onaj doručak matoraca da ilustrujem.
Elem, kritičarske pohvale su sve na isti kalup, kao "neviđeno izneveravanje očekivanja i noar da se ukakiš na noši", a još je zamumuljeno, ljudi, mrak! A kritike iz multikulti tetkinskog kruga Milojke može zajednički da imenuje Kati Rajf s Eber(t)ovog sajta: jeste ona tačno primetila masturbativnost samoudovoljavanja jednog postmoderniste, ali njojzi najviše smeta: “Nije uzeo u obzir koliko će nauditi #MeToo pokretu!??” Jer film kanda povlađuje mačističkom i seljačističkom uverenju da su sve žene Jerine i samo žele da naude. Jebote, manje će verovati ženama posle ovog filma?!
E, pa sad, ako treba da biram između panegirika podmazanih bejbi sosiddžma, volovanima i belim vinom s festivalskih koktela i ovakvih kritika, izabraću manje zlo.
U filmu sve se citira, on može da bude master na filmologiji kod Pajkića.
Znači, pametan kritičar može da kaže, na primer, ovo: “Baca se novo svetlo na večito pitanje ko je krvnik a ko žrtva, izneverena očekivanja frcaju na sve strane...”
Par hipika je zapravo opisan onako kako mali Đole zamišlja matore hipike. Barbara Herši neprepoznatljiva posle fejs liftinga, Ed Begli može da se učlani u POPS.
Ali, rekoh doručak: 100 kila butera za palačinke, tu su kobaje, jaja na oko, tegla džema od borovnica, plus javorov sirup, nekoliko litara kafe, kanta soka od pomorandže. Idila. Za ručak jamačno kusaju sporo dinstanu junetinu s krompirima iz rerne, večera su pečene pole s mnogo maslaca i friškog špeka.
No comments:
Post a Comment