r.: Pjetro Kastelito; ul.: Pjetro Kastelito, Serđo Kastelito, Benedeta Porkaroli, Đorđo Montanini, Kjara Nosćeze
Bio je tripl fičer juče, jeftinije ulaznice u Takvudu, a kada sam izlazio iz solitera (da, da, Aćin mi je objasnio da je soliter usamljena višespratnica od mnogo spratova, okej), mimoišao sam se onom N.N. nerotkinjom sa I sprata, što nije rađala obiliće za KiM, već samo piskutavim glasom zvoca svakom oko sebe. Lećela je kao na metli.
Evo ovo piše na našim sajtovima kao opis filma:
Mladi Eneja sledi mit koji se vezuje uz njegovo ime. Radi to da bi preživeo u godinama smrti i dekadencije. I radi to u društvu Valentina, novopečenog avijatičara. Kao i dilovanje droge i žurke, dvojica mladića dele svoju mladost. Prijatelji od malih nogu, žrtve i izvršitelji korumpiranog sveta, ali vođeni nepotkupljivom vitalnošću. Van pravila, sa druge strane moralnosti postoji okean čovečnosti i simbola koji se tek treba otkriti. Kako režiser ovog filma kaže, Eneja je gangsterski film bez gangstera, žanr bez žanra. Kriminalni elementi se pojavljuju polako, na skrivenoj trci i iznenada se uvlače u pukotine svakodnevnih odnosa preplavljujući likove koji ih nisu očekivali. Oni su pokrenuti misterijom mladosti. Ne rade to ni zbognovca ni zbog moći, možda pre zbog samog života – da bi sta vili svoja srca na probu i videli do kojih granica se danas mogu osećati živima u svitanje ovog novog milenijuma zasićenog ratovima o kojima se samo priča i napadima koji se samo vide.
Retka kakica. Pjetro, tatin sinak – od oca Đorđa, glumca i reditelja, koga je preko veze pozvao da mu igra i filmskog oca – “propituje” kuda ide ovaj svet iz ugla bogataša, supersituirane familije kojoj je najveći problem što ih je sobarica s Filipina napustila i vratila se u Manilu. (Predmnijevam da bi njena sudbina bila zanimljivija od ovog eklektičnog čobanca od džepne filozofije, papirnate ljubavi, gangsterske parodije, karismakijevsko-džarmuševskih viceva u stilu kuvara koji jebe, nadrealističnih kamikaza ubistava sporstkim avionom, uz brdo prodakt plejsmenta u vidu štapnih miksera, vinskih čaša i – cigareta, kako smotuljaka tako i vejpova, koji se štaviše izravno reklamiraju kao “super užitak, kao stvarni duvan!” {kao u prepotopskim reklamama za “marlboro” na amerikanskoj televiziji}.)
Da, zaboga, apokaliptični doživljaj sveta najbolje je sagledati iz stančuge prebogate familije kojoj odjednom nema ko da servira obrok što može pola Etiopije da nahrani, a terasa na kojoj supruga meditira i zamišlja da je luftičasti list koji lebdi – veličine je našeg nacionalnog stadiona. Tatika – čuveni psihoterapeut, na ‘leba da ga mažeš (Serđo Kastelito), mamika – književna kritičarka koja svake večeri kao Ofra Vinfri ugosti nekog pisca (Kjara Nosćeze), sinak (reditelj i autor napisotine) Enej (koja simbolika, haha; Pjetro Kasteloti), njegov drugar, gej koji je zaljubljen u njega, Đordano (Adam Dionizi, brada mu nema rupicu već liči na guzičetinu neke boginje plodnosti) i devojka Marina (Bernadeta Porkareli), koja je samo lepa i ništa više i tek tako pristane da se uda za nosonju iz bogate kuće. Kao Stefani Pauers bez personalitija.
Bogatim drugarima poznanik “s vezama u kriminogenoj sredini” ponudi da prodaju sto kila kokaina. Tek tako. Veza im je na prvi pogled simpatični mafiozo Đordano (dušu dao da bude gost kod Vanje Bulića), pun džepnih filozofskih i zen mudrosti kao guska govana. On kao da je pozajmljen iz “Amarkorda” ili “Dvadesetog veka”. Niko ti porodicu neće toliko nafaliti kao Krajišnici i mafijaši koji ćerke vode na balet, a za klinke ljubavnice imaju štek garsonjere. Tatika ima anonimni fetiš – jednom u dve nedelje iznajmi sobu u specijalnom hotelu gde sve porazbija priloženom bejzbol palicom. Tako se izdušuje za sav onaj mir i toleranciju koju pokazuje tokom javnog života. Mamika je saznala da su sve popularne književnice koje joj gostuju – putana, iliti kurvice. Eneja je kul i to je jedina njegova osobina. Voli mlađeg brata, bubuljičavog drkoša koji purnja 3 kutije “marlbora” dnevno “i ne zna šta će sa sobom”. Pjetra Kastelita je neko ubedio da je novi Endi Garsija. Bolje bi mu bilo da operiše bobrokovsku kljuku. Plavi pogled s poluspuštenim kapcima kao pijani Dragan Nikitović i večita nadrndanost kao kod mafijaša u mariopuzovskom maniru. Njegov razgovor s novim donatorom njihovog rimskog rotari kluba, Orestom Dićembrijem (Đorđo Montanini) upravo je replika svih dijaloga iz “Kumova”: mladi Korleone pita i nudi, stari baja neće, i na kraju mladi&ješni Korleone ukoka starog baju. U ovom filmu to ipak čini zaljubljeni gej ortak Đordano (zaljubljen u Eneja, samo ovaj ne vidi), sportskom letelicom, što je dakako još jedna lepa mitološka paralela, jelte.
Komički odušak – kuvar koji se drogira hobotnicama i prca džinovske tune. Dećembrijev sin je u školi oplavio Enejovog brata. To nema ama nikakvu ulogu u scenariju, osim da pokaže bahatost Eneja, njegovu omnipotenciju koja potiče iz bogataškog bekgraunda, dakle privremenu jednu omnipotenciju koju sam oduvek mrzeo i bio njena žrtva. Isprdci uticajnih roditelja, koji imaju i jare i pare, i da budu cveće intelektualnog i preduzetničkog života i da se omrse na zabranjenim žurkama “u kriminogenoj sredini”, pa kada nalete na vršnjake oz običnih familija, unakaze ih ili ubiju, a onda ih vade dežurni advokati dok odgovarajuće agencije brišu snimke nadzornih kamera. Ona scena na prijemu kada je Eneja zezao Dićembrija laserskom olovkom me je zbila iznervirala.
NEMA ZEMLJE ZA STARCE sreće DŽARMUŠA I KARISMAKIJA
Eto, to bi bio dobar naslov za ovaj prikaz. Praznina, šupljina, void, privid neke duhovnosti i traženja smisla u jednom gotovo aristokratskom bogatstvu. Ključni momenti su kako se nosonja Enej dvaput superprijateljski pesnicama kucne i pozdravi s nekim grmaljem s vehabija bradom iz oBeZBeđeNJa...
Sinak s dobrom podrškom bogatih i uglednih roditelja u džipu, vazda pod uticajem alkohola i marihuane, cure mu padaju u krilo kao šljive džanarike Milordu, jadna generacija, zar ih vam nije žao?! Čemu film iz vizure pauperizovanih Evropljana? Koga to zanima?
Dva sata praznine i razgledanja Rima i italijanskog dizajna i visokoplafonskih stančuga. Zaplet proizvoljan, “karverovski” jelte, može sve kako se reditelju ćefne. Uslikao je sebe kao Endija Garsiju, nekog polumafijaša meka srca, koga muči nejasan splin i mi treba da poverujemo da tu ima neke dubine.
Ocena: kesa za povraćanje.
No comments:
Post a Comment