ARGO (2012 American movie)

 

 r.: Ben Aflek; ul.: Ben Aflek, Brajan Kranston, Alan Arkin, Džon Gudmen, 

Viktor Garber, Tejt Donovan, Filip Bejker Hol, Kajl Čendler,

 Ričard Kajnd, Tejlor Šiling, Keri Biše, Klea Duval 

 

Konačno sam pogledao ovaj film.

Uradak ima četiri (4) aspekta ->  dva (2) pozitivna, jedan (1) ljigav – ali koji je nerazumljivo prehvaljen i nagrađen – i jedan (1) i po (½)  loš aspekt,  mučki 

gurnut pod tepih.

(1) pozitivno

Kao triler i saspens, film je uzbuđotina bez mane, po svim pravilima žanra, sa spasavanjem za dlaku, u poslednji čas, sa svim junacima i negativcima po propisu, hrabar i pametan pripadnik službe isprva nailazi na nerazumevanje vrhuške, ali ipak dobije zeleno svetlo, pa mu zatim usred operacije upale crveno svetlo, a on se, sâm, jedan u majke protiv sistema snađe pa čak i iregularnim stredstvima, i –> za dlaku uspe, delić sekunde bi bilo dockan, ama malo je falilo. Jer ta priča je očaravajuća, istinita a filmska, filmska a istinita. Naime – krajem Karterovog prvog i – ispostaviće se – jedinog mandata, jedna od posledica verske revolucije u Iranu je upad u amerikansku ambasadu i kidnapovanje njenih službenika. To se po mnogima usralo Karteru u izbore. Šest članova osoblja se ipak nekako izvuklo u gužvi i umaklo u kanadsku ambasadu odnosno privatne rezidencije kanadskih diplomata. Njih je još moguće spasiti, ali uz ludačku ideju: treba inscenirati snimanje nekog treš SF filma, a amerikanskim diplomatama pribaviti kanadske pasoše i razna zanimanja u svetu filma – producent, reditelj, direktor fotografije, lokejšn menadžer itd. I to mora brzo da se uradi, ali uz pomoć dragovoljnih saradnika iz sveta filma, jelte, može se. Zaista filmski i to višestruko. Čak i ako smo načuli nešto o tom poduhvatu ili se čak sećamo uzbudljivih feljtona iz Ilustrovane Politike, moramo da grizemo nokte i da strepimo, ooooh, hoće li uspeti?

 

(2) pozitivno

Devetsto sedamdesete. Ta čudesna decenija: zulufi, smešne frizure, zvoncare, kragne na košuljama nekoliko kvadratnih decimetara, kravate široke toliko da mogu da posluže kao obloge za lečenje grudobolje ili preventiva protiv zapaljenja pluća, ič sikjuriti ček na aeroportima, već krećemo na svoj let 20 minuta pre polaska, svi puše kao danas u srpskim ugostiteljskim objektima, kolica pravi pleh, fordovi i kadilaci i ševroleti a umesto fiće mustanzi, divota za gledati, niko ne zaključava kola a svi ostavljaju ključ, niko se ne vezuje, svi piju crnu filter kafu iz bokala i grickaju reš slaninicu, frizure na ženskinju – Zana, Mersiha Čolaković, Vlada Čapljić, niđe mobilnih telefona, samo bakelit, brate, bakelit, muzika Cepelin i disko, mile, disko, muške ogrlice landaraju po grudima maljavim, a damama na aerobiku se jednodelni kostim uvuče u guzu, hot-dogovi su bili od Udruženja nutricionista preporučeni svakodnevni obrok za pionire i zaposlene u javnom sektoru, sloboda, čoveče. Oduvek sam se palio na sedamdesete. I otud su ove slike dole – melem.

(3) Prehvaljeni deo, a zapravo srednja žalost

Opis Holivuda u izvođenju Arkina (Lester Zigel), Gudmena (Čembers) i Ričarda Kajnda (alavi producent Maks Klajn) hteo je da bude o istom trošku komički odušak i – haha, dajte nemojte – samokritika Holivuda, kul šaljenje na sopstveni račun pri čemu se eksploatacija ženskog mesa protura kao nešto okej i što ide u opis posla. Dijalozi Alana Arkina i Džona Gudmena su britki, ali su više za Subotom uveče uživo, nego za film koji se ipak bavi ozbiljnom temom. Uostalom, i dalje mislim da je diklajning i depresivnom Arkinu pristajao za dve skale ozbiljniji tekst, inače bi bolji bio Leri Dejvid za ove uanlajnere koji ištu nasnimljeni smeh. Treba zapaziti da je Gudmen u vreme snimanja bio u fazi debeljuce i da još nije bio prodao dušu đavolu i počeo da se kljuka Ozimpikom, tako da danas – uz boju kose kao Tereza Kesovija – liči na  džinovsku vevericu. 

 

(Debeli i mršavi)

 

Uglavnom, ova prepotentna samokritika filmadžijskog sveta kao da dolazi iz drugog filma.

 

(4) Negativna stvar, inače gurnuta pod tepih

Pravog Tonija Mendeza, protagonistu ovog filma, igrao je Ben Aflek, koji izgleda kao Ričard Čemberlen u seriji “Doktor Kilder”. Mlad, lep, razveden, divan otac, koji se na daljinu badi-badi bonduje sa sinom tako da vam se srce razneži, ima dobrog nadređenog, zamenika direktora CIJE, O’Donela (Brajan Kranston; i direktor CIA je okej dasa /Filip Bejker Hol/), pravi je profesionalac i patriota. E, ali po prezimenu vidimo da je pravi čika Mendez, hm, meksikanskog porekla. 

 (Pravi Toni Mendez i čika Karter)

Ironijom sudbine, on je pošteni Meksikanac, tatko mu je umro rano pa čak ni španski nije naučio i nije se šlepovao na nacionalni ključ i manjinstvo. Ali i takav bi pokvario film, bilo bi to u izvesnom smislu kao da beli kardinal nemačkog podrijetla prihvati naučni fakat da je Isus u stvari oniži Aramejac s kukastom nosurdom, debelim usnama i tenom boje bele kafe. A Benu Afleku nije bilo teško, ipak je on potomak robovlasnika,  da majkldžeksonuje lik. Nisam voukovac, ali mogu da pogledam.

 

(4a) 

Ima još nešto. Aflek se kao Toni Mendez muči sa razvedenom ženom, bori se za više kontakta sa sinom ali često odsustvuje sa školskih događaja...  Glumica koja glumi majku koja kao da staje na put tom bondovanju jer je tako u mogućnosti, odigrala je lik na način da se muškarcu javljaju razne misli po glavi. Ali, ko zna, možda je baš to – i jedino to!? – realno preneto iz života. 

 

BLINK TWICE (2024 American movie)

 

r.: Zoe Kravic; ul.: Naomi Ejki, Čaning Tejtum, Elije Šo(u)ket, Kristijan Slejter, Đina Dejvis, Kajl Maklahlan, Sajmon Reks

Nisam apriori protiv sinova i ćeraka slavnih, ne vidim u svakom slavnom potomku pogurano nepotističko isprče. U nas je osobito česta omraza na takve osobe, i držim da je ta pakost prosečnih upropastila na pravdi boga neke časne potomke glumaca, sportista itd. Štaviše volim Lenija Kravica i nadam se da ću pohoditi neki njegov koncert pre nego što opandrči. Sada sam stvorio atmosferu za jedno ali, pa zatim... Ali, Zoe mi ovim filmom kao rediteljka ide na živce. Možda je to zato što sam odlučio da mi je vreme dragoceno i da ga nemam dovoljno za investiranje u patnje crnaca, hispanoamerikanaca, francuskih Arapa, Kurda, muslimanskih izbeglica akademika i doktora fizike i medicine a koji vitlaju nožekanjama po zapadnim gradovima, naprosto: manite me s tom žvakom “a šta su Amerikanci uradili Indijancima i crncima”.  A možda zato što u ovom filmu ne vidim nikakvu dublju poruku ili iskreni motiv osim izdrkavanja na žanru, a na cunamiju #MeToo-a.

Argument za lošost filma može biti i činjenica da je troje vrlih glumaca – Kajl Maklahlan, Đina Dejvis i Kristijan Slejter – potrošeno kao paket Paloma maramica za jedno kijavičavo popodne. Te uloge su mogli da igraju i ugursuzi.

(Ubodena Đina)

Đina Dejvis se zbabala, znači. A pre samo 28 godina je igrala fizički superiornu detektivku, ženskog Statama, u filmu The Long Kiss Goodnight.  A sada, tricepsi vise kao bapske gaće na štapu, fejslifting je urađen kao za film “Supstanca”, to je bogu plakati. Guglao sam malo da vidim šta je milostiva radila poslednjih četvrt veka i više. Vidim da se udavala promišljeno za ljude koji će joj režirati i/ili producirati filmove. Ova joj uloga liči na Rahelu Ferari potkraj života... Maklahlan jedva da je 3 rečenice sastavio.

Film je u stvari tanak i mogao bi biti epizoda “Tales of Unexpected”, ali je razvučen u neku tzv. postmodernu kritiku masovnih medija, nametanja određenog stila života, trke u uživanju + antimuškost. Sofija Kopola je to nekada radila mnogo bolje. Priča o Fridi (Naomi Ejki), umetnici ukrašavanja noktiju, i njenoj “najboljoj drugarici Džes” (Elija Šoket, a, znači nema zanimanje, zanimanje joj je da bude drugarica!?), koje su dale dinar da iz sirotinje najamništva i sitnih poslića "preko zadruge" uđu u kolo slavnih, pa bi posle dale dva da izađu ali ne može, mogla je da bude otrovnija i subverzivnija i potresnija – da je tome pristupljeno srcem i uverenjem. Ali Zoe je snimila stilsku vežbu. Nju boli dupe za likove, i za Fridu i za Slejtera Kinga (Tejtum). On je, sa sve svitom, samo žeton u potkusurivanju; on je svinja jer je muškarac, još jedan od lažova i foliranata, a Frida niti sere niti piša. Više ima istine o položaju žene u “Šou gerlama” Pola Verhofena nego ovde. Zoe je htela da se zeza, a da sve eventualne nedostatke pokrije po-difoltu-saosećanjem koje se automatski uključuje kao dugoročna posledica #MeToo pokreta.

Ono što nervira jeste to foliranje, što film pretenduje da je nešto više, a u stvari je samo treš u stili kvazikrimića, šarenih koprodukcija 1990-ih, šećerna vuna sa više vazduha nego nezdravih ugljenih hidrata i aditiva.

Poenta na kraju zadovoljiće samo domaćice koje štrikaju u podnožju giljotine i lažne feministkinje koje putuju sa simpozijuma na simpozijum.

 

 

HERETIC (2024 American movie)

r.: Skot Bek i Brajan Vuds; ul.: Hju Grant, Sofi Tačer, Kloi Ist

 

SPORI DANSKI KRALJEVSKI VOZ ZA VERNIKE

Ovaj je film bio treći u tripl-fičeru i unapred sam se radovao iskupljenju posle dva retka romantična proliva iz Finske odnosno Francuske.

Hju Grant sada liči na ostarelog Minju Subotu, evo pogledajte:

Nikada mi nije bio drag, a što se tiče često pominjane transformacije, nije on ništa drugačiji u ovoj poznoj fazi, npr. u Ričijevim Džentlemenima ili ovde. Iste grimase, ono razvlačenje usana s naglaskom na donjoj, ono sleganje ramenima i prenemaganje kojim je zaveo Džuliju Roberts u “Ja u ljubav verujem”. Samo se izborao kao da nosi izohipse Čarlsa Bukovskog ili Margerit Jursenar. I osim toga, ovde se odenuo kao amerikanski patrijarh – u kariranu košulju i somotske pantalone. Čudno je to kako se felacio oprašta i kako se Hju Grant oprao od onog skandala. Njegova je sudba čak i Vudiju pomogla da otkrije i taj oblik opštenja, što je obilato korišćeno u  filmu “Deconsructing Harry”. I oprao se dakle čika i sada tera dalje punom parom. Ipak znači važi ona izreka da muško na Zapadu kod kuće ne može da dobije dve stvari: pristojno zgotovljenog jastoga i blou-džob.

Blaženo neupoznat s detaljima kojima naši vajni kritičari barataju kano Aca Lokna u komentarisanju sunovarata naše fuzbalske reprezentacije, tačno bih se opkladio da je ovo bila triodrama za Brodvej, replika na “Voz”  Kormaka Makartija, a da su sve ostale uloge dopisane samo da bi se nabudžilo vreme za fičer film u bioskopima. Lik šefa misije, popularnog starešine Kenedija koji se seti da treba da potraži svoje izaslanice, izgledao je baš tako, dvodimenzionalno, a i sve scene u eksterijeru su mi delovale proizvoljno, da se gledaoci ne razočaraju potpuno kada počne razmena replika o veri. Dve sestre Jehovinih svedoka na biciklima jašu okolo i vrbuju vernike i imaju zakazano kod tajanstvenog čike. Sestre su Kloi Ist kao nespretna Pakstonova i Sofi Tačer kao gotski našminkana i otresita Barnsova. Gosin Rida igra, rekosmo, Hju Grant, koji je opet s velikim zadovoljstvom izašao iz faha, ili možda i nije. Prošlo je desetak dana od gledanja ovih filmova čije kritike sam najavio, ne znam da li je to dobro ili loše što sada pišem tzv. hladne glave, ili je to samo eufemizam da sam dosta toga pozaboravljao? Da sam kritiku napisao odmah, nagrdio bih autore (ima ih dvojica) što su sestru Barns odenuli kao da vodi dodelu Gremi nagrada. “Pa zar tako da idu Jehovine svedokinje?!”, zavapio bih. Ali evo, otpre nekoliko dana, na Jutjubu i Fejsbuku mi izleću plaćene reklame: zgodne tinejdžerke propagiraju Mormone, i ladno bi mogle u onlajn čet na Pink. Znači, realno su te dve misionarke predstavljene, u redu, da ne grešim dušu. Rid je, s druge strane, Minja Subota koji bi da dečicu stavi u pac i da ih možda pusti da pobegnu pre pečenja.

Ali, u čemu je horor, u čemu je stvar u ovom filmu? Rid je kao neki luciferski fanatik, suprotnost optimistkinjama koje regrutuju nove vernike, on je sve pročitao i logikom pokušava da nadmudri ono dvoje nevinašaca koje je uhvatio kao pauk u svoju mrežu. I dok traje taj dijalog, može se to gledati s određenim interesovanjem. Ali, kada krene “horor”, onda se džabe palimo. Domaćin neće da pusti devojke da izađu, ali im ne preti direktno. Daje im neke zadatke, kao Sajmon Džonu Meklejnu u III nastavku "Umri muški". To jest, “samo” ih tera da pronađu izlaz. Koji vodi kroz podrum. “Zbog položaja kuće na vrh brda”. Podrum je mračan, hodnici su avetinjski, ali u čemu je stvar? Film postaje davež.

E onda sledi kretenizam. Lako ga je objasniti onim što su autori filma rekli u pres materijalu, naime Brajanu Vudu, jednom od dva autora (drugi je Skot Bek) umro je ćale od raka i on se zamislio “šta ima posle smrti”. Otud je izmajmunisao neka uksrnuća, valjda da se uteši. Film funkcioniše – po mom mišljenju – kao neka verska propaganda iz negativne pretpostavke: najpre se posereš po sholastici, a onda ipak pokazuješ uskrsnuće. Kada dve sestre zaglave u podrumu, Rid im pošalje neku ispošćenu jadnicu izranavljenih stopala i nalik zombiju, koja treba da pojede parče pite s borovnicama. Ali pita je otrovana i žena umire, da bi vaskrsla. Rid bajagi želi da negira veru time što profaniše uskrsnuće.

Ali, upita se (i utorta, rekao bi Andrić, Dragoslav Andrić) svako normalan (?!) – zašto varsknuće mora da bude karikatura izgladnelog Hrista zombija izranavljenih nogah ili kostura iz Aušvica? Zašto se žena mučenica nije mogla istuširati, nazuti sandale i neku odeću, makar i marke "Arilje" i "Velebit", i posle uskrsnuća da se vrati svom životu. Koliko se sećam nije joj ovo bilo prvo uskrsnuće?

Ovako sam ja rezonovao kada je žena uskrsnula. Ali dezauvisao me je nastavak filma. Ispostavili se da je Barnsova imala neki čip i da je sve simulacija!? To se pokazuje kada Rid umlati Barnsovu nekom letvom sa ekserima. Kao da sam primetio da je neka Ridova saradnica zamenila telo one izranavljene sirotice, koja je znači dibidus umrla, i dovela  kaskaderku koja je, znači, samo odglumila uskrsnuće! Sve je simulacija! (Inače se taj čip pokazuje u prvoj trećini filma, kamera vođena Ridovim pogledom ide na podlakticu Pakstonove, ali ja nisam odmah ukapirao šta je to. Pretpostavio sam da će to kasnije čehovljevski opaliti, ali velim: nisam ukapirao da je to čip.)

Tu me je film izgubio, priznajem. Sve je simulacija kao baš sve ili sve "samo" kao čitava ta predstava u kući?

Rid je potpuno pomahnitao i sada hoće da ubije i Pakstonovu, i mi u magnovenju vidimo kako Barnsova, iako bi trebalo da bude mrtva --> pomera trepavice. Goof, mislio sam ja, ali ne, ona je vaskrsla – ili nije domlaćena – i spasila život svojoj koleginici i usmrtila Rida. Barnsova se kasnije pretvara u leptira.

Ne znam šta da kažem. Uskrsnuće ovako kako je udešeno u Bibliji, samo za jednoga i kao obećanje na dugom štapu ostalom življu, nije mnogo utešno. Autori nisu išli u pravcu demokratizacije uskrsnuća. Do daljeg se svima može samo smrt obećati. Večitom životu u svili u kadifi se mogu nadati samo bogati. Vidimo da deca najbogatijih i najmoćnijih izgledaju kao njihovi klonovi. FIlm na kraju ipak postaje neka verska propaganda, jer promoviše uskrsnuće lika koji zagovara veru. Lik gospodina Rida je bio samo mamac.

TROIS AMIES (2024 French film)

r.: Emanuel Mure; ul.: Kamij Kota, Sara Forestje, Indija Air, Damjan Bonar, Vansan Makenj

 

KAKO NE TREBA IMITIRATI ERIKA ROMERA

Da nisam znao ko je reditelj --> da je to iskusan čika i da je celog života snimao samo romantične komedije, pomislio bih da je neki omladinac poželeo da se potkiva kao Erik Romer pa se upropastio.

Film sam posmatrao u nešto punijoj nego obično dvorani. Te jeftine srede sam sva tri filma gledao u sali “Lorin Bekol”, prvi film – ono finsko sranje – počeo sam usamljen, ali onda je došao neki bradati čiča i takođe pogledao tripl fičer (samo više nije kasnio).

Ovaj tipično ženski film je gledala i raspričana grupa žena, očigledno "sa školom", zauzele su mesta u gornjim redovima i glasno su se smejale mukama muških likova, koji svi bili nanjavi i tupadžije. U I redu sedeli smo, prilično odvojeni, nas dvojica, ja i čiča. Evo ga na sliki:

O filmu:

Elem, jedna prijateljica ima ljubavnika “gospodina Iks” i krije ga zato što je on suprug jedne od te tri drugarice. Druga, čiji muž je u vezi s onom prvom, govori o ljubavniku, tajanstvenom slikaru ali njega ne vidimo, pa sumnjamo da je izmišljen, a treća se odljubila i film tako počinje, ona plače i kuka: “Odljubila sam se!” Zaista, to je svetski problem, ništa polomljen nokat, ništa razmazana šminka, uvećana žlezda ispod miške, rat u Ukrajini, “samo da Tramp ne dođe”, glad u svetu, globalno zagrevanje, Gejtsova zavera da nas proredi vakcinama, jao kralj Čarls ljubitelj Hilandara da li će da se izleči – ne, nego se žena odljubila i hoće razvod. Muž joj je Viktor, neki plačljivko koji moli, moli, pa se napije i slupa kolima. (U sceni u kojoj on pijan odlazi do automobila, pa otvori zadnja vrata i stvari poispadaju pa ih on pokupi i pijan seda za volan – vidimo kako neko pritrčava kolima, ali onda sledi rez. Valjda ih je mrzelo da urade još jedan dubl.)

Od tri glumice prepoznajemo Kamij Kotu (“Alis”) iz filma o Gučijevima, Ridlija Skota.  Od tri prijateljice, Džoan (Indija Air) je izrazito antipatična. Ona samo kuka da joj nijedan ne valja. Njena smatranja o ljubavi, da li je ona moguća i da li treba stremiti k njoj ili – kada nađeš nelošog momka, treba li da se pretvaraš i čekaš da ljubav dođe – samo na prvi pogled mogu da zaliče na Romerove tekstove, ali su zapravo debilna. Da li je reditelj želeo da u publici indukuje osećanje mržnje prema njoj? 

Muškarci u filmu opetovano ispadaju ili neopevane šonje ili teške budaletine, što je tokom projekcije neizmerno uveseljavalo one pomenute prisutne žene.

Narator filma je – pokojnik, Viktor i Džoanin muž, koji je izignuo u saobraćajki. Igrao ga je Vansan Makenj. On je sve vreme plačljivi dobri duh. Nepodnošljivo. Muškarci su po pravilu uveče umorni dok ležu u bralni krevet, jedva smaknu čarape s nogah (i ne pomirišu ih).  

Erik Romer za maloumnike.

 

NELJÄ PIENTÄ AIKUISTA (2023 Finnish film)

r.: Selma Vilhunen; ul.: Tom Pojsti, Ero Milonov, Pjetu Vikstre

Koja je svrha ovog filma u finskoj kinematografiji, evo ja ne znam. Finci su operisani od stidljivosti i lažnog morala, oni nesputano landaraju đokama i sisama, starosne razlike među partnerima im ne predstavljaju problem, nisu homofobični... Pa čemu onda ovaj film koji treba da promoviše poliamoriju (s finskim akcentom to stvarno lepo zvuči) i da maršira trandžama i otvorenim brakovima?

Ovaj film bi imao smisla da je snimljen u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Bosni, Moldaviji, Makedoniji negde između Osme sednice i 1992. U vreme, dakle, kada smo se zaluđivali tržištem i višestranačjem, i kada smo posle pada Berlinskog zida mislili da ćemo svi imati 4000 maraka platu, da će SKOJ da se pretvori u Zelenu stranku, SSRN u Socijaldemokratsku Partiju, pa ćemo da obnovimo građanske vrednosti. I dokazati Europi da smo oduvek bili svet i da smo zaslužili Šorošove donacije. Da nas se Europa ne stidi i bog da nas vidi 

Sredovečni sveštenik (luteranac jelte) živi u braku u kojem još jebe sve u šesnaest, a pride ima i ljubavnicu. Žena je uspešna političarka s naprednom agendom u smislu produžavanja porodiljskog bolovanja za muškarce i hoće da se kandiduje za predsednicu partije. Kada slučajno sazna za muževljevu aferu, sve ono finsko tolerantno unaokolo nestaje i nastaje opšti plač kao da su glumu učili na ruskoj akademiji. Pošto je tokom 20 minuta filma plakala, progresivna političarka predlaže život utroje, poliamoriju. Ljubavnica zatrudni i rodi dete. Političarka se zaljubi u nekog Božu Vreću, pevača za Eurosong. Svi mnogo plaču, plače i taj sveštenik, koji se samo izvinjava.

Ovo je takvo sranje od filma a uopšte nije tako opisano u najavama, u katalozima festivala i drugde.