Ekipa (2019 Serbian movie)

Bio sam jedini (je-di-ni) gledalac, ama jedan jedini, malo gledalacah, malo rukah, jedna slamka bijah među vihorove, sirak tužni bez iđe nikoga – u ponedeonik, u Kombank Areni, sala 6, projekcija od 16:00.

Aman, zašto? Nije da hrlim da gledam domaće filmove, kao i svaki snob volim da tvrdim da domaće serije i filmove ne gledam, a za knjige naših pisaca imam gotov komentar Branka Vučićevića „meni je domaća književnost kao Hajduk Stanko Janka Veselinovića“.

Moram da se pomučim da se prisetim šta sam to gledao od naših filmova u ovom milenijumu. Munje Radivoja Andrića, Trka za srećkom ne mogu da se setim koga i Apsolutnih sto Srdana Golubovića. Munje sam gledao u Kosmaju pred zatvaranje i znam da sam psovao dizajnera špice i za vreme i posle filma jer sam godinama mešao Maju Mandžuku i onu Vujovićku. Bio je to generacijski film, poslednji izdisaj one akademijine (klub) škole naduvanog Beograđanina (danas inkarnacije tog mitskog dorćolskog "urbanog frajera" žive u Bojanu Dimitrijeviću i Milošu Vlalukinu), kaobajagi večitog rokera, to je bila zbirka skečeva i jedini smisleni ostatak filma sastoji se u proročkom dupetu koji je Zoran Cvijanović pokazao američkom satelitu: mi i Grci smo do danas ostali verni tome da dajemo pogrešne podatke za Google mape, a svetu smo i posle 5. oktobra rekli istorijsko ne. Apsolutnih sto je bio film žestoko ciljan da ugodi zapadnoj publici, već od dvojezične špice (dok postoji planeta, Amerikanci će misliti da naše filmove režira pojava zvana „direktor filma“) pa do zapleta u stilu „Vojnikova ljubav“ (kao da je scenario pisala prosvetna radnica kojoj je sin narkos). Film je ukrao Milorad Mandić Manda. Ostali su igrali uvežbane tipske fore, poznate iz tolikih ranijih filmova, ali Manda je bio pravi negativac, dokazao je da je one komične uloge u serijama i vodviljima prihvatao zbog plaćanja računa i dece. Taj film sam gledao u Domu sindikata, dvorana je bila puna krimosa, izubijah se od kalašnjikova i magnuma koje su pobacali po sedištima oko sebe. Trenerke su vezivali učkurima za koje su bile zakačene kašikare. Smrtno ozbijno su posmatrali film. Trka za srećkom je imala najjaču podelu, a ipak je film ukrala Mira Banjac s nekoliko minuta skrin tajma.

I, kakva je Ekipa? Pa gledao sam i gore. Nije takav krš kao što sam očekivao. Neploho. Nije to baš toliko bez veze. Ima tu nečega. Mis'im, ono, nije kao obična naša komedija. Ima logike i više nego što je potrebnu za ludu komediju, a čak ima i koje zrnce plauzibilnosti.

Film je počeo tako da se videlo da je autor scenarija gledao Tarantina. Gomila skečeva i tarantinovskih viceva ali kada čuh ono  „usne ukusne kao breskvica“, znao sam: posveta True Romance. Tarantino scenarista. Od tog filma sam se zaljubio u Patrišu Arket i zbog nje sam gledao i repetitivnu seriju "Medijum", iako se dotle ona već malo ugojila i lepota joj je počela da liči na fenomen Liz Tejlor: glava čarobna, grudi kipe a sve ispod pupka užas, plus potrebne su ogromne štikle. Zbog toga filma mi i Kristijan Slejter i dalje liči na Bojana Suđića, iako su mu se oči smanjile a glas postao šištav a osmeh kao kod Branka Kockice u drami o suđenju generalu Leru. Ali, gledao sam "Medijum" zbog "Prave romanse"; zavideo sam Džejku Veberu i s tugom posmatrao Slejtera kako ružno stari, tako da sada može da glumi oca deset i više godina godina starijem Kevinu Bejkonu.

U sceni konačnog obračuna, kada Zdravko dođe po devojku Italijanku, bola je oči referenca na Last Boy Scout Tonija Skota (Šejn Blek beše dobio milion dolara za scenario?), a pre toga, u sceni u kojoj Srđan Todorović priča legendu o Žarkovu, opet je to True Romance, ono kada Denis Hoper zatraži česterfild i ispriča da su svi Siciljanci poreklom crnci. I ne kažem ništa, ako mogu De Palma i Tarantino i Almodovar, zašto ne možemo i mi da citiramo? Reditelj je inače režirao simpatični i originalni sitkom Kazneni prostor, izgleda da voli fuzbalski milje, kao što bi moji filmovi bili šahovski. Toliko mi se dopala Mira Banjac u toj seriji da mi se u prvom kuckanju ove recenzije ona pričinila i u Ekipi, pa sam lupio neku tezu da je to prijateljski pozdrav reditelja velikoj glumici. A sada, dok ispravljam i poslednje tipfelere, usvajam ispravku koja mi je poslata preko tvitera - ona žena u Ekipi ne beše Mira Banjac već late bloom komičarka naša, Ljiljana Stjepanović. (Zamipljam Olgu Odanović, Zoricu Marković i Ljiljanu Stjepanović u nekoj ženskoj krimi-komediji kako rasturaju, ali nema ko da napiše...)

Bandović je naš budući Petar Kralj, on je od onih glumaca koji može da glumi i ćutke, leđima okrenut kameri. Naprosto daje težinu svakom filmu u kom se pojavi.

Rekoh da je film počeo kao serija skečeva, Munje na stadionu. Sergej je malo porastao u međuvremenu, možda je Radivoje Andrić bio mentor Sopiću na faksu, nemam pojma, videlo se da se ekipa dovija da Ekipu prifirca sa što manje para, snimaju na praznom stadionu, a onda ubace dve-tri scene koje su snimili kada su kao Idndijanci upali na pravi derbi.

Primetan je mentalitetski pomak – od dorćolskog White Supremacy „Beograd je svet“ šmeka iz Munja, sada smo u dizelaškoj žabokrečini, „svi smo isti“, romski, beogradski i ijekavica izmešani u post-tranzicionoj zamućenoj reci kojom plutaju uginule ribe.

Zaplet je logičan, naime sve što rade likovi jeste logično i u tom pogledu je film bolji od 90% naših uradaka koji nemaju nikakvu logiku. Na prvi pogled reklo bi se da je plauzibilnost slabija strana, ali ako se setimo pomenutih filmova Tonija Skota, onda nije toliko loše: pa i oni su gotovo skroz neplauzibilni, naročito hepiendi posle konačnih obračuna, gde samo nama simpatični momci (i devojke) prežive. Tako da tu ne bih cepidlačio, a onaj tvist na kraju, kada se objasni zašto se pojavila Ivana Dudić kao „Italijanka“, dodao je čak nešto i na toj plauzibilnosti.

Enterijeri su snimani u ona dva stana s visokim plafonima koji se poslednjih 5 i više godina koriste za te svrhe, u jednom stanu je snimana razrada plana kako naći 75.000 evra, a na terasi drugog (s pogledom na atrijum, možda onaj soliter na Čuburi?) sniman je dijalog Srđana Todorovića s ne mogu sada da se setim kime. Gde je snimano davljenje u kadi, nije bitno, to su mogli i kod sebe, da uštede lovu.

Dragan Jovanović je povremeno ličio na Hoakina Finiksa a povremeno na Kristofera Vokena. Rade Ćosić je valjda želeo da bude mlađahi Kolin Farel. Ivana Dudić lepa i fatalna, Andrija Milošević se glupirao manje nego što radi u predstavama u Buhi, čak je i glumio.

Podela filma na segmente označene brojevima i imenima likova pomogla je da se skečevska struktura poveže. Mnogi fuzbaleri su se pojavljivali da svojim kameima daju protivtežu očigledno sirotinjskom filmskom budžetu, valjda nisu to naplatili, jer, koja je onda vajda?!

Film se nije vadio na golotinju ugroženih starleta i u osnovnoj ideji je optimističan i pozitivan: ne afirmiše kretenizam i nihilizam; ako ćemo pravo, on tvrdi ono na šta bi svaki cinik pljunuo: „ljubav pobeđuje sve“. Ali ta „ljubav“ je "nelogična", bajkovita,  premda očišćena od svake patetike – to je jasno tek posle onog preokreta na kraju, kada saznajemo zašto je došlo do susreta Italijanke i Zdravka. Time se IQ filma drastično penje s uobičajenih 80 na nadmoćnih (superiornih, kako bi rekli u Žarkovu) 120. Time se objašnjava i ponašanje lika Andrija Miloševića, koji od debila postaje mastermajnd za neki sikvel, šta ga znaš.

Ipak, onaj samoubilački vic Srđana Todorovića nije ni logičan ni plauzibilan. A obračun na kraju, jeste da nije uverljiv, ali nije manje uverljiv od obračuna u Last Boy Scout-u. Tako da nema frke.

Jedini gledalac u sali 6 Kombank Arene prijatno iznenađen je posle otišao na projekciju Bola i slave..

It: Chapter Two (2019 horror movie)

Elem, trebalo je nastaviti It, likovi iz produkcije su hteli sve to da ponove, likovi iz filma (&knjige) su ionako obećali da će se vratiti za 27 godina ako se i ono vrati, i: žanrovska časna reč nalaže da se tako i učini. I jesu likovi bili dostojni sebe, svi dođoše osim jednog, koji je smislio opravdani izostanak u vidu seče vena. Previše se plašio. A od ispovraćanih otpisanih preživeli su svi, osim jednog, koji je od svih tokom filma najviše cmizdrio i najviše je sumnjao. Ako tu nema neke poruke, onda ja treba da se zaposlim u Poštama Srbije. S druge strane, u pogledu psihoanalize i sociološkog pregleda razvoja Srednjeg zapada, King je ostao na nivou Erih From + Džeri Springer i tu ne treba mnogo očekivati (kritičari koji su se bavili tim aspektom filma u stvari su pokušavali da zabašure nezadovoljstvo nastavkom).

Ovaj „prikaz“ je kao kada deda iz SUBNOR-a komentariše pank koncert na koji je išao zajedno s unukom: on je sve pogrešno shvatio, hvali ono što ne postoji, kudi ono čega baš treba da bude ili nije ni bilo. Jer, ja sam otišao da vidim ovaj film iz namerno pogrešnih razloga: da evociram uspomene na osamdesete kada sam gledao petkovdane trinaeste i noći veštica i još neke neserijalizovane horore u ciklusu letnjih šatro pretpremijera u Kozari (pomenuću naslove dva takva kasnije). Mislim, znao sam ja da neću dobiti ono što tražim, ali posle Bilo jednom... sam se navadio na bioskopsku atmosferu, čekao sam i tog Džokera, pa rekoh: zašto da ne. Nije mi krivo. Ali, da krenem najpre kao onaj deda.

U prvom delu Petka 13 vidi se jedna dojka a uglavnom muški guzovi i bradavice kroz majice i košulje; Petak 13 2 je najbolji: smokvice i žbun Kirsten Bejker i dobre sise Marte Kober, koja je, ako se dobro sećam, promenila slavno prezime Skorseze u Kober, da je ne bi opterećivalo?! Kako god, nijedna se više ne bavi glumom, a ova druga stalno ima probleme s policijom, kako na Havajima tako i na Aljasci i u Oregonu.

Četvrdi deo iz 1984. imao je četiri lepe cice, Džudi Aronson, Kamilu Mur, Keri Mur (bliznakinje!) i Barbaru Hauard. Treći deo je, pak, imao antipatične šiljokurane, za koje je Džejson trebalo da dobije orden što ih je sasekao. Peti deo je meki pornić: Debora Vorhis, Džulijet Kamins, Rebeka Vud, Tifani Helm. 

U To-u fale ribe. Kamo cupi? Pitanje je retoričko iz najmanje dva razloga. Prvo, i Noć veštica je čedan (Džejmi Li Kertis je tipična devojka s kojom učite i kada ste sami u kući), a drugo, ovo je Stiven King. A, on je štreber, koji ima jednako idealizovano shvatanje žene, devojke, šiparice, majke, sestre, drugarice, šta god, kao i Tarantino.

Znači, ništa od krasotâ iz petkova trinaestog nema ovde, ovo je, znači, King – nekako ova dva filma zovem njegovim filmovima iako nije sudelovao u pisanju scenarija – a njegovi junaci su uglavnom štreberi, osim retkih izuzetaka, a takve, mišićave i lepe, on kažnjava surovo.

U It: Chapter Two samo jedna riba postoji i to s previše personalitija a seks joj se ogadio: preselo joj od muža siledžije. Kao što je Tirnanić jednom davno bagatelisao Blejkovu sedmorku, a meni se baš sviđala ona Keli, osma putnica u sedmorci... Kingovi likovi su marljivi i bubalice, ali ne dospevaju do vrhova moći kao u Sorkinovom Zapadnom krilu, već postižu nižesrednjeklasni uspeh u okvirima „Srednjeg zapada“, tamo gde je „porodica sve i svja“, gde se još gaji kult porodične kuće, sabornog doručka i gde su poštanski sandučići kao naše socijalističke metalne kutije za hleb, pa sa zastavicom.

King je čedan, on, kao i jedan Tolstojev lik, voli miris pribora za pisanje, tačnije, voli tastaturu svog maka, neopranu od prvog kucanja. Znači, ono što sam ponovo pohodio ne beše harem petaka trinaestih i inih tinejdžerskih slešera, već poznati piščev univerzum počev od Pobune stvari i Mačijeg oka. Nema riba.

E sad, izvođenje filma It: Chapter Two donelo je nešto novo, u tehnologiji i u gomilanju prepadanja. To prepadanje i ta upotreba tehnologije deluju mi nakalemljeno na Kingovu srednjezapadnu, palanačku atmosferu. Kao da to služi samo tome da se nabudži trajanje od 2 sata i 50 minuta i da se opravda ona formulaična caka da "svako donese po jednu najdražu stvar iz detinjstva". Scena s džinovskim kipom drvoseče – koji neopozivo asocira na Fargo braće Koen – prepada zato što je iznenadna, ali je zapravo smešna. Ili, scena s onom babom koja odjednom gola jurne na jedini ženski lik od mene je napravila pedera za sledećih nekoliko meseci: staračko telo, sise kao sasušene mandarine što landaraju, međunožje poput pileće trtice, nožice kao u manekenke anoreksičarke – neka fala. 

Scena večere u kineskom restoranu na početku je nekakva čudna mešavina japanskog horora s mastilom koje kulja iz klozetskih šolja i kadâ te kompjuterski animiranih horor pilića i očerupanih mladunaca pterosaurusa, dok je u konačnoj sceni obračuna viđena kombinacija pauka i osmog putnika, arahnofobija + tuđman. 

Kingov idealizam u vidu „to ne postoji ako ne veruješ“, „jeste ako veruješ“, kao i „ljubav pobeđuje sve“ donekle je ustuknuo utoliko što je jedan od drugara ipak podlegao – onaj hipohondar, upravo onaj što reče „pomaže ako veruješ“.

Pomenutu scenu večere s početka – a već tada mi se sve smučilo zbog napadnih kompjuterskih pilića s krilima slepog miša i koji gacaju u japanskom gustom horor soja sosu – spasao je kingovski štos: ekipa sve porazbijala u separencetu, konobarica bane i upita „da li je sve u redu?“, a onda crna magija prestaje i čovek koji je dotle stolicom mlatio krvoločne piliće-ubojice samo kaže „molim vas račun!“. Kingov specijalitet su takvi mini preokreti. često paradoksalne dosetke, što je najbolje sredstvo za kraj poglavlja žanrovske knjige i mamac za okretanje nove stranice. Scenarista je to lepo usvojio.

U ovom filmu su samorecikliranje, autocitatnost i pozerska samoironija dovedeni do granica podnošljivosti: King se pojavljujuje u ulozi vlasnika antikvarnice koji maltretira pisca. I Piter Bogdanović je pristao da parodira samog sebe glumeći reditelja (koji, gle, takođe maltretira pisca „kraj je loš!“). U hororu je svaki kraj dobar, samo ako daje priliku za sikvel! 

Svoju štrebersku prirodu King je raspodelio na mucavog pisca, psovačkog stendap komičara i hipohondra, dok je manje pažnje posvetio jedinom lepotanu, bivšem bumbaru (u čemu se inače ipak krije pedagoška poema: debeljuce svih zemalja, ne očajavajte, možda se pretvorite u labuda) Devojka je, pak, data kao napaćena žena koja uvek naleti na  nasilnog muža (a s time, nasiljem nad ženama to jest, King se obilato obračunao u romančugi i seriji o spasavanju Kenedija, siledžiju je ukokao kao Tarantino, ali Kenedija nije spasao kao Tarantino).

Onaj deo sa svetlom i tamom i paganskim ritualima starosedelačkih Amerikanaca nisam ukapirao. Ama ič. Ali, to je zato što sam navikao da svetlo ima dobru simboliku i što me je mrzelo da guglujem ono što je King izguglovao o toj tamnoj strani američke povesti.

Evokacija uspomena na Srednji zapad, potklobučeni a kao Vimom i Opalom oprani trotoari, travnjaci šišani makazicama za nokte, prskalice za travu, kućice i baštice, frižiderčine, zalihe hrane, zavesice na prozorima... to se sve samo naziralo u ovom sikvelu. Sada sredovečni likovi bili su pod tolikim stresom, nisu imali vremena za nostalgiju, a bogme ni scenograf ni ekipa za specijalne efekte, jer su one kutke za jump scary pesničke trenutke rešavali kao da prave slet za Dan mladosti ili kao da Godzilom pokušavaju da isprepadaju miša. Ta kompjuterska strava je ličila na bacanje para da bi se film razvukao na gotovo tri sata (da li se to ja ponavljam?; ako da, to je alchajmer).

Na samom početku filma dat je omaž Političkoj Korektnosti time što je jedan slučaj palanačkog nasilja povezan sa zločinom iz mržnje prema LGBT osobama. King se tu previše ne angažuje, on je stidljiv da bi opisivao seks kao u petkovdanima a ne tangira ga mnogo LGBT tematika, ali film je tom uvodnom pričom (za koju se inače može reći da je zasnovana na istinitom događaju) odradio posao, platio upisninu, i posle se vratio onome što ga zanima.

Moje uspomene iz petkovdana trinaestih (1-5) i noći veštica (zaključno s HW 20), Strange Behavior (1979, režija Majkl Laflin) i Death Valley (1982, režija Dik Ričards) dobile su mobilne telefone a monstruozne prikaze se kreću kompjuterski animirane kao Spilbergovi dinosaurusi. Ali, izgubio se zlokobni mir amerikanske palanke, izgubila se onaj slatka uzbibanost subotnjeg popodneva kada cirkus dolazi u gradić i postavlja čador, nema više šećerne vune i klakera i starih ringišpila i muzike sa mono zvučnika: Zlatko Golubović, Lola Novaković. Dragan Atnić, Đorđe Marjanović, Dragan Mijalkovski.

Ne, sada japiji s po dva mobilna telefona voze strava džipove, a pisci imaju makove i ajfone. Čak i klovn ubica ima napredni tečaj iz informatike i liči na osmog putnika.

Stvar je u meni, ne u autorima, to je jasno, taj doživljaj da su anahroni kosmonauti s mnogo tehnike okupirali grad duhova, kaubojski filmski grad u Košutnjaku, taj je doživljaj, dakle, samo moj i posledica je toga što decenijama nisam odlazio u bioskop. 

* * *

Nadao sam se da će s filmom Ukleto (a možda i Polaroid) biti bolje, međutim, kao što rekoh, ti filmovi mi umakoše s repertoara kao titlovi penzioneru sa slabim naočarima. 

 

Double Lives (2019 movie)

Dvostruki životi (Anglosaksonci su ga preveli još postmodernističkije: Non-Fiction) u režiji i iz pera (naravno, on je Autor!) Olivijea Asajasa ne upućuje na godine autora, pardon Autora – a on je rođen iste godine kad i Džoni Roten – pre bi se reklo da je to neki šezdesetaš ili mlađi eklektičar, zarobljen u telu postmoderniste, koji se gađa aluzijama i kameima kao na onom festivalu uništavanja „paradajzova“, što je prst u oko gladi u svetu, Bobu Geldofu i humanistima bez granica. Zbog takvih postmodernizam izlazi na zao glas.

Ali, Olivije je pobednik iz Venecije 1986. g. s filmom Poremećaj u kome klinci, članovi rok benda tokom pljačke prodavnice muzičkih instrumenata ucmekaju prodavca i – ne ufate ih, već posle gledamo samo ubojice kako ih to muči, kako se premišljaju, oni pate, kad, međutim – što je običaj u evropskom art filmu – zločin je po pravilu nagrađen, nemotivisano i ničim neobjašnjeno, ubica se izvuče kao i „mladi Adam“ Aleksandera Trokija. U ovom Olivijeovom debitantskom filmu klinci na kraju potpisuju ugovor s diskografskom kućom za svoje epigonske gitarske pesme, a u Dvostrukim životima ljigavi (to je moje mišljenje, sorry about that) pisac na kraju biva nagrađen za svoja sranja i šaranja time što mu svepraštajuća i dobra supruga (koja mu inače često kuva ručak i pere čarape, iako ima zahtevan posao) saopšti da će postati ponosni otac muškog đeteta.

Gijom Kane igra izdavača oženjenog glumicom Selenom, koju, pak, igra Žilijet Binoš, upadljivo podmlađena. Kane je autoritativan, pre liči na hitmena iz filmova Lika Besona, prilično pije na poslovnim sastancima (posle 17:00 i kada ga žena ne vidi), ali je u susretu s piscima plašljiviji od naših izdavača, koji, uostalom, i ne moraju da razmišljaju o tržištu::: naše je tržište mrtvo a oni imaju sinekure. (I izdavači i većina pisaca,)

Vensant Makenj (ako je ovo tačan izgovor, ali lik u filmu zaista mnogo kenja) jeste pisac Leonard Špigel koji je ko zna kako smuvao Valeri, PR uticajnog političara Maksima Karona što se upravo kandiduje za nešto. Valeriju „tumači“ Nora Hamzavi.

Kao u romanima Fransoaz Sagan i mnogim frenči-muviz, obilato se priča uz vino, viski, konjak i klopu u lepim salonskim pariskim stanovima, to je rasprava intelektualaca o etici i smislu angažovanja, o smrti knjige i vinilnih ploča, i tako dalje.

Uglavnom se ova dva pomenuta para redovno sreću na večerinkama i pijačama, uz još jedan epizodni par, koji služi da ubaci još pokoju tezu u edukativne dijaloge, koji bi 'ladno mogli i na tviter ili Fejsbuk ili na kakav „elitni“ forum.  

Likovi su dati sa sledećim mukama i problemima:

Izdavač Alan Danijelson je mlad (u odnosu na veterana s guščijim perom od koga je preuzeo posrnulog izdavačkog giganta) izdavač, koji je poboljšao prodaju i dobro naviga savremenim tržištem knjiga, ali se plaši e-knjiga i strepi da će stare knjižare nestati, naime tako mu pune glavu nekakvi analitičari, što pogađaju kao naši poliitčki komentatori&analitičari. On zato angažuje mladu stručnjakinju za digitalizaciju, Lauru, koju igra Krista Tere. Ona liči na mlađu Izabel Iper, ne samo mlađu već i istegnutu, tako da je visoka kao odbojkašica. Izdavač s njom stupa  u neobaveznu aferu. A to se može shvatiti i kao poruka, ha-ha.

Pisac Špigel je prljav, mastan, ima prhut, sebičan je, koristi svoj zavodnički dnevnik da u romanima s ključem uzburkava čitateljstvo željno i trača i istine. Postmodernista bez morala, reklo bi se. Kako je on priveo k oltaru marljivu, savesnu i pametnu Valeriju, nije mi jasno, ali možda dobro kara.

E sad, film počinje tipično radiodramskim razgovorom Danijelsona i Špigela u izdavačevom ofisu i u tom programskom razgovoru mi saznajemo ono što treba: izdavač propituje taj sistem romana s ključem, koliko je pametno što će publika da prepozna piščeve bivše ljubavnice, a pisac brani svoju autorsku slobodu i zeza se, pun sebe, kao i svaki pisac. Izdavač vodi pisca na ručak u tipičnu francusku krčmu, punu k'o oko, oni krkaju kao Francuzi, ali piju samo mineralnu vodu – ipak je to branč, vidi se duh vremena – da bi saopštio piscu šokantnu vest; neću ti štampati knjigu, ovu ne, nije mi dobra.

Pohvalio bih film zbog antipušenja: inače polako postajem pobornik teorije, na koju sam po ko zna koji put naišao na jednom stranom filmskom forumu, da BAT britiš-ameriken-tobako tajno finansira većinu holivudskih blokbastera, i siguran sam da je Tarantino zato uspeo da slupa 100 miliončeta na Bilo jednom... Ama u 95 postotaka scena se purnja i to ne da se samo pućka a ne inhalira, već se sisa, usisava, cigareta je životodajni vazduh, kisik bez koga nema življenja. Pa kad se setim nekih drugih filmova, „Deveta kapija“, „Niske strasti“, „Džoker“... – puši se gratuitous, bre, nemotivisano, nema opravdanja u odnosu na radnju, golotinja je opravdanija, a nje zapravo i nema, pobiti mnogo ljudi s cigaretom u ustima je okej, a sisa bez pušenja je R, klinac mora da dovede dedu i babu nosioce spomenice 1941. u kinematograf da gleda film. E, u ovom filmu se puši samo „na terasi“, i glumci se smrzavaju toliko da posle dva-tri dima gase te smotuljke i brže-bolje se vraćaju u topao enterijer lepih pariskih gajbi.

I sad, sledećeg jutra: pisac u depresiji, u šoku, zarozanih čarapa, izgužvan i raščupan, prljav, takav, eto, saopštava ženi tužnu vest, a ona ide na posao, radna žena, bre, skida s punjača najpre tablet, pa jedan smarfoun, pa drugi smartfoun, pa ajfon, i sve to meće u torbuljak i ide, znači, da radi, da pravi spin za svoga političara, idealistu socijaldemoraktu ako se ne varam, iako toga neima u Franciji, ali tako nešto, kapirate me, kao matoriji naš Saša pre nego što se zgrčio. Ona ne deli piščev očaj i to je komično. Ona mu veli: „Ili nađi drugog izdavača, ili ga poslušaj pa prepravi!“

E, ali i par izdavač-glumica ima dileme. Izdavača muči digitalizacija, to rekoh već, a glumica bi da napusti neku gledanu policijsku seriju u kojoj igra „menadžerku kriznih situacija“, zato što „ne više ne vidi ne vidi napredak“.  Muž joj je jednako uviđavan kao i Valerija u prethodnom slučaju i kađe joj: „Pa ako je gledana serija, ostani, a ako ti se ide, kaži im da te ubiju u nekoj od narednih epizoda!“

Elem (rekoh pre nekoliko godina da ću da izbacim iz upotrebe to seljačko  „dakle“ i da ću umesto dakleisanja da pređem elemovanje), film se sastoji od gomile razgovora, kako poslovnih tako još i više onih neobaveznih, po letnjikovcima ili na večernjim okupljanjima, zatim od radio intervjua i imerdžensi tajnih susreta po kafićima i – naravno, ti dijalozi su poučni i treba da pretresu savremene dileme uhlebljenog intelektualca: da nije blog zamenio knjigu, koliko danas mladi čitaju, hoće li e-knjiga potpuno da istisne papirnu knjigu, dokle se smeju u romanima s ključem napadati korumpirani političari i javne ličnosti samo ovlaš zamaskirani drugim imenima, da li su svi političari lažovi i prevaranti, postoji li iskrena politička kampanja, da li pisac ima pravo da bude inspirisan stvarnom osobom i da li joj u tom slučaju duguje novac? 

Ovo poslednje pitanje, što bi verovatno zanimalo i Dragoslava Mihailovića i pokojnu „Petriju“, zabavno je skolilo zamašćenog Špigela na jednoj promociji, gde ga agresivni laici (gle, još antipatičniji u svom linč tripu) spopadoše retoričkim pitanjima „zar osoba koja te je inspirisala nema pravo na svoj život, nisi je pitao, daj joj pare od knjige odmah sada, kradeš tuđe živote, bre!?“) i pisac se upleo kao pile u kučine i samo ga je zvonce spasilo.

Razmatranja o digitalizaciji i budućnosti knjige i spinovanju političara smatram šećernom vodicom i intelektualnom surutkom za one koji su diplomirali kod Ratka Božovića. Ti razgovori u ambijentu obilnog nalokavanja uz francuski meze treba da pruže utisak „prividne lakoće“ a da se Vlasi sami dosete kako je autor dubokouman i bavi se „gorućim problemima današnjice“, ali "relaksirano", kao moderan čova. Kao i uvek u tim slučajevima mene je jedino opčinjavao unutrašnji dizajn francuskih stančuga i endemska sklonost ka kafenisanju i pijenju alkohola svakim povodom. Erik Romer za siromašne duhom, rekao bih. A da bi se ovoj pomenutoj logoreji dodala neka pozadina, štaviše saspens, poslužile su ljubavne afere.

Naime, a bez toga bi film bio baš, ama baš dosadan i radiodramska obrada opštih mesta, ispostavlja se da se izdavačeva žena Selena već osam (8) godina ljubaviše upravo s onim šugavim piscem. Koji, da bi sakrio – kakva drskost, dostojna samo uobraženosti jednog spisatelja! – koji da bi, znači, sakrio pred izdavačem da je lik iz rukopisa zasnovan na njegovoj fircanoj ženi, slaže da je taj lik zasnovan na nekoj Stefani, poznatoj TV novinarki!

„Mislim da ništa ne sluti!“, kaže Špigel posle Seleni na jednom od brzih imerdžensi susreta u kafiću, a ona se, pak, komično ljutne što je on pomenuo baš tu novinarku da nju zabašuri ("zar ona mene da zameni, pa ona nije dostojna noge da mi pere!"), smeta joj i što je opisao njihova neverstvovanja po Španiji i hotelskim sobama raznijem. A on se pravda: „ali, to je umetnost, draga, osim toga izmenio sam gotovo sve, Korziku sam zamenio Barselonom, sve je to Gugl i Vikipedija a niko nije ni primetio, kako sam mudar, draga, a napisao sam i to da smo vodili ljubav dok je na televizoru išao Hanekeov (čuj, Haneke haha) film 'Bela traka', a ne 'Ratovi zvezda III', kao što je bio, vidiš kako sam ja dobar pisac, sve menjam, stvarnost je za mene samo materijal u rukama Mandušića Vuka pisca, bre!?“

To je šećerna vodica, homeopatija u kojoj je intelektualna potka dobrano razređena, to su beznačajni delovi duhovitosti rastvoreni u destilovanoj vodi, što vode k osećaju zlovolje u meni umesto da se divim Autoru. Zabavno je bilo kada su pisca u živoj radio emisiji pokušali da uhvate na krivoj nozi pitanjem „opišite nam film 'Bela traka' Mikela Hanekea“, a pisac očigledno nije ni gledao taj film, čak nije ni izguglovao radnju, i umalo da se sjebe načisto, jer je film o nacizmu, pa se sve moglo protumačiti kao ruganje žrtvama II svetskog rata i to bi bila giljotina Političke Korektnosti na licu mesta... E, ta scena je imala potencijal, i bilo bi lepo da je književni prljavac tako nadrljosao. Ali, ponovo Zvonko Spasić.

Uglavnom, Olivije Asajas se sam sa sobom lepo tviterovski ispričao, davao je jednu tezu za drugom i poklapao je antitezom, a lukavo je „pustio gledaoce da sami izvuku zaključak i osete gorčinu i prazninu savremenog/e Parižanina/ke“. Pisac je gnjida i Makenj ga je lepo odglumio, gotovo metodski, mislim da se nije kupao i nije prao kosu tokom snimanja. Binošova polako postaje francuska Džulija Roberts, rođena da igra sredovečne kučke bez etike. Zaljubio sam se u „Valeriju“ i došlo mi je žao što je zatrudnela s onim idiotom. Ta vest o trudnoći bi trebalo da posluži kao nekakav kraj filma, koji je i inače predviđen kao romerovsko ćakulanje bez kraja i konca. Nije me se dojmilo.

Kako se to flanerisanje u Parizu promenilo od Romera osim što su likovi obogaćeni smartfounima i tabletima a umesto vespi ima više električnih trotineta? Reklo bi se – nikako. U vrednost filma spadaju dojke Kriste Tere i Žilijet Binoš (umesto ove druge možda je ipak glumila bodi-dublerka), dok je nekima možda bio gušt da subliminalno ždraknu rutavo dupe Gijoma Kanea, ili, pak, rutavo sfumato međunožje Vensana Makenja. 

To je čitav jedan žanr specifičan za francuski film, nazvao bih ga Swinging Paris from nineties and on, žanr koji se bavi ćaskanjima intelektulaca raznih obrazovanja, da tako kažem, manje-više u dokolici ili kvaziegzistencijalnoj frci ("da li da glumim u reklami za deodorans koji ne koristim, ili da se lišim vikendice na Azurnoj obali?") Likovi se tu prcaju kao u sapunici, po Bergerovom sistemu, a glavni problem duha vremena jeste to što se postepeno sužava prostor za pušače. Ako ovo deluje kao kritika i apel za utemeljenost u "pravom životu", kažem – nije tako. I dalje nisam fasciniran turskom i iranskom kinematografijom, bez obzira na dokumentarnost i angažovanost. Ja zapravo volim ovakve francuske filmove i volim da ih ždraknem po art bioskopima i u „nedeljama francuskog filma“. Jer, ovaj žanr me podseća na izgubljenu bolju prošlost, ovako su Slovenci nekada pravili TV drame i neke filmiće, do sredine 1980-ih, kada socijalizam nije imao većih problema osim vožnje par-nepar, nestašica struje, kafe, čokolade i kamiljeg jogurta (samo u Hrvatskoj, doduše), prezaduženosti i začetaka zloćudne inflacije. Tada je viša socijalistička srednja klasa još mogla da klisne na seksi vikende s ljubavnicama do Korzike ili Italije, da ide na zimovanja u Austriju i Kortinu d'Ampeco, sirotinjska deca su imala dotirano zimovanje u Zakopanima ili letovanje na Jadranu, pa neka je i u junu. Ovaj žanr je melem (evo, opet se melemišem, to više nije normalno) za dušu napaćenu lošim vestima, turskim zatvorima, izbegličkim logorima, ubistvima iz crne hronike i Kosovom, svim onim što prosečan krugodvojkaš ne može, bre, ni da lajkuje kao čovek. Ja jedem kifle iz pekare „Čarli“ i pijem jogurt iz Lajkovca (hvala novoj vlasti!), to je moj doručak kod Tifanija, a onda sat i po zamišljam da sam intellectuel parisien. Jer i filmove Erika Romera i ovu light verziju Olivijea Asajasa gledam kao što naše žene s Dedinja čitaju Burdu i Naš dom.

The Beths - slušajte ih!

Najnovije otkriće - nevzelandski bend, koji mi je došao kao melem (mnogo koristim tu reč u poslednje vreme, zvučim sam sebi kao Jovan Šaljić... Znate ko je Jovan Šaljić, je l' da, ako ne znate, onda ne znate ni šta se dogodilo Šeron Tejt i ne kapirate Bilo jednom u Holivudu.) dakle kao melem na ranu mi je došao taj bend, jer, umrla je Kim Šatak iz benda The Muffs.
😭

Minut ćutanja za Kim Šatak, molim.

Ovo je inkarnacija. Elizabet Stouks, dalaj-lamica indi popa!

Ad Astra (2019 movie)

Divan film. Melem za dušu posle nihilističkog, fašističkog "Džokera", koji samo može da posluži kao izgovor neosvešćenim nejebima da usmere bes na bližnje svoje, i u najboljem je slučaju samo dobro odrađen prikvel. Ali, da pustim ja to čađavo gotamsko debilče i da se vratim na film Ad Astra.

Divan film. Kako lepa, humana poruka: čemu tražiti život kod vanzemaljaca, ne vidimo prst pred nosom, od šume ne vidimo drveće - ovoga našeg čoveka ovde, ovu našu Zemlju, koja je jedino što imamo. Treba da prihvatimo pruženu ruku i da je pružimo čoveku na Zemlji, a ne da lutamo svemirom kao lude Naste. (Znam, znam, Džon Ford je rekao da poruke šalje brzojavom, ali to se on zezao, a osim toga nije tako ni rekao. I filmovi Džona Forda {i Hauarda Hoksa, njegovog burazera} šalju poruke: npr., da je prijateljstvo važnije od društvenog statusa, da je poštenje važnije od para itd.)

Kada su se otac i sin - Tomi Li Džons i Bred Pit - napokon sreli, pošle su mi suze na oči. Srećom pa to niko nije primetio u mraku Kombank arene.

Film je love child Odiseje 2001 u svemiru i Solarisa.
Nisam mnogo originalan, olrajt, ali to je to: tarkovskijevsko sporovozno mudrovanje uz pomoć ruske duše plus holivudski specijalni efekti, napetost i kaubojska usamljenost - pa to je pravi recept za praznik za oči i dušu.

Dizajn čekaonica na Mesecu, i mesečevog metroa, i uopšte dizajn svemirskog enterijera veoma je uspeo i nije smešan kao u većini SF uradaka, unutrašnjost svemirskih brodova na "dugim linijama" je uverljiva (koliko to može biti u mom slučaju, jer nikada nisam putovao na Mesec ili Mars), kaljava i izanđala kao u Osmom putniku, a komunikacija na daljinu od ko zna koliko milijardi kilometara je dirljivo isprekidana šumom i emocijama kao u Kjubrikovoj Odiseji...

Šteta što su producenti isekli odnos između Liv Tajler i Breda Pita: dogodila se ista stvar kao i u "Džokeru": trejleri su nas pogrešno naveli da verujemo da će Artur imati nekakvu afericu sa Sofijom odnosno da će Bred Pit imati dosta toga da kaže LivTajler, kad ono, cvrc: njih dve su isečene kao Šerbedžija u onom filmu Filipa Nojsa u kojem su filmu ostali samo Radetovi masni pramenovi. Nagađam da su  producenti došli do zaključka da je 2 sata maksimum koliko savremeni gledalac može da izdrži u bioskopu a da ga ne zasvrbi bulja. Samo Tarantino može da bude sam svoj gazda i da pravi filmove od 2+ č.  

Epizodisti su takođe odlični iako nisu imali mnogo vremena. Rut Nega je uverljivo pokazala da je muči gnev zbog nerazrešene prošlosti, a najviše mi se dopala ekipa iz broda koja je trebalo da odvede Roja Mekbrajda na odredište. Nažalost, svi su izginuli, ali dotle su u koncentrovanoj formi odglumili ono što treba i zaista su mi ostali u sećanju kao personalitiji, kako bi se to reklo na Vračarskoj grbi. 

Donald Saterlend se pojavio kao kameo na početku, njegova uloga je mogla biti i veća, ali još pre poletanja s Meseca su ga producenti nagovorili da kaže kako mora da ostane u bolnici i to bih mogao da uporedim s onim rezervoarom što nosi gorivo koje je potrebno raketi da napusti zemljinu atmosferu. Saterlend se žrtvovao kao onaj ranjenik koji kaže glavnijim likovima: idite, drugovi, pustite mene da se sam snalazim, ne brinite, mogu ja... Siguran sam da lik u sebi misli "ma vraćajte se, stoko nezahvalna...", ali žanr zna bolje.

Tomi Li Džons je bio lično Tomi Li Džons. Ostareo kao katedrala.
Bred Pit - Klif But s doktoratom iz tehnologije na Masačusetskom univerzitetu. Lep glumac, a ume i da glumi, za šta mu nije potrebno da smrša 200 kila ili da odseče sebi nogu za ulogu drvonogog gusara kao kod metodskih štrebera davitelja.

Nekima je film plitak i kažu da nudi "popularnu psihologiju";  takvi komentatori su u "Džokeru" jamačno pronašli rešenje Kantovih antinomija, ontološko utemeljenje anarhizma kao autentičnog bitka-ka-smrti što se suprotstavlja govorkanju masovnih medija, šta li. Ko ih jebe.

Divan film, melem za dušu, praznik za oči. Ruska duša u space cowboy-u.

Najava

Obećao sam prikaze filmova
It Chapter Two i Haunt.
Priča o filmu po romanu Stivena Kinga stiže sutra (beleške su mi na desktopu, a sada sam osuđen na ovaj traktor od laptopa), dok za Ukleto, kako su preveli "Haunt" proš'o voz. Dok sam se ja nakanio, makli su ga na samo jednu lokaciju - u sinepleks na Ušću i to od 22.30.
A to je Novi Beograd, to jest - kako je govorio Tirke - planeta Mars, pogotovo posle ponoći kada nema prevoza. A baš sam se bio nameračio da pogledam Haunt u Hemfriju Bogartu u 22.20.
Bio sam uveren da bih tim filmom - još bolje nego drugin nastavkom Kingovog kilometarskog višeknjižja - sa setom pohodio svoja gledalačka iskustva sa serijalom Petak trinaesti 1-6 i Noć veštica 1-3 plus HW 20.
Ipak, te uspomene će obogatiti i prikaz Kingovog Drugog poglavlja.
Otkad nisam gledao horore...!

El Camino: A Breaking Bad Movie (2019)

*

Nisam gled'o Brejking bed
a bogme ni Žicu (!!)
"Oh, it's so, so sad...!",
kažu, usađujući mi krivicu.

Nisam stručnjak ni za Harija Potera
ni za Lord Of The Rings.
I don't watch such things,
Roth i Bolano su moja mera.

Prilično sam staromodan, izvan koloseka,
zaostao u eri kaubojskih prerija.
Nije me ponela nabujala reka
beskonačnih serija.

U te medijske katakombe
dovedoše me grafitne bombe.

*

U redu, ovo je šala. Nisam gledao film i ne nameravam.

Better Call Saul  mi se, pak, svideo, one perike i retro radnja, prequel-i su retko uspeli, a ovaj mi je uspeo iako (baš zato?!) što glavnu seriju nisam gledao. Bob Odenkirk s perikom i kao očajnički uporni preduzetnik mi se dopao, ali, budući da stalno zaboravljam koliko je Fox kanal zapravo neloš a već godinu dana sam s crknutim televizorom (koji je već počeo da zaudara) ispao sam iz štosa i nemam vremena da obnavljam gradivo. Ko ne prati "Žicu" i "Brejking bed" mora da se oseća kao Eskim u Sahari.

JOKER (2019 movie)

Na današnjoj projekciji ne beše aplauza, ni suza, ni neke uzvišene atmosfere ganutosti, ni vrćenja (iz čiste džokerovske pobune pišem vrćenja a ne pravopisno odobrenog vrtenja, jer, kao ni profesor Gostuški, ne podnosim „povlašteno“, „ovlašteno“, „korišteno“, i priznajem samo povlašćeno, ovlašćeno i korišćeno, te sukladno dožokerovskom jezičkom ukusu pišem vrćenja) nije dakle bilo vrćenja glavom, nije bilo one atmosfere raspršenog gneva prema nepravednoj vlasti a koji se gnev iz lenjosti i kukavičluka usmerava samo na bližnje, najslabije, one pri ruci.

Naprotiv (e, ali pazi sad: za razliku od nove nepismene {nikako „ne pismene“} mode, nema šanse da napišem „na protiv“; imam ja svoje bubice...), publika je bila neprijateljski nastrojena prema filmu, u najboljem slučaju skeptična. Osećala se atmosfera nelagodne radoznalosti, kao kada se gleda video snimak nekakvog nasilja „koji nije za one sa slabijim živcima“, pa se to posmatra onako „radi proučavanja“. Tokom većeg dela filma, iz leve polovine dvorane Merilin Monro čulo se muško komentarisanje i dugotrajno imitiranje Džokerovog smeha, a kulminacija kritike je dosegnuta negde oko polovine filma, kada Artur Flek dolazi pred kapiju bogatog imanja Tomasa Uejna da mu sina Brusa zavodi mađioničarskim trikovima, e tada je muški glas, onaj najglasniji u kružoku muških komentatora-nezadovoljnika, bučno protestovao: „neću da gledam ovaj film, ide mu na dete, šta je ovo?“, na šta su se na desnoj strani publike neki uskomešali, a reagovao je ženski glas: „pa izađite onda, ako vam se ne sviđa!“, ali je muški glas mistifikovao razlog ostanka: „izašao bih ja ali su zamandalili vrata“. Usledio je smejuljenje miševa, koji nisu imali rutavo dupe da se suprotstave celovečernjem brundanju kritizera.

Na projekciji je, znači, preovladavalo negodovanje, uz dodatak zbunjenosti, s dosta leda i soka od limete, promućkano, ne promešano. Bilo je malo smeha, ali on je najglasniji bio kod štosova upućenih kepecu, „malom čoveku“, i naša se publika – kao i u slučaju Klifovog „nemoj da plačeš pred Meksikancima“ u Bilo jednom u Holivudu – slatko smejala onim drugim ciganima, onim drugim otpadnicima što su se na tom gnjilom Zapadu grčevito dohvatili političke korektnosti, koja im jedina garantuje dostojanstvo, plate, medijsku zastupljenost i socijalnu zaštitu.

Film je takva štreberska studentska torta od keksa da komedije "Američka pita" 1,2,3 i 35 u odnosu na njega deluju kao članci u listu Republika, a pedigrirane nevjorške komedije Herberta Rosa u poređenju s njim izgledaju kao dela Orsona Uelsa i Džona Šlezingera.

Najavna i odjavna špica simuliraju vintidž situaciju (staromodni Uorner Braders se povampirio) i film je podeljen na tri dela koja traju po 39 minuta, tačno u sekund. I deo se završava Džokerovim pucanjem, kada u metrou ubije tri japija, koji se ponašaju kao banditi u filmu Uoltera Hila Ratnici podzemlja, ili, pak, kao zapostavljena omladina u kultnom filmu Larija Pirsa Incident. II deo se završava Džokerovim saznanjem da ga je majka usvojila, zlostavljala i da je drugom muškarcu dozvoljavala da ga (valjda i seksualno) zlostavlja. III deo odbija da sledi nešto što bi mogao da bude „case study“ malog, ugroženog čoveka (ali, uz to i poremećenog), koji puca i doslovno i metaforično, jer društvo neće da mu pomogne, već Džokeru stavlja u usta „mene ne zanima politika“. Osim toga, ta mentalna bolest sve pomera na teren „ne mora da znači“, i na početku filma je nagoveštena mogućnost da se sve što vidimo možda nije ni dogodilo, već da može biti Džokerova izmišljotina. Pa čak i ono otimanje table s natpisom (ako sam dobro razumeo).

Elem, incident u metrou je imao veliki potencijal. Kada to ne bila priča o Betmenu i Džokeru, mogla bi se od toga napraviti ili mnogoslojna društvena kritika ili studija slučaja, pa bi se onda s razlogom moglo pumpati gledište o nedostatku empatije u savremenom svetu, o otuđenju, o gubljenju društvenih veza, pa bi se možda mogla zastupati i teza o povratku prirodi, šta ga znaš, jer Gotam u filmu je ružan i zagušljiv, ni traga zelenilu, grad izgleda kao čađavi Novi Zagreb u Procesu Orsona Uelsa, pa onda kompjuterski ispreslagan kao lego kocke.

Pomenuti incident podseća, kako rekoh, na čuveni film Larija Pirsa Incident iz 1967, koji je prikazan kod nas u Kino-oku. Dvojica siledžija maltretiraju čitav metro, svi ćute i trpe a na kraju se suprotstavi samo vojnik s rukom u gipsu (ako se dobro sećam). Razgovor u studiju: kako je to moguće, kakvi smo mi to ljudi i tako dalje.

U Džokeru trojica siledžija maltretiraju devojku, nasilje je isprva „samo“ verbalno, jedan nudi devojku pomfritom, to je tipična situacija kada pijanac gnjavi i ponižava slučajnu žrtvu, devojka neće da uzme, onda kolega sekundira u stilu „nevaspitana je prema ljubaznom čoveku“, stara priča o dobrom i lošem siledžiji, to sve liči na na uvod u nasilje, ali trojica siledžija nisu klinci u kapuljačama, već ljudi od preko trideset godina i u skupim odelima.

Džoker tu "objektivno" pomaže ženi skrećući pažnju na sebe nezadrživim smehom. Iz scene je, međutim, oduzet momenat saosećanja i možebitne hrabrosti pojedinca u uličnoj tuči, jer – da, mi već znamo da je taj neobični smeh simptom oboljenja. Međutim, zašto ne poverovati da je kod njega proradio kavaljerski instinkt? Pa i to bi bilo žanrovski, boga mu poljubim! Tod Filips, međutim, ni za živu glavu ne napušta knjigu snimanja čiju je svaku stranicu morao da potpiše pod krivičnom odgovornošću, on je dobio strip koji donosi lovu, on je V.D. režiser ovde, on pušta da mu montažer iseče scenu tuče da bude „kao za trejler“, pa s mašnicom. Trojica „bankara“ (ma, to su „kvalitetne osobe“, što bi se reklo u našem žargonu nedodirljivih momaka s dobrom zaleđinom) preusmeravaju tada pažnju na klovna koji se neprestano smeje, a devojka koristi momenat i klisne iz metroa na prvoj sledećeoj stanici. Publika bi morala da se zapita: zašto, for God's sake, to nije učinio i Artur?! To je jedna od onih tipičnih, glupih, ali žanrovski neophodnih pogrešnih odluka. Bankari izmlate Džokera. Ovaj ih ucmeka. Kao vigilante. To je samoodbrana. Možda preterana, ali samoodbrana. Kraj I dela posle tačno 39 minuta. 

Film traje 122 minuta sa špicom. Tod Filips – na moju veliku žalost – ne želi da ubaci makar zrnce ambigviteta i da nas navede da se ponadamo da je kod Džokera u pitanju kavaljersko, junačko delo. Ne, to je oboljenje, Džoker nije svesno želeo drugome da pritekne u pomoć. Čak se gledaoci navode da pomisle kako je sve sam tražio. Potencijal za neku kritiku nasilja propada. (Ali, kasnije ostaje lufta za kritiku medijske obrade nasilja, kada se "ispostavi" da su ucmekani nasilnici - „kvalitetne osobe“.)

Mentalna bolest nasleđena je od majke. Ona tvrdi da je sadašnji kandidat za gradonačenika Džokerov otac pa mu kompulzivno palje pisma. To je čak i Arturu blesavo i on jedno od tih pisama najzad otvori (majka ga zamoli da ga sutradan pošalje i on, naravno, ne odoli) i pročita da majka piše Uejnu „...naše dete“. I on se razbesni, ali najpre oportunistički pokuša da to uzme kao istinu i da se time okoristi, kao sin koji cedi oca u razvedenoj familiji. Artur odlazi Tomasu Uejnu na noge i obraća se njegovom sinu, ali dobija nogu. Taj susret Džokera i Brusa Uejna izaziva negodovanje u publici Takvuda i o tome je već bilo reči. Uaaa. Artur onda odluči da to raščisti.  U sedamdeset osmom (3 dela x 39 minuta + 5 minuta špice = 122 minuta filma) minutu filma – znači na kraju II dela – saznajemo istinu. Artur je u katakombama nekog arhiva u potrazi podacima o svojoj majci: on želi da se uveri da nije usvojen i da mu majka nije luda kao što mu je rekao Tomas Uejn u toaletu gotamskog bioskopa. Dobrodušni i savesni podrumsko-kancelarijski moljac na dnu birokratskog lanca, ali koji ipak (žanrovski neophodno) sledi moto „dati sve od sebe“, požrtvovano pronalazi prašnjavu faskciklu s odavno arhiviranom istorijom bolesti Arturove majke, ali ovaj tada puca i maltene ispoveda ubistvo u metrou. U birokratskom moljcu, koji inače liči na snagatora medicinskog brata u kakvoj duševnoj bolnici, tada proradi određena „društvena odgovornost“ i on odbija da preda fasciklu Arturu na uvid, pa mu je ovaj otima i beži. Na stepenicama kafkijanske zgrade arhiva, bolnice, šta li, on napokon saznaje da mu je majka bila proglašena neuračunljivom, da ga je zaista usvojila pa zapostavljala i štaviše davala drugim muškarcima na zloupotrebu. U tom II delu majka doživljava moždani udar od šoka kada joj u kuću dođu dva detektiva da se raspituju za njenog sina a u vezi ubistva pomenute gospode u metrou. Stvari se ubrzavaju.

Ali, tada već počinje III deo, gotovo bez šava, jer: već se steže obruč oko Džokera kao sve sumnjivijeg za ubistvo u metrou. Doba u kome se odvija film nije naznačeno, ali, budući da to mora biti prequel, jasno je da je to sve pre digitlalne ere. Pušenje je dozvoljeno i štaviše upadljivo preterano, nema mobilnih telefona, a Artur u stanu prima poruke na telefonskoj sekretarici. Dve poruke čujemo: traže ga detektivi, ali i zovu ga u emisiju Marija Frenklina. Negde na sajtu tabloida The Sun piše da se film odigrava oko 1980. To mi je promaklo. 

Artur prihvata poziv i kreće u studio već našminkan. Na onim stepenicama čuvenim iz dva trejlera spaze ga ona dva detektiva i tada nastaje jurnjava. III deo je zbrzan, ali, opet, žanrovski gledano, to je i pomoglo. Jednim udarcem nekoliko muva: objasniti nasilni kraj, ubaciti kaobajagi socijalnu komponentu pomoću pobune građana i ujedno omogućiti Arturu da uopšte stigne do studija a da ga ne u'vate. U metrou svi nose klovnovske maske, a jedino je Artur nafrakan kao Džoker. To je duhovita dosetka, ali mislim da ni Todu Filipsu ni producentima nije jasno koliko je to bila cool dosetka. Zen dosetka. Dušu dala da je tumači Umberto Eko.

De Niro biva ustreljen u toj emiisji. To je žanrovski okej. Tako se film privodi kraju, objašnjava se Džokerova geneza, u prequel-u se ponavlja ono što je Nolan „objasnio“ u „Batman Begins“, kao da je scena ubistva Brusovih roditelja snimljena kamerom iz drugog ugla, samo što je smaknuta sva timbartonovska i nolanovska mistika i estetika, a uposlen socrealistički metod Džona Kasavetisa. A kada je trebalo na tom postojati i biti moralista, Tod Filips, nedorastao tom poslu – nije on Sidni Lumet a nije ni Majk Nikols – uvek se vraćao stripu i tom betmenovštinom se izgovarao da ništa ne dovede do kraja.

De Niro je, dakle, ustreljen i sada je red da se nešto kaže i o njemu.  On je bio zvezda. Postoji nepisano pravilo da zvezde ne smeju da poginu/umru i ne smeju da budu negativci. Setih se sada da je Klint Istvud, tokom snimanja jednog filma, izjavio za Kevina Kostnera „vreme je da odigra i ulogu negativca“. U tom filmu je Istvud igrao inspektora koji progoni odbeglog Kostnera, krimosa sa ljudskim licem. Istvud je valjda samo jednom poginuo na filmu, u „Gušteru“, ako se ne varam, u kome je štafetu predao obećavajućem Čarliju Šinu, koji tada još nije mnogo pio i ušmrkivao a vežbao je u teretani. Ako se ne varam, kažem, jer mi se sve nešto čini da je na kraju tog filma Istvud ipak vaskrsao, zahvaljujući scenaristima i svom agentu (ali, mrzi me sada da guglujem). De Niro je bio zvezda negativac, ali ipak zvezda, On je već jednom ubijen na filmu A-produkcije, u nemačko-holivudskom  autoparodičnom bajagi socijalno kritičkom ćorku pod nazivom „15 minuta“, i to u prvoj trećini filma. To je trebalo da bude antitabloidna i antirijaliti tirada kakva se ne viđa.  Zatim je sebe parodirao u „Analiziraj ovo“ 1 i 2, i od sebe višekratno pravio klovna kao tast Bena Stilera. (A ubio ga je i Tarantino.) Znači, potrudio se da se uništi do kraja. Ali on više odavno nije zvezda. Poslednji takav pokušaj mu je bio u filmu „Žmurke“, kao što je poslednji pokušaj Džonija Depa da bude zvezda bio u filmu po pripoveci Stivena Kinga, „Tajni prozor“. Oba filma su koristila popularan obrt – koji je tada, u prvoj deceniji milenijuma, trebalo da holivudskim delima  podari šmek prave umetnosti –  da ono što vidimo nije stvarnost već lik sve umišlja. (Oto Preminger je to već genijalno primenio u filmu Bani Lejk je nestala 1960-ih.) Na tu kartu, kao što rekoh, igra i Tod Filips: na samom početku naznačava da ništa od onoga što vidimo ne mora da znači, ili da se barem neki delovi zasigurno odigravaju samo u Arturovoj glavi. Elem, imamo de Nira. On znači odavno nije više zvezda. Ali njegovo ime po navici i dalje se mrda, kao obezglavljena kokoška na elektro-škovima akumulatora, kao u nekom crtaću za odrasle tipa Family Guy. Znači, korišćenje loše ostarelog de Nira je kao podvođenje mrtve babe slepom penzioneru korisniku bordela, ili, pak, podmetanje pobune armije klovnova zbunjenoj, očajnoj publici, željnoj da neko umesto nje pokrene pobunu protiv „establišmenta“, a ne smeju ni opštinskom picoderu da se zamere dok komunalnom policajcu davaju ličnu kartu kao male mace. Tako da ovo ubijanje nije moglo ništa da pokvari.

De Niro od grimasâ iliti „izražajnih sredstava“ ima samo dve – da mu se namreška brada kao detetu koje plače jer je nezadovoljno kašicom (isti je u Zaljubljivanju i u Rtu straha i u Upoznaj Fokerove), ili da se vragolasto smeška kao Živka Matić u „Ljubavi na seoski način“. (Ne ume da plače kao što uostalom ne umeju ni Harison Ford i Al Paćino). S godinama sve više liči na Bendžamina Frenklina iz jedne epizode crtaća „Duško Dugouško“, ne stoji mu duža kosa. Za čitulju bolje da uzNe sliku iz Taksiste.

Postoji, ipak, određena verovatnoća da je reditelj veselnik u film, „tajno, u okviru sistema“, kako se to veli, ubacio parčence kritike. Kritika bi, možda, mogla postojati u načinu na koji je prikazan medijski govor o ubijenim bankarima. Medijski govor, tu mislim na izjave Tomasa Uejna, svih novinara i n kraju Marija Frenklina: oni unisono govore o ubijenima kao o anđelima. Nad njihovom sudbom se plače, društvo je izgubilo stručne bankare i mlade živote. Ali, njima ne piše na čelu su bankari i niko to i ne zna sve dok {korumpirani?!} Tomas Uejn to ne razglasi, a to, opet, podseća na saopštenja posle ubistva Saleta Mutavog). Isto tako, oni nisu bogme ni previše mladi, svi imaju preko trideset godina. To je jedino mesto u filmu u kome se mogla (eh, sve smo mogli mi) kriti nekakva socijalna kritika – ali čisto sumnjam da je Tod Filips želeo da ismeje to medijsko prikrivanje nasilničke prirode bankara i njihovih postupaka. Ne poznajem čoveka, though. Šta ga znaš, možda mu je došla mala snaga i taj segment je ubacio kao kukavičje jaje u velikoholivudski projekat? Jer, ne mogu se oteti tom utisku, to kako Tomas Uejn i posle Mari Frenklin (de Niro) u šouu govore o bankarima kao nevinim mladim ljudima – liči na kritiku medijskog saučešništva u socijalnoj propasti u režiji finansijske-političke korupcije. To je onda za svaku pohvalu.

Daglas Hodž je Alfred Penivort, i tu je objašnjen topao odnos Majkla Kejna i Kristijana Bejla u Nolanovom filmu, koji je od Betmena napravio Ramba i Tarzana i Stivena Sigala. Ali Alfred tako liči na Rikija Džervejsa. Majku bi pre tri decenije tumačila Džesika Tendi, to je jasno.

Otkud „Zlatni lav“ u Veneciji? Zar nije trebalo da ga dobije film Romana Polanskog o Drajfusovoj aferi? Jedan britanski kritičar je uzjavio da su „Džokeru“ pre Venecije pomogla preniska očekivanja, a posle Venecije, kada su film napali da promoviše nasilje nebrojenih  „vigilantes without a cause“ (a zapravo napaljenih nejebâ), da su mu, znači, odmogla previsoka očekivanja. Ima tu nečega. Od žanrovskog filma napravljenog po stripu gledalac koji drži do sebe – makar i ne ljubio francuski art film i iransku kinematografiju ili uratke turskih gej reditelja napravljenih iz zatvora – ne očekuje ništa osim zabave koja iščili iz sećanja pet minuta po izlasku iz bioskopa. A ovde postoji minuciozna scenografija socijalističke stanogradnje u Nevjorku s kraja 1970-ih, zatim je tu neuspešni nejeb koji živi od socijalne pomoći i mašta da se proslavi kao stendap komičar dok neguje bolesnu majku. Jedan od retkih komičnih odušaka (pored onih šala o kepecima) nastaje kada ni rođena majka ne veruje u njegovu ambiciju: „Zar komičar ne treba da bude smešan?!“ Neverovatno je kako je to što je u filmu samo ovlaš navedeno rasulo u Gotamu/Nevjorku – nastalo zbog štrajka đubretara – uzeto kao epski opis današnjih socijalnih tenzija. Uloga bankara je uostalom anahronizam za film smešten u 1980-i-neku-plus-minus-1. Publika je tako prijemčiva za autsajdere koji kolutaju očima, uzdišu, imaju psihičke probleme i pate od nejebice. Koliko puta sam samo čuo „Hoakinu ne gine Oskar“. Otužno mi je mahanje njegovom biografijom, neurotičnim ispadima na snimanjima i odavno ne padam na bajke o mukama kroz koje su prošli metodski glumci, te smršali 30 kila, te nabacili 30 kila, te proveli dva meseca u pećini sa zmijama, te trenirali ovo-ili-ono na Tibetu s guruom. Finiks možda i dobije Oskara, ali ne razumem „hajp“ koji prati ovaj film. U odnosu na ispodprosečne stripovske uratke, "Džoker" deluje kao fudbaler koji zna sva slova i redovno pere kosu u odnosu na pročenog nepismenog sportistu. Onda takav zvuči i izgleda kao akademik pa mu daju kolumnu i dovode u panel diskusije da apeluje protiv droge i bezdušnog profesionalizma u sportu, da apeluje za vežbanje pre svega kao rekreaciju a ne kao trkua za medaljama i rekordima. To je u svakom slučaju fotogeničnije od Ljubodraga Simonovića i njegove teorije o ulozi olimpizma u stvaranju profesionalnih robova i budućih invalida a u cilju ošamućivanja narodnih masa. Tako da "Džoker" s odglumljenim soc-realističkim elementima, bajagi humanizujući prequel zabavnog stripa, nudi jadac zbunjenim gledaocima laskajući im da se lože na umetnost s velikim U a zapravo im je skočio šećer od holivudske lizalice. I mnogi kritičar se upecao. Privid dubine i osećajnosti. Na nekom stranom forumu sam postavio retoričko pitanje, a šta da se film nije zvanično zasnivao na franšizi o Betmenu, šta da je bila reč o neurotičnom (ne potpuno ludom) autsajderu, znači šta da je to bio case study „iz života“  bez plaćanja silnih tantijema autorima ideje i stripa? Pa, film onda ne bi ni dospeo do Venecije i ne bi namlatio ovoliko love. I možda bi tada zaista mogao biti osnova nekog osvetničkog  pokreta ili zametak pobune tipa anonimusi protiv Uol strita, ali taj potencijal bi imao minimalne šanse na uspeh. Ovo je ipak štreberski prikvel za stripovski serijal, ono što je „realistično“ u filmu hoda kao zombi, a metodsko samobičevanje Hoakina Finiksa i de Nirov kadaver na baterijama daju privid nekakvog umetničarenja i dubine.

Treba napomenuti i to da je Finiks imao dva stunt-double-a tokom snimanja, obojica su bili atletičari koji nisu uspeli da se kvalifikuju da nastupe u američkoj reprezentaciji na OI 2008. Jedan u disciplini na 400 m a drugi dugoprugaš. Oni su to trčali u cipeletinama po nevjorškim ulicama (udaren automobilom bio je dugoprugaš, dok se sprinter klizao na trotoaru).