r.: Piter Hajams; ul.: Šon Koneri, Piter Bojl, Frensis Sternhagen, Stiven Berkov, Džejms Siking
Neko mi je skrenuo pažnju na ovaj film pa sam ga pogledao na nekom ruskom sajtu, čak i bez titlova, bez pucanja veze i u odličnom stanju. Kako to da je film praktično zaboravljen, evo sad se čudim. Prosto da se pomisli kako je Ridli maznuo od Pitera, u atmosferi i scenografiji. Ali ovaj filmač je snimljen dve godine posle “Osmog putnika”.
TAČNO U PODNE U SVEMIRU
Hajams je marksista, levičar danas izumrlog kova, scenariji su mu vazda pozorišno preraspričani, likovi uvek posole i imaju agendu i društveni komentar. Normalno, Piteru Hajamsu je ćale dirigent bio na crnoj listi, a sin je eto danas bernijevac. Filmovi mu ištu Sama Ueoterstona da sa zakrpama na laktovima propoveda marksizam, ovo je ono levičarsko, ono liberalno nevjorško drmusanje čamca. Ima tu podosta i korisnih idiota, ima i nekorisnih.
Elem, na svemirskoj rudarskoj koloniji koja iskopava titanijum stanje je redovno: radi se naporno, ali ko hoće da radi ima posla, može da se zaradi, uštedi i posle sagradi vikendica. Redovno je stanje i u tom pogledu da se zakona ne pridržavaju kao pijani plota, već se gleda kroz prste dilovanju droze, koja je em lukrativna em podiže produktivnost. Ali nuspojava je povremena psihoza koja dovodi i do smrtnih ishoda.
Svemirski maršali se menjaju na godinu ili tako nešto i kada dođe Šon Koneri, biće problema, Jer on je zapeo da poštuje zakon i ič ga ne impresionira uvodna beseda Roberta Bojla, tada već trbušastog, sredovečnog čiče. (Njegova je pojava oduševila većinu kritičara.) “Neka se ljudi zabavljaju malo i opuste posle napornog kopanja, važno je da niko ne strada, jesmo se razumeli?!", dočekuje Bojl Konerija. Ovaj klima glavom ali je već odlučio da mu se čika ne sviđa.
Kafanska pevaljka, pivce iz gajbe, malo hopacupa u žbunju pored restorana itd. Žika Pavlović i Tišma prste da oblizuju.
Enterijer svemirske stanice – a samo enterijer se računa, jer je atmosfera okolo ubitačna i od čoveka bez skafandera pravi puding – dibidus je osmoputnikovski, čak liči malo i na čeličanu u “Lovcu na jelene”.
U toj svemirskoj stanici se puši sve u šesnaest, odeća je prljava, ima rđe i buđi i vidi se amortizacija mašina i hala. A ipak je astronautska svakodnevica puna tenno šmeka. Piter Hajams zahvalno mažnjava od Skotovog “Osmog putnika” u pogledu izanđalosti i odrpanosti, a Kjubrikovoj “Odiseji” (čiji je nastavak sa Rojom Šajderom on režirao!) daje omaž dirljivim razgovorima preko monitora, onin razgovorima maršala Konerija sa ženom i sinom. Ona naime odvodi sina i napušta supruga jer, kao i Grejs Keli u TUP-u, ne može da podnese napetost:
“Ne znam da li će čojek živ da mi se vrati kući, nije dosta što svakog prvog meseca metneš koverat s platom na sto umesto da se drogiraš i piješ kao ovi svemirski bauštelci!”
Film ipak ima hepiend u tome što se žena predomisli. To je jedino odstupanje od Cinemanovog uratka, inače je Koneri sâm nasvijet, čirak među vihorove, dijalozi tokom kojih on traži pomoć su preslikani iz vesterna: “Dobro mi došla pomoć...” “Ti si ovde došao da štitiš nas!” i ono pićence u salunu, to jest svemirskom diskaću pre obračuna a dok se čeka dolazak ubica čarter brodom– zbilja je divljezapadno.
Treba pomenuti još tri uloge koje su se istakle i dve scene. Džejms Siking, dugogodišnji pozitivac u “Hil Strit Bluzu” i trapavi zetonja u “Letnjikovcu na Zlatnom jezeru”, ovde je negativac koji se predomislio, ali to ga je koštalo života. Dijalog Sikinga i Konerija u sali za skvoš je prepisan iz udžbenika. Frensis Sternhagen igra aseksualnu sredovečnu patološkinju i doktorku, drugar-ribu. Izgleda kao Džesika Tendi posle kompjuterskog podmlađivanja i ima nešto lezbačko u njojzi (uostalom podseća na podstanarku sa sprata ispod koja me tužila Centru za socijalni rad pa to utiče na ocenu njene uloge) i trebalo je da uzme neko oružje i pomogne čoveku. I dijalozi s njom su uspeli, ona ima cinizam muške svinje. I na kraju Stiven Berkov igra dilera i narkosa i učestvuje u onoj sceni jurnjave kroz kuhinju restorana, menzu i hodnike dnevnog boravka. Vrlo duga i odlično montirana jurnjava.
Koneri ima veoma funkcionalnu periku i kilaža mu je možda najbolja u karijeri i ne može se reći da je ovde izgledao kao u “Zardozu”, onako kako ga je opisala neka kalaštura u Pari maču:
"Konačno se oslobodio bondovske obaveze da se ulepšava i ovde je debeo, ćelav i mastan!”
Ovde je Koneri vitak kao da je na Ozempiku i glumi understated uopšte se ne švercujući na reputaciju i ni traga nema od onog manirizma koji je posle primenio hiljadu puta: mudri deda sa repićem koji uči junoše starostavnoj mudrosti. Ovde vidimo Konerija kakvog bi i Polin Keil volela da stalno gleda.
Završni obračun je onu tetkastu picajzlu Eber(t)a naveo na gunđanje: “Kako onako iskusni hitman da ne zna da će da izgine ako probuši zaštitno staklo?!” U stvari, znao je, a znao je to i Konerijev maršal jer je bacio betonsku tablu sa ciljem da polupa svemirske romobile, izloge a možda i ljude, a hitmen je instinktivno pucao, i da nije on pucao tabla bi razbila staklo i on bi svejedno eksplodirao na negostoljubivoj atmosferi.
Hajams je opet iskoristio naučno-fantastični žanr da isplasira (ha!) svoj moralizam s nekoliko trunki antikorporativnog mrštenja. Nije ni čudo što je Dezmond Rajan iz Filadelfija Inkvajera napisao kao da je kritičar Novosti: “Ovo je strašnije od ‘Osmog putnika’ jer su opasnosti realnije!”
Dezmond Rajan
Muzika Džerija Goldsmita ima “legasi” šmek, na ivici je kiča, na ivici da bude previše melodiozna na špici i uvodnim scenama, što je čak pretilo da podrije preteću atmosferu.
Neočekivano otkriće mi je ovaj filmač.
No comments:
Post a Comment