RIEFENSTAHL (2024 German documentary)

 

RIEFENSTAHL (2024 German documentary)

 

r.: Andres Fejel

 

U Art bioskopu na Kolarcu gledanje filma je kao ulazak u gotsku pripovetku: ulaznice se prodaju tik pred počettak prijekcije, a ona ume da kasni, jer se cepač ulaznica negde izgubi. Tako je 12 gledalaca čekalo 15 minuta da dečko dođe. U međuvremenu, bili su neki matinei pre početka Rahmanjinovih zvonâ, i ovako je izgledala sala ni na nebu ni na zemlji. I ovako su izgledali gledaoci koji su morali da dozivaju cepača.

 

Ja volim Leni Rifenštal. Zanima me samo film kod nje, montaža slike i tona, kada je uslikana za montažnim stolom i objašnjava kameru u Trijumfu volje 

 

– evo ovde se kamera diže, pa ide nadesno, a onda duga kamera ide nalevo i sledi rez i stvara se krug, 

 

ja bih tako voleo da mogu da je pitam a šta je Ejzenštajn zasrao i da li preferira Pudovkina. Njoj oči sjakte – kao Dejvidu Linu sa onim 16-mimilimetarskim projektorom: kako je ta montaža tremendously exciting, jebote! I Mića je Danojlić skrozirao šta to goni armiju mediokriteta i kretena da pišu otvorena pisma Hajdegeru sve do kraja 1960-ih: vlastita jalovost, neostvarenost, nemogućnost da bilo šta sami stvore. I ovo prozivanje Leni Rifenštal kao da je Ajhman – meni je sada bezveze. 

 

Reagujem kao umorni Dejvid Linč kada ga presretnu na izlazu iz bioskopa i pitaju: “Gosin Linče, kaj velite na ovu tužbu sproću Polanskog, ročište br. 282728?” A Linč: “Druže moj, ne bih znao šta da ti kažem, zbilja...”

 

A sama je Leni na početku ovog filma rekla: “Hića mi tražio, ja snimila. Da mi je Kenedi zgodan onakav tražio da snimam filmove o liberalizmu, ja bih to učinila, da mi je Staljin tražio da mu snimam sletove, ja bih.”

 

Kraj filma me podseća na jednu moju pesmu, objavljenu na danskom u časopisu Øverste Kirurgiske 2012. Inspirisana je novootkrivenim kolor dokumentarcem o Hići koji je sa vrhuškom prisustvovao paganskom maskenbalu s kostimiranim izvođačima. Dokumentarac je prikazan u DKSG i ja sam potegao sve do Marsa –kako je Tirnanić nazivao Novi Beograd – da pogledam taj film, jer je i autor bio gost. Bilo je to oko 2010. I filmadžija je govorio o tome da su poslednji preživeli logoraši iz Aušvica imali vizit karte koje su davali rediteljima: naime ono malo živih svedoka su bili bukirani za nekoliko godina unapred i filmaši su morali da čekaju u redu... (Sada je biologija već učinila svoj konačni zaborav i nema više nijednog preživelog logoraša.)  Filmaš je snimio film o filmu i intervjuisao preživele glumce koji su se dali kostimirati. Oni nisu bili bukirani... Jedan čika je plakao i stideo se za koga je igrao, a jedna glumica je i dalje bila opsednuta svojom tadašnjom lepotom. “Ah, kako sam lepa bila...!” Ona se nije bavila politikom, što reče Siniša MIhajlović “Rano je to, treba nam istorijska distanca, jedno 1000 godina, pre nego što možemo da kažemo koju pošteno o Arkanu...”    Zapamtio sam i Hesa kako u tom filmu s ljubomorom gleda lepog Alberta Špera s prezgodnom suprugom... I kako je Hića tetkasto stegao šaku posle nacističkog pozdrava. Hes se inače vidi u ovom filmu o Leni: sav znojav drži uvlakački govor Hići u čast. A Šper izlazi posle 20-godišnje robije i lepo se druži s rediteljkom. Dobio je 20 godina samo, Albert Šper, iako je

a) 4 godine organizovao proizvodnju oružja i mašinerije za rat i 

b) to činio prisilnim radom koji je ubio stotine hiljada Slovena i drugih “nižih rasa” a ko zna koliko zdravstveno osakatio.

Admiral Denic, viđen za nekog prelaznog predsednika, dobio je siću od 10 godina. Obojica su trebalo da vise. Zašto samo 10 godina? Pa, zato što ga je na suđenju pohvalio kolega amerikanski admiral: “Hvala Denicu! On nam je pokazao da može i nepošteno, inače da smo sledili pravila, nikada ih ne bismo pobedili!” Pa onda kako su anglosaksonci raširenih ruku prihvatali svakojaka govna nacistička ako su imali bilo koju značajniju vajdu. I šta sad, treba da vadimo fleke na Leni Rifenštal?

 

Ona pesma je sadržavala opise današnjih bakica sa rolatorima itd. Kako je ljudima na kraju najvažnije ono malo uspomena na vetar u kosi...

 

I ovaj se film o Rifenštalovoj završava s njom kako u 97. godini upozorava kamermana da se pomeri da joj se ne vidi bora na levom obrazu, gleda se ona u ogledalu i gleda, pa onda zapazi sunce s desna i iskusno kaže: “Uh, dobro će biti s tim suncem s te strane, samo držite tu kameru...!” Kako se brine za lepotu. A ima 97 godina.

 

Setio sam se i dokumentarca u kome je Branko Vučićević komentarisao Lenine pozne podvodne filmove. Ona je naime u 88. godini počela da uzima časove ronjenja. Vučićević je rekao: “Ja imam 60 godina i već mi je dosadilo da živim, a ona u 90. vežba snimanje kamerom pod morem, pa to je ego trip!” Ne verujem da ikome može da dosadi da živi (ako ga ne muči neka strašna muka).

 

Uglavnom, gledao sam i “Olimpiju” u kopenhaškoj kinoteci jednog novembra, jer se COP DOX dugo poklapao s danskim sajmom knjiga, i uvek sam koristio odlazak na sajam da pogledam po nekoliko projekcija koje su se održavale u raznim bioskopima. Početak “Olimpije” pamtim, ono pretapanje antičkih skulptura u žive sportiste i prelaz na Olimpjski stadion u Minhenu. U ovom je filmu objašnjena tehnika tog pretapanja i tužna sudbina Vilija Zelkea, direktora fotografije. Doživeo je nervni slom i poslat u ludnicu. Prisilno su ga sterilisali. Anglosaksoncima su razni nacisti bili dobri, makar i sadisti, ubojice i poremećeni, ali Alana Tjuringa su unazadili hormonima. Sovjetima je gej pijandura Kim Filbi bio dobar, ubicama svojim su davali propusnice da odlaze u zatvore i tamo ubijaju teške krimose, i šta, sada ćemo na Leni Refinštal da vadimo fleke?

 

Elem, sve to predznanje i sva ta predrazmišljanja...

 

1970-ih u studiju nekog tok-šoua, Hansjirgen Rozenbaum namesti sačekušu za Leni, metne je vizavi s bakicom, koja je “radnica”. Leni se uzruja, grudi joj se ubrzano dižu i spuštaju. Jedva je sačuvala živce. Intervjuisti su bili nikotinski ovisnici, pušili su cigaretu za cigaretom, i samo su čekali priliku da postave pitanje: “A kao niste znali za naciste, a evo ovde se vidi da ste znali...!”

 

Leni malo laže. Možda i malo mnogo. Možda i baš mnogo. Možda potiskuje ono čega ne želi da se seća. Srećna je za montažnim stolom. Zašto je nisu pozvali da režira spuštanje na Mesec i pripreme kosmonauta i Svetski šampionat u fudbalu 1974, ne jedan, već sve svetske šampionate?

 

Autor ovog dokumentarca takođe sprema saćekušu. Leni kaže: “Na tim lepim mitinzima se govorilo samo o miru i napretku...”, i to se često čuje od kriptonacoša na internetu. A onda se pusti snimak vioskog pripadnika naci nomenklature: “Nacija koja dopusti kvarenje genetske supstance – propada!” Ili, Leni kaže da se mnogo družila s Gebelsom, kako mu je odlazila u stan a ovaj navalio da je siluje, kako je sate provela sa Hićom na čajiću, a onda maltene hoće da bije novinare koji je za to pitaju.

 

I šta sad da ja radim, pitam ja vas. “Snimala sam lepotu sportista...?” “A invalide niste. Biste li njih snimali?!” “Bože sačuvaj!”, kaže Leni. Py ni Ljubomir Nenadović u putopisu iz Italije – gde se zaljubiška u Njegoša – nije voleo bogalje, kljaste i patuljke na jugu Italije. “A niđe lijepih kršnih muževa kao u našoj Crnoj Gori!”

 

Leni se zaljubiška u Džesija Ovensa. “Prvi put sam videla crnca...!” Posle nije pogled mogla da skine sa kuratih pripadnika plemena Kuli i neke nemačke firme su za prodakt plejsments (na montažnim stolovima u pustinji i u šatorima se vide konzerve sa nes kafom, konzervisanom belom rotkovom i buterom). Kuli crnci su bili kao posuti brašnom, opasni rvači i bacači koplja.

Leni je živela sa čovekom 40 godina mlađim. On joj je bio kafe kuvarica, moler, lični asistent, ljubavnik, muž, arhivar. Medena zamka, sto posto. Da li vi mislite da je Kurtijeva žena, lepa i mlada, obrazovana i pametna Norvežanka zaisza zaljubljena u njega? Ili žena Slavoja Žižeka, argentinski model i lakanovka (?!) – dajte, molim vas.

 

Inače ljudi su prijemčivi na lepotu i sklad. Godinama pričam ljudima i niko mi ne veruje (potiskuju!) da je propagandni film za Olimpijske igre u Barseloni - kopija "Olimpije": goli bacači koplja i sve to. Slovenci su podmetnuli naci plakat za Dan mladosti 1986. Hoću da kažem da kad god se nestručnom žiriju podmetne nešto iz 1930-ih, da će to da se izabere. Običan puk i neuki estetičari padaju na te fore. 

 

Imala je odlične noge, Leni. I čitav film ima dva hajlajta: ono kad je došla u Pariz na premijeru "Olimpije" 1937. i domaćin Francuz joj udeli komplimente za režiju  sve, a onda trepće, smeši se i topi se od sreće. I drugi, kako rekoh, ono gledanje u zrcalo na kraju. Bolje da su je zvali da snima za Niksona, Kartera i Vilija Branta umesto što brabonjaju besposleni.