CABAres, CABArei (monodrama Zijaha Sokolovića, 1993)

 

CABAres, CABArei (monodrama Zijaha Sokolovića, 1993)

 

Sve što treba da znate o životu sadrži se u 

1) video spotu Baza Lurmana po stihovima Meri Šmič “Neka svako slobodno koristi losion ‘Sanskrin’”

i

2) ovoj monodrami Zijaha Sokolovića.

Video:

a monodrama je ovde (izvođenje iz 2018. g.):

Snimak izvođenja iz 2018. godine na Saundklaudu:::::cabares-cabarei-zijah-sokolovic 

Gledao sam mnogo puta ovu monodramu. U aprilu i maju idem u pozorište, uglavnom gledam ono što sam već gledao, da proverim koliko su glumci pozaboravljali tekst. Evo ovo izvođenje je trajalo samo sat i pedeset minuta, znači fali 10 minuta najmanje, a ja ne mogu da se setim šta je to izostavljeno. Pisao sam tog dama dva sata, a onda 4 sata redigovao prevod predivnog romana Turea Erika Lunda “Jedna glupa i tužna priča”. To mora da izađe do leta, to i zbirka priča “Iz neuspelog trika nestajanja” Terjea Holteta Lašena, takođe Norvežanina, roman “Berlin tranzit” Šveđanina Ulfa Petera Halberja i danski roman “Mis Kopenhagena” Kamile Hjernholm Olsen. Često se setim kako je Zijah Sokolović pohvalio jedan roman Ulfa Petera Halberja u mom prevodu, naime “Evropsko smeće – 16 načina kako se sećati oca”. Siguran sam da bi mu se dopao i ovaj njegov roman, ako ništa drugo u dosluhu je sa monodramom o kojoj sada pišem. Elem, pisao sam, redigovao, pio kafu a onda alarm zazvonio i ja se umio, obukao i otišao u pozorište.

Mesta u “Slaviji” nisu numerisana i koliko puta sam odlazio i sat ranije, i više, e da bih zauzeo “što bliže mesto”. Više to ne činim. Ne samo zato što nije svima mesto napred neka fora, mnogi idu na galeriju ili pozadi, već i nemam snage da stojim kao stajaća lampa toliko. A ipak sam seo na mesto u I redu, bez problema, mesto 4 levo. Supač. Ali, daleko je još do predstave. U onom romanu koji redigujem, Lund opisuje strah od smrti glavnog lika, malo poremećenog kolekcionara artefakata. I njegov doživljaj kada zaista umre i nađe se u nekom limbu, nešto kao u filmu “Duh”. Slično je pisao i Lašen u romanu koji je izašao 2023, “Home Is Where You Die, kaže gospodin Sonders”. Halberj se u “Berlin tranzitu” pita kako se suprotstaviti vladavini vremena i navodi primer Andžeja Čajkovskog koji je pozorišnoj trupi u Stratfordu na Avonu testamentom ostavio svoju lobanju da bi se koristila u predstavi “Hamlet” i to je Dejvid Tenant i uradio dvadesetak godina kasnije. Kristina Heselhold se u romanu “U ritmu vlastitog bubnja” pita ko će da prčka po našim stvarima kada umremo. Vreme prolazi, mi osećamo kao da tapkamo u mestu, a onda nas nema, manje ili više odjednom. U nama je kvar, a vreme šiša, piči, leti i boli ga uvo. A u stvari vreme stoji, a mi prolazimo. Da bismo otišli zauvek. Vreme je neuhvatljiva tačka, protok njegov, koji kaobajagi hvataju roman i film kao žanrovi, samo je iluzija sećanja, jer sećanje ne dokazuje postojanje vremena, upravo su prošlost i budućnost neopipljivi i nepostojeći. Otud je vreme varka, ono mora biti nepostojeće i svetovna izmišljotina da bi se sastavljali vozni redovi. Ali kako onda trulimo? Zar to ne dokazuje, makar intuitivno, da vreme postoji? Pa, ne baš. Mi postojimo i postojaćemo u jednoj večitoj tački u kojoj se sažima sve što smo doživeli mi i što nismo mi već prethodne generacije i sve ono što će se tek dogoditi, a mi ćemo to “samo” gledati kao u sinepleksu. Nadam se da će u tom stanju postojati neka uteha, specijalne kokice, pomfrit s ljutkastim kečapom, pepsi–kola, šta god, uteha ili znanje sada nedostupno, koje će objasniti u čemu je kvaka s našim pojavljivanjem na sceni i odlaskom.

Peške sam išao do predstave, usput sam prošao pored pekare “Kirćanski”. Uzeo sam trolu do Katanićeve i prošao i pored pekara “Jovanović” jer imaju kriminalno jeftine torte. (Nadam se da kvaka nije u nečem strašnom.) I posedeo sam u parku ispred hrama. Kad tamo na travi neki čačci. 

Loše raspoloženom prizor dva nabusita gačca samo mi je pogoršao raspoloženje. Gledali su me popreko, ti gačci. Opsovao sam im majke i teče. Setio sam se jednog tvita otoič, na prvi pogled ljupka storija iz prirode, ono da se raznežiš: ide jež preko druma, a gačac mu kao “pomaže” da pređe brže, dok automobili uviđavno stoje. Jaooo što je divna priroda...! Kad ono, jes’ kurac! Od uprave Tvitera stiže objašnjenje da je taj jež na samrti, bolestan i da čini ono što može i mora, traži mesto gde će da umre, a gačac mu kljuca oči, hoće da ga pojede čim pre. Pa da, šta sam ja očekivao? Priroda je samo mnoštvo bioloških ciklusa u kome jači jedu slabije, da bi se hemijski elementi čim pre reciklirali i tako unedogled. Sva lepota, ljupkost, antropomorfnost flore i faune, sve one sličice o zagrljenim sovama i psima, tigrovima i jaganjcima i tako to, samo su učitavanje pesnikove sentimentalnosti. Mi smo vreća hemijskih elemenata koji uz pomoć niske struje u sinapsama imaju vizije i tzv. emocije. Mi smo brza hrana za crve i gliste i bube. Tako da jebo ja mater tim gačcima. Smrknut ustadoh da se šetam do pola 8, jer puštaju tamo oko 20 do 8, da bi se sala napunila na vreme. A u kafiću u ulici Svetog Save, vidim – Zijaha. Nosi ljubičastu pletenu kapu i ljubičasto koferče mu se odmara pored nogah, u tom malom kebin lagidžu on nosi kostim. Razgovara s nekim napadnim, dosadnim tipom, od koga očigledno nije mogao da se otkači, čika mu je nešto pridikovao, ozlojeđeno je popovao nešto, a Zijah je uviđavno klimao glavom i u sebi ga psovao. “Ko režira? Ti ili glumac, pitam ja njega?!”, dernja se onaj čiča. Evo na sliki vidite Zijaha s kapicom. 

Popnem se ja i uniđem u zgradu, pola 8 je, nije još veliki red, postavim se na kraju levog reda. Ispred mene par majka – ćerka. Ćerka se udidila kao za svadbu, uska roze haljina, fosforecentne hulahopke, šal oko laktova kao da se tim šalom drži da se ne raspakuje, majka i ona liče u licu. Riđokosi geni. Ćerka ima dobro dupe. Tada se do mene naguzi jedan par matoraca i iz njenih reči shvatim da ona tera muža da ih progura preko veze. On joj kaže: “Pa vidiš da svi ovi ljudi čekaju”, i pokaže rukom na nas nesrećnike. “Ne možemo kroz njih!” “Ma idi kod šefa, meni ne otvara! Idem opet!” I ode ona, a čiča reče; “Eh što su ti žene!” Na sliki se vidi ta navalentna gospoja, a moje saučešće gosinu na braku šnjom. 

I tako, stojim ja, jebem gačcima rodbinu i otvore se dveri Talijong hrama (hahahaha), milimo prema njima brzinom kornjače na amfetaminima, ona navalentna žena se ljuti što joj je muž kulturan, on, pak, vidi jednu drugu ženu koja je preko reda uskočila ispred sviju nas, pa to komentariše, ona se okrene, a on brže-bolje: “Ma šalim se ja...!”, navalentna uskoči ispred mene i dade kartu cepaču, ja se udenem i dam i ja ulaznicu cepaču, a muž bogom kažnjen na matrimonalnu vezu s onom kabadahijom ostade iza mene, takav je život, neko je gačac neko je jež na samrti, i uniđem ja, čak i ne trčim, jer sam došao do nekog filozofskog uvida, jebote, i gle čuda – slobodno mesto u I redu.

Ubrzo do mene s leva sedne jedan par matoraca. Dok su srećni zauzimali ta mesta on uskliknu. “E sada ću da čujem valjda, I red, moram sada da čujem!” On ubrzo zatim reče: “Imam jednu ideju...!”, pa ustane, stavi jaknu i pederušu na stolicu. “Reci ti da je zauzeto, a ja idem da popušim cigaru! He he!” Ima nos kao Karl Malden. Evo ga na sliki kada se vratio sa puš–pauze. 

Za to vreme na bini stoji mikrofon, a pozadi reflektorčić, koji na početku predstave treba da zrači crveno dok Zijah peva pesmu na engleskom. 

Kada se onaj Karl Malden vratio, rekao je sledeće ženi koja je sedela između mene i njega: “Kako ti imaš običaj da spavaš na sredini kreveta, bre, meni ostane manje od trećine i još sam sabijen o zid, kao komarac, i leđa mi otkrivena, pa em sam neispavan em nazebem. Moramo to nekako da rešimo, da ti malo smanjiš okupaciju prostora a ja da ga dobijem malo više...!” Žena ćuti. Ni reč nije progovorila sve vreme.  On i ne sanja da je to što je rekao u potpunom skladu sa tekstom predstave! Nije mu se dopala, inače. Nekoliko puta sam krišom pogledao ulevo i video ga kako se presamitio i gleda u svoje cipele. Davež je njemu ovo bilo. Možda ga je samo gurnulo u depru. A pre samog početka, kada se ugasilo svetlo i mi čekali – onaj s nosem se čudi: “Šta je ovo, mrak, ništa ne vidimo!?” – ali još pre, pre dakle samog početka, nešto me je ukoso s leđa zapahnulo, neki dah kao da je udisao onu vodenu cigaretu, desno oko mi se zamaglilo, kao da mi je neki talk ušao u oko, teško sam disao, osetio sam se ošamućen, ko zna šta sam udahnuo, kao milenijumske bakterije iz egipatskih piramida, razaznao sam i dah staračkog zubala, mora da se neko matoro stvorenje sagnulo da spusti torbuljak ili podigne ispali mobilni i tako spustilo glavu blizu mene, i onda sam osetio buđ, kao kod buđavog hleba, kao kada zaboravim kroasane koje sam kupio za put ali ih zaboravio na trpezarijskom stolu pre nego što sam pošao u taksi na aerodrom, pa posle dve nedelje nađem ubuđosano pecivo, eto takav smrad sam osećao sve vreme predstave.

A onda je predstava počela i kada je Zijah prešao na opis bračnog kreveta i muke sa spavanjem udvoje, bilo mi je žao onog nosonje levo od mene, kuku njemu, a kuku i onom u redu pred ulazak, koja je to kazna u takvim brakovima živeti decenijama... Kud je nestalo desetak minuta teksta, evo ja ne znam. Ili je Zijah možda brže govorio, kao kada avion kasni ali ipak stigne na vreme?! 

Eh da sam bogat, ne bih tražio ljubav, već bih kao Bouvi uzeo neki vitku i lepo crnkinju da mi bude žena, dok imam para, a posle, kada umrem, neka joj, ne bih čak pokušao potkraj života da sve tajno spiskam. Inače sam prešao magičnu granicu do koje pisac mora da se obuče u lovorovo lišče, da se olovori i opari i proslavi, razvede od prethodne žene i onda dočeka obožavateljku, napaljenu asistentkinju u kabinetu i metne je na kurac i počne život ispočetka, ta granica je prošla, vozovi su moji otišli, ja samo čekam da mi padne flašica pepsi–kole na glavu.

Rekli bi mnogi da je monodrama – prostačka, psovačka, degutantna, i sve tako, ali to su seljaci, nabijem ih na kurac i jebem im majke u pičke. U dve pičke. U tri pičke. Dakle, ljubav, brak, politika, masovni mediji, deca, rodbina, smrt i progres čovečanstva – o svemu tome govori dva sata i deset minuta ove monodrame (noćas je bilo sat i pedeset minuta, ali šta sad, ne rekoh li da vreme ne postoji?!) i govori iscrpno, duhovito i – tačno. Publika se smeje, jer nemoguće je ne nasmejati se, ali pametnijima se posle jamačno upali lampica.