Hvala, Srbijo!

Srećan mi 6. oktobar. Danas je trebalo da budem u Požarevcu, da konačno primim prošlogodišnju nagradu "Slobodan Stojanović" za najbolji dramski tekst. I možda uzmem primerke odštampane drame.

Ali, sutra mi dolazi mogući kupac stana sa suprugom. Mislim, on će doći sa suprugom, a nema nameru da kupi i moju suprugu.

Hvala, Srbijo, fala ti kao sestri.

Proglašavaš me ludom bakutom sa 16 mačaka? Teraš me u nužni smeštaj? Fala, Srbijo.

Preseo mi jul na Mediteranu. Uh, lepog plivanja i svakodnevne telovežbe... Unazadili su me od te noći, 27. avgusta. Otad mi srce tuče u grlu, kao gugutki. 

Šesnaest (16) dana kasnije – havarija, pukla cev ispod lavabova u kupatilu. Poplava.

Ja pustim komšije da uđu, da pomognu pri zavrtanju ventila. U dobroj veri. Ali, komšinica ispod, posle saznam podstanarka, primeti kod mene tzv. nered.

Dok sam bio dole kod šahta pored zgrade, načinila je fotke, ta žena. Zvala je komšinicu uspaničeno »Dođi da vidiš!« Podstanarka liči na Virdžiniju Vulf.

Dva dana kasnije, vlasnica stana mi izlepi vrata trakama i preti objavom fotografija. Mislio sam da me je komunalna policija živog zaplombirala. 

 

Molio sam neke ljude da dođu s policijom, niko nije mogao. Poslao sam sledeći imejl sajtu MUP-a:

 

Poštovani,

Stanujem kod Lipovog lada na Zvezdari.

U nići subota/nedelja 03:00 došlo je do poplave u mom stanu, havarija ispod lavaboa u kupatilu i voda je ušla i u stan ispod.

Ja sam otvorio vrata, bio kooperativan i nekako smo posle 2 sata zaustavili curenje: jedan od komšija je zavrnuo ventil u mom stanu.

E sad, podstanarka koja živi u stanu ispod reaguje "ubiću ga" i slično. Muške komšije iz okolnih stanova su se uljudno ponašali a i ja, takođe. 

Toj ženi se ne sviđa "nered" u mom stanu i uvredljivo se obraća.

Danas je došla da mi lupa na vrata i viče "policija".

Ja živim sam. Od 2000. sam imao problema zbog "zagađenih međuljudskih odnosa", što je trajalo dosta dugo.

Koga zmija ujede i guštera se plaši.

Ja bih razgovarao s vlaenicom stana. Jednom sam joj već platio štetu od poplave 2013. Ali ova podstanarka nije zz razgovor. Napraviće mi probleme.

Sada je ponedeljak 17:38, nadam se da neće niti pronlema do sutra.

Pozvao bih 192 sutra pre podne ako bi me neko otpratio do banke i bude prisutan u razgovoru s komšijama i ako vlasnica stana bude tu.

Da li bi policija došla?

Ne znam kako da postupim, živim sam i strepim od reakcije komšija.

Ja sam prevodilac i pisac Crnković.

Hvala i svako dobro

 

FORWARD

Predrag Crnkovic <predrag.crnkovic@gmail.com>

Tue, Aug 29, 2:38 PM

to info

Evo sad su mi stavili trake preko vrata i špijunke, kao da je mesto zločina.

 

P.C.

 

Naravno da je trebalo da pozovem 192 a ne da pišem pismo kao brodolomnik na pustom ostrvu.

 

Onda sam ipak sutradan izašao i snimio one gorenavedene slike vrata s lepljivim rtakama. 

Odem u banku, prodam poslednje ostatke danskih kruna i kupim 1000 e. Otpre sam imao 100 e. Ukupno 1100 e sam bio voljan da dam samo da se situacija smiri.

Posle višegodišnjeg uznemiravanja, moja jedina ambicija je da budem nevidljiv. Zakažem sastanak s vlasnicom u piceriji "Cuoco", po njenoj želji. Ona sa mnom razgovara čkiljeći i navodeći konverzaciju u smeru da sam ja ludak i da podstanarka skuplja potpise protiv mene. »Buknuće požar od tvog nereda...  Ja ne smem s tobom da se vratim, videće me ona...!« Ogovarala je Upravnika zgrade (u ostavci) kao i prošli put, 2013, kada sam joj isplatio 600 e. (Sada već znam da je u istoriji svih poplava u zgradi od 1978. jedini slučaj da je neko nekome platio nešto – ja.)

Bio sam, znači, spreman da joj dam svih 1100 e koje sam bio poneo. Ali ona tvrdi pazar. »Još ne znam kolika je šteta«, ali opisi su biblijskih razmera, parket propao, električne instalacije na plafonu crkle, iz mog stana navodno curi »nešto žuto« + kiselina. I to ona filuje svojim posoljenm sećanjima na moje detinjstvo, kao da mi je biograf. Uglavnom, ja tu figuriram kao neki ludak. I ekološka opasnost za opštinu Zvezdaru i moral grada Čikaga.

 »Da li mogu da računam da ćeš mi u decembru isplatiti troškove renoviranja?«, pita ona, ja srećno pristanem.

Dan-dva uljuljkujem se u nadi da je tu kraj.

Ali nije.

Upravnik me zove. »Stanari se žale...« »Da li to podstanarka skuplja potpise?!«, pitam ja usplahireno. »To ne znam...« »Pa ko se žali?« »Pa stanari, na stanje u vašem stanu... Biće nevolja ako nešto ne učinite...«

 

Onda dobijem i sms od vlasnice.

 

Zahteva se da popravim nešto, »instalacije« u generalnom smislu. Ona hoće "garancije da se to neće ponoviti". Ja prvo nemam para za to, moram da završavam Antologiju danske poezije, a osim toga rečeno mi je one noći da je glavni ventil u šahtu pokvaren, a i ako nije – postoji problem s komšijama na I ulazu::: oni ne vole da se ventil zatvara. Oduvek. Još 1995. su me za gušu hvatali kod jedne opravke. Napišem joj to.

Upravnik posle dan-dva zvoni, evo i njemu je šteta, kaže, iako je vrata do vrata. On tvrdi da je ventil u šahtu ispravan, štaviše najbolji na svetu. Pita kako stoje stvari. Motaju me oko malog prsta.

Ja kažem da s vlasnicom imam dogovor da joj paltim štetu i da se nadam da je tu kraj, on se namršti i napravi grimasu, a za primedbe na moj nered, ja prepričam kosultacije sa čuvenim advokatom. (Ono o "štetnim emisijama" i pravu svojine.) On se još više namršti i kaže »Pustite to pravno, advokati umeju da stvari postave tako da naprave suđenje...«

Onda odjednom krenu telefonski pozivi. Jedan broj se ispostavi da je iz opštinskog MUP-a. Userem se. Zaboravio sam na onaj moj imejl poslat MUP-u i planiram da  ponesem preobuku i odem u Milana Rakića i predam se..

Lutam gradom, ne znam šta da radim. Onda stigne imejl: oni traže da se izjasnim po onoj prijavi koju sam poslao. Meni lakne i odgovorim da ću doći sutra. I dođem.

 

Ali, kasno. Vlasnica je već bila, i lepo je razgovarala s policajcem, očigledno, jer ovaj drži njenu stranu. O pretnji »Ubiću ga« i lepljenju traka se ne priča, već sam dobio poduku od njega i mlađeg kolege o kineskim ventilima. »Havarija je to, nije moja krivica...«, kažem ja, ali: »Jeste i vaša!«, kaže on. "Kako?" »Ne održavate instalacije!«. Zatim je proverio da se moja verzija razgovora s vlasnicom slaže s njenom! I dodao je »Ne znam šta bi bilo da sam ja bio dole pa da je meni tako curilo, a imam malu decu...!« Što je fino upakovana pretnja šta će mi se dogoditi ako sledeći put pukne cev u stanu. Kada sam upozorio na nezakonito načinjene fotografije, rekao je odsečno »Ali nisu upotrebljene, ako budu, onda ćemo o tome!«

Izjava koju sam potpisao izgleda kao na gornjoj fotografiji, jednom ju je popravio na moj zahtev, nisam želeo dalje da insistiram, samo sam hteo što pre da odem.

Ali nije tu kraj. Podstanarka i vlasnica su ulazile i izlazile iz Upravnikovog stana. Uzbuđeno se diskutovalo. I rezultat se video nekoliko dana kasnije: poziv iz Gradskog centra za socijalni rad.  Prethodno je par komunalaca, tj. »Belih«, došao na moja vrata da mi traži ličnu kartu i prepiše JMBG i ustanovi ko stanuje u stanu.

Za nekoliko dana je stigao poziv u centar za socijalni rad na »procenu da li sam sposoban da stanujem«. (Pa i policajac u opštinskoj stanici mi je lepo rekao »Imaš prava ali imaš i obaveze. Ne pričam ti ja ništa loše, to važi i za njih...!«)

Angažovao sam još jednog advokata, koji je baš tada bio na tronedeljenom putu. Posavetovao me je da se odazovem, da odem u taj centar i zamolim odlaganje procene dok se on ne vrati.

Došao sam sat ranije ispred zgrade, koja je izgledala stravično zloslutno i oronulo. 

Premišljao sam se da pobegnem. Ipak sam ušao u zakazano vreme i pokazao poziv. Očekivao sam da će me zadržati i prebaciti u »Lazu«. Psihološkinja je bila sama u kancelariji, mlada i lepa devojka, ljubazna, očigledno svesna koliko je meni neugodno i u kakvom sam šoku. Ja sam hteo čim pre da potpišem izjavu da molim za odlaganje tzv. procene moje tzv. normalnosti,  ali ona me je upitala »Zar ne želite da čujete razlog poziva?« Pa da, zbilja. Prijava Stanbene zajednice, potpis Dejana Ilića – znači zamajavao me je sve vreme, kao i vlasnica što je lagala »ja neću da tužim« – oni su, dakle, zabrinuti, stanari u množini, a tu su i fotke neke. Oćutao sam: »to je krivično delo, te fotke«, samo sam klimao glavom, a ona me je pitala da li mi treba nužni smeštaj, od čega živim, upisala je ime oca i majke, očitala mi ličnu kartu, zapisala kvadraturu tj, taj prokleti broj Slobinih kvadrata, ponudila godišnju socijalnu pomoć, »ne znam da li znate, ali imate pravo na nju«, rekla je, i izraz lica joj je pokazivao da je primetila kako sam šokiran. Stranica i ¼ izjave je tako sastavljena i nemam snage da to slikam i postavim, ali istresen sam iz gaća. Treba da dokazujem da nisam lud. Da nisam opasnost.

Potpisao sam izjavu i laknulo mi je kada sam izašao. Nije bilo namrgođenih i nabusitih ljudi u kancelariji niti medicinskih sestara kao u »Kukavičijem gnezdu«, falim te bože.

Agentkinja za nekretnine je već našla prvog razgledača. On je oduševljen, uprkos svemu. Gleda samo pozitivne strane.

Našao sam krštenicu dede Slovenca. Tražiću njihovo državljanstvo. Ako mi ne uzmu stan, neću siroma' da uđem. Ostaje opcija da se vratim u zavičajni grad u istočnoj Srbiji. Živim za dan kada ću moći reći »Slobodo, slatka li si!«, u novom stanu.

A dotle živim kao preplašeni zec.

Komšije hoće da me isteraju na ulicu. Njihova kletva me je stigla.

Ja ne znam identitet podstanarke koja je sve pokrenula, ona zna moj JMBG i rešena je da me unazađuje do kraja sveta.

Onaj san, 3 dana pre poplave, ispunio se: 

Ovo je loš znak.

Ceo dan sam pod tim utiskom.

Sanjao sam da mi je u spavaću sobu ušla (ne znam kako) crna ptica. Sedi na uzglavlju. Povremeno otvori kljun. Neprijatan osećaj. Tražim neku duksericu ili nešto slično da pokušam da je isteram napolje. Ali to je nemoguća misija.

Tumačenja:

- "čuvajte se bolesti i smrti" (??!)

- "rastanak od prijatelja"

- "težak gubitak"

- "propast na svim poljima"