Smederevska pesnička jesen 2023

 

Smederevska pesnička jesen 2023.

 

Evo me u Smederevu, u svojstvu prevodioca, dakle šerpasa i batlera, uprkos svom stresu i tužbama: ja i dalje držim čas.

Setio sam se jedne fotografije iz kulturne rubrike Politike na kojoj (fotografiji) su Miroslav Egerić, Svetlana Velmar Janković i još neki pisci na ko zna kom festivalu. Organizator je poveo učesnike na izlet. Kao na fotki sa školske ekskurzije, pisci poziraju: Velmar Janković drži ženski torbuljak ispred sebe, Egerić sa onim svojim borama između obrva gleda kroz naočare. Tada nisam znao da će to obilaženje festivala takoreći postati deo profesije, odnosno bonus, bon za topli obrok, regres. Nagrada za književne poslove, kao kada te razvedeni ćale izvede na bečku šniclu u kafanu kada dođe da te vidi.

I bio sam na tim seminarima, festivalima, sajmovima, manifestacijama raznim (Danska, Švedska, Novi Sad, Crna Gora...)  --> svuda dešava se isto: sretnu se stare drugarice ili drugovi, kapne suza, zapeva se patriotska pesma. Škrgućući zubima se pozdrave oni koji se ne podnose. Uvek se neko zaljubi u nekog, „ko je ova?“, spanđavanje je neizbežno, strani učesnici dobiju posebnu pažnju, stariji učesnici u staromodnim zumbanim cipelama i teškog hoda osećaju se kao penzići koji kad prime penziju mogu unuke da časte svežim limunovima, mlađi laureati su puni elana, čini im se da ih je život pravedno nagradio baš na vreme, svako se sa svakim spanđa po zasluzi i afinitetu, i posle dan-dva, uđe se u rutinu kao kod mornara na prekookeanskim brodovima i u vojsci: svi samo čekaju ručak i večeru.

 

Trebalo je da nas pokupe preko puta Narodne skupštine. Tačno sam znao da je Japanka učesnica. Ispostavilo se da je tu i moj Danac, Sebastijan Natan, koga sam tada prvi put sreo i Italijanka, za koju sam po izgledu bio uveren da je Španjolka.

Stigosmo u biblioteku gde su puštali video zapise Šimborske, Matića i Desanke, s odgovarajućim prevodima, bilo glasom bilo tekstom. Zatim su gosti po tradiciji darivali knjige biblioteci. Upravnica je simpatična Ruskinja, koja govori savršeni srpski sa još savršenijim ruskim akcentom. Sreo sam tu i Jensa Fink-Jensena (koji je izgubio novčanik s karticama, ali se ispostavilo da je on bio u kombiju koji je dovezao nas).

Zatim smo se preselili u veliku salu Kulturnog centra, gde se o jednoj nagradi odlučivalo glasanjem publike između 5 finalista. Nisam hteo da budem beli listić, pa sam u mraku zaokružio određeni broj.

I onda, napokon, večera.

Na ovakvim skupovima uvek pogrešno procenim uticaj i značaj persona koje ne poznajem. A to je opasno. Ne valja stati na žulj uticajnim zlopamtilima i treba paziti šta se priča i pred kime. U vinogradarskoj vikendici Kneza Miloša, popularnog Kodže (nos na portretu mu je alkoholičarsko-sifilitičarski), izlanuh se autošovinistički pred uticajnim patriotama (čuli su me sto posto, kuku meni). Rekao sam Jensu u jednoj od Miloševih spavaćih sobâ: „Fyrsten Miloš led af syphilis; has pik faldt af og så hans næse. Han var womanizer...“ Pa šta hoćete, i Mijačev Miloš u tumačenju Voje Brajovića je u početnim izvođenjima imao crni gumeni kurac...

„Misli samo na sebe“ – tu rečenicu sam nekoliko puta čuo u skupini nas učesnika na izletima i obilascima muzeja. Mislim da to mogu da prihvatim (mada ne znam na koga se odnosilo). Ja i jesam mislio samo na sebe zbog problema koji su me skolili od kraja avgusta. Ali ja sam i dalje držao čas.

Sada treba da provetrim odeću koja će vonjati po duvanu do Uskrsa. A čeka me i rak pluća.

Čitalo se u dva dana festivala od 18.00 u biblioteci. Dodela glavne nagrade se kao i uvek odužila jer su se uvaženi gosti raspilavili i raspričali. 

Budući da sam mislio da osim koktela - a nisam pio alkohol tokom festivala zbog spisateljske rabote - nema ničega a i depresija me je skolila, otišao sam posle dvosatnog programa pravo u sobu ali pre toga u poslastičarnicu "Kraljica", gde imaju fenomenalnu tortu Žerbo, baš prava Žerbo torta, s karamelisanim šećerom koji krrrrcka... Poslao sam sms Jensu Fink-Jensenu da pitam da li je čuo kada sutra polazimo za Beograd, a on me obavesti da gore ima dosta klope. Ali već sam se najeo kolača i kunjao uz epizodu "Dekstera".

Kako je odmicao festival, postajao sam sve zabrinutiji zbog egzistencijalnih problema, tako da me je Jovica Tišma za ručkom čak upitao u čemu je problem.

Osim glavnog čitanja u 18.00, pesnici su nastupali i u srednjim školama i u staračkim domovima, podeljeni po grupama. Jensu je dopala srednja medicinska škola "Sveta Petka". Ostavio je dobar utisak, jer je samouvereno izašao ispred katedre i govorio na engleskom.

 Od 3 prevedene pesme, ja sam pročitao 2, dok sam onu ljubavnu prepustio Biljani Milovanović Živak. Pred učenicima (uglavnom učenicama) srednje škole osetio sam se ugroženo. Pored Jensa, poeziju su govorili i Biljana i Trivun Radovanović, dobitnik Zlatne strune za najbolji rukopis među 74 poslata na konkurs. Inače smo pred nastup morali da radimo. Naime, ispred katedre gde je trebalo da sedimo mi, stajao je nekakav pano s listama raznih trombozâ i insuficijencijâ. Našli smo se tako u kotlini aule. Onda smo premestili pano i uneli dodatne stolice i smestili se za katedrom. Ja sam bajagi nehajno švenkovao pogledom po decama gore na basamacima, osećajući se tako star, tako star. Bolje da nam je dopao starački dom.