Obrazloženje žirija

 

Da li se to vreme – sa sve (geo)političkom situacijom – menja nagore, pa onda poezija deluje sve bolja, tek, utisak je da se kvalitet pristiglih rukopisa poboljšava iz godine u godinu, tako da je rešeto na ulasku u najširi izbor podešeno ne na decimale, već na promile u sabiranju umetničkih dojmova i ocena tehničkog umeća. Tu zaista ostaje žal za jednim brojem rukopisa kojima ostadoše oko limesa.

O svemu su pevali pesnici ove godine, pa i o ljubavi, iako Izet Sarajlić reče početkom 1980-ih u jednoj pesmi kako današnji lirski subjekt ne sme da kaže „volim te“, jer tobože nije moderno, ali smeli su to ipak  pojedini pesnici iz ovogodišnje konkurencije, tako da čitav rukopis ume bude jedno veliko ljubavno pismo i opis jadâ, a ipak da bude uverljiv pesnički zapis kroz koji se prelamaju i odsjaji sveta oko nesrećnog književnika. Dušan je Stojković svoju ljubavnu muku u tekstu Šekspir ovo nije pisao ironizovao poigravajući se s klišeima, ali taman kada je bio na rubu da zaglibi u puku erudiciju, bljesnula su izvesna džofanteovska razotkrivanja, koja su, kako bi to rekao Džejmi Oliver za svoja jela, to podigla na viši nivo... Nenad Obradović je u Ceđenim ljubavima i detoksu već naslovom ljubavnost ogulio od sentimentalizma, on je dao uobičajenu isporuku apsurdnih, duhovitih i provokativnih pesničkih slika, pokušavajući da ljubavni jad razblaži parodijama kulinarskih emisija i parapolitičkim asocijacijama, za šta su najbolji primeri „Ljubav u tiganju“ i „Moj 29. novembar“. Obradović spada i u one pesnike koji su ovaj konkurs obogatili razmišljanjem o smrti, u stilu Cesarića i Petrovića, dakle naslućuje se mirisanje trave odozdo, rukopis me asocira na „kada bi Brana Petrović pisao skečeve za ’Petkom u 22’ fiskalne 2012. a da čita Džoni Racković“. Najsmrtonosniji, da tako kažemo, među mračnim rukopisima, bio je ipak Marko Todorović, s gotovo morbidnim tekstom „Useljavanje u novu smrt“, leksikonom smrti raznih živuljaka, s obigravanjem oko grobova, gotovo da smo s pesnikom išli u salon nameštaja da tražimo najlepše stvari za mauzolej (ili neki grob na istoku Srbije sa sve belom tehnikom).

Stevan Šarčević takođe vraća nadu u herc poeziju rukopisom „Mehanika žrtvenog obreda“, čitav tekst je jedno ljubavno pismo u stilu Prljavaca Ne zovi mama doktora, ali naravno da doktora treba zvati. Jelena je Kostić u (šteta, prekratkom) rukopisu „Hemoterapija“, iskoristila simbol iz naslova da medicinskom terminologijom zabašuri ljubavnu poeziju. Kako se nekada govorilo za Ibsenovu „Divlju patku“ –   simbol zrakasto prožima ceo takst. Ana Ilić je u rukopisu „Oporavljam se od Hegela“ zbunila žiri: ko bi rekao da autorka ima tako malo godina. Poezija jeste ljubavna, ali duhovite opaske o svakodnevici i vladaveličkovićevski groteskne krvave slike čitaoca bacaju u razmišljanje. Kada smo već kod „nesklada“ (to je naravno skroz subjektivna i neknjiževna kategorija) godina pisca i dela, Anja Marjanović je u „Ničijoj zemlji“ ispisala iskustvo koje prevazilzi njenu krštenicu, ali valjda je objašnjenje u njenoj struci. Ona je ušla u um i dušu sedovečnih ljudi ili čak na pragu starosti, i iz njihove samoće u danas gotovo iščezlom toku svesti u III licu (studenti svetske književnosti znaju nemački izraz za to), posmatra gradski pejzaž i svoje mesto u njemu na putu ka groblju. Kao da gledamo glumicu Ljiljanu Krstić u onim TV dramama pod uredništvom Filipa Davida. Patrik Weiss je u „Tragičnom životu suvozača“ ljubavnu poeziju obogatio erotskim slikama i brutalnim slikama (abortus u WC-u), koje bi lepo stajale u transgresivnim spotovima „Prodidžija“ u njihovom zlatnom dobu, pamte se dve slike: bacanje partnerkinih fotografija da bi se napravilo mesta za ruske klasika i – nezaboravno – moja bulja, crveno cvijeće. 

Ima i bukovskijevske, falusoidne, pivom natopljene poezije, autofikcije ili izmišljene autofikcije ostarelog mačoa, koji još neće kožnu bajkersku jaknu da okači o klin, tu Andrija B. Ivanović u rukopisu Game Over fura rejv i crvenofenjerašku atmosferu s mirisom marihuane, u jednom dugom erotskom putovanju kroz noć. Foto-stripske intervencije efektno dopunjuju pozitivan iskorak u ovom pravcu u našoj poeziji, inače prenapučenom diletantima. Borivoje Petković je naš vodeći pesnik crnotalasovske orijentacije, pesnik predgrađa, krezubih kurvi, lutaka invalida (divno!) i raspalih barakâ, samo naslov jedne pesme, „Čežnja četrdesetog dana“, vredi više nego mnoge zbirke. Posle čitanja su vam potrebne Asepsoleta maramice, ali to je poezija iz života.

Kada rukopis kao celina ima neki narativ, ili u prevodu priču (ili čak sadrži ideju za roman), onda je tumaču lakše da se opredeli a da ne izgleda kao šarlatan na izložbi apstraktnih slika. Nina je Milovojević zapravo napisala scenario (rukopis „Kartonski čovek“) u stihovima, scenario za jedan film koji bismo rado gledali u Puli i Herceg-Novom i Motovunu, to je sredovečni ženski lament nad promašenim odlukama, zagledan u porodični album, to je netipično nenostalgičarska jugo-priča o tom prokletom raspadu, sa svim (opet) nesentimentalnm dodacima u vidu ljubavno-bračnog brodoloma... Ksenija Marinković čeka svoju najbolju ulogu! Željko Barišić je napisao narativ u stihovima, naslov „Čimbenik na osami“ vredan je cele zbirke (kada bi bio aforizam) i kao takav izneverava, ali u svemu drugome oduševljava, kao fragmentarna proza Vladana Desnice, savršena slika toga kako autorova krštenice, odgoj i taj famozni majlidž stvaraju sada tako redak pogled na svet (svetonazor). E ovo je jugo-antinostalgija!

Erudička poezija, znači impregnirana intertekstualnim i interemedijalnim napucima, kao i manje ili više usiljenim posvetama pesničkim velikanima, zastupljena je takođe, i tu je srećom načitanost začin koji se dodavao kao kumin ili šafran, a ne kutlačom kao so u vojničkoj kujni, sve te reference (a veoma često i fusnote) nisu jednostavno „skretale pažnju na poeziju drugih pesnika“ (da parafraziramo prevodioca Tolkinovog „Gospodara prstenova“), već su dodavale nijanse značenjskoj paleti. Jagoda Nikačević i Marina Srnka su u svojim rukopisnim zbirkama Pozorište senki Balkan odnosno Feminomahija tražile obrazovanog čitaoca. Prva je ispisala jedan dalmatinski Amarkord, jedan setan pogled na jugonostalgiju koja može da bude i korektiv „istočnim“ verzijama te generacijske nostalgije što prečesto postaje omaž Vegeti i sentimentalizmu, Jagoda je zapravo napisala scenario za jedan mogući film, dočim je Marina dala besniji i hermetičnji pogled generacije u martinkama, koja pokušava da studira svetsku književnosti i semiotiku. U svakom slučaju vrlo osvežavajuća erudička poezija. Tu spada i rukopis Branislava Sarića Kad sam već tu, koji je dao svojim neobičnim, grotesknim slikama da dođu do izražaja, samo ih diskretno kiteći decentnom intertekstualnošću i lako je zamisliti ove stihove u mraku „Akademije“, dok se po olajisanom podu kotrljaju plastične čaše i flaše Tuborga, a sa zvučnika cure pesme Nika Kejva i Leonarda Koena i Vasilije Radojčić. Ivana Iv Milovanović je u tekstu „Noć kada je papirni avion preletao grad“ spojila već pomenutu zrakastu simboliku naslova (papirni avion) – a kada smo već kod uspelih, simboličnih naslova, valja napomenuti na ovom mestu i „Kartonskog čoveka“, koji se na kraju potpuno opravdava i kao naslov i kao jedan od ključeva za tumačenje – refleksivnost pomešana s duhovitošću, plus skrupulozna intertekstualnost, što sve daje pitku liriku u (pri)gradskim crticama.

Da, ima i politike, ali u ovogodišnjem rodu su tekstovi, zanimljivo, odražavali i fotogenične i nefotogenične žrtve, i bili tzv. objektivni i prema fotogeničnim i nefotogeničnim zlotvorima. Nije se kukalo na „nepravde Zapada“, niti se pravila lažna simetrija u stilu „svi smo krivi“ i „ko nas bre zavadi“. Da li su jektičavi rodoljubi našli pametnija posla od slanja rukopisa na nekakve konkurse, ili je negativna selekcija, štono reče Latinka, učinila svoje, pa ostadoše samo umorni sredovečni pesnici koji umereno rabe „Vegetu“ i mogli su da spavaju na klupi u parku i – generacija rođena u budoarima Franje&Slobe lišena balasta istoriografije, pa se kroz to biološko-generacijsko-migracijsko rešeto provuklo samo setno i cinično  pevanje „o nama i ovom našem dobu“? To je pitanje ostalo bez tačnog odgovora, ostaje približan (odgovor) u vidu pobedničke zbirke.