r.: Đuzepe Kapotondi; ul.: Kles Bang, Elizabet Debicki, Mik Džeger, Donald Saterlend
Umetnički triler i misterija kao žanr pripadaju multietničkoj evropskoj močvari koja bazdi po internacionalnom inglišu, gotskom ugođaju, nategnutom zapletu i uživanju u samoj sebi (močvari). Ovaj film sam morao da posmatram samo u kontekstu sledećih sestrinskih uradaka: Uncovered (1994), režija Džim Mekbrajd, s temeljno razgolićenom Kejt Bejkinsejl, i odevenima Artom Malikom i Džonom Vudom, zatim The Best Offer (2013), režija Đuzepe Tornatore s Džefrijem Rašom, Džimom Stardžizom, Silvijom Heks, zatim The Man from Elysian Fields (2001), režija Džordž Hikenluper, s Endijem Garsijom, Mikom Džegerom, Džulijanom Margulis, Olivijom Vilijems i Džejmsom Kobernom, te – premda je film francuski – Death in a French Garden (1986), režija Mišel Devil, s Mišelom Pikolijem, Kristofom Melavojom, Edvigom Ledje, Nikol Garsija i Ričardom Boringer... Eto, i sve ću ove filmove zato uskoro da iskritikujem.
Svi oni imaju nešto zajedničko – a to je jedan neobjašnjiv detalj koji gledaocima skreće pažnju s radnje, ali nepotrebno i verovatno samo iz ćeifa scenariste odnosno reditelja. Tako da ta zajednička osobina ič ne doprinosi nekoj kategorizaciji. Ta caka je – kao ostatak plodove vode u oku – nešto što niti šteti niti poboljšava film, kao jedna pega više na telu dobrog ili lošeg konja, a što ne utiče na cenu i trkačke karakteristike dotičnog grla. Zajednička je i neka vrsta anacionalnsoti, svesti da će film gledati s titlovima (osim u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu i Poljskoj) jedna razdragana i šarena ekipa gledalaca, pretežno festivalskih frikova.
Mik Džeger da je odličan glumac mene nije ni bilo potrebno ubeđivati, gledao sam ga u Čoveku iz Elizijskih poljâ, gde je oduvao sva ona imena pored sebe, i Bouvi je odličan glumac, to im je u krvi, a ova ovde Džegerova uloga bila je čak preraspričana, prenapisana i vonjala je po pozorišnosti, ali je i s tim glumsc izašao na kraj bez ikakvih problema. Kao i u svim pomenutim filmovima, zaplet je – kada se bolje razmisli – nemoguć, misterija je ostavljena donekle nerazrešena, i uvek je reč o tome da se glavni lik dobro vuče za nos tokom većeg dela filma, a i onda kada mu se čini da se izvukao i štaviše osvetio, opet mu ostaje gorak ukus neobjašnjenosti muke njegove, gotovo da ga više jede to što ne zna o čemu je reč od samog polulošeg kraja.
Ovaj film barata s klišeima koje je preuzeo iz knjige po kojoj je nastao: istoričar umetnosti i kritičar Figera (danska zvezda Kles Bang), kaustičan zato što ga ždere manjak talenta, dobija nepristojnu ponudu od tajanstvenog, luciferskog dilera umetninama Kesidija (Džeger) da ukrade poslednju sliku samopenzionisanog namćora i velikana likovne umetnosti Debnija (Saterlend). U igru ulazi i misteriozna obožavateljka kritičarevih predavanja Berenika Holis (Elizabet Debicki) s kojom kritičar odmah stupa u voli me-ne voli me atletski erotsku romansu. Ko koga vuče za nos? Gledalac ispočetka veruje da i stari slikar i (možda najmljena?) ljubavnica manipulišu kritičarem u ime dilera Kesidija. Beng otvara film jednom dugačkom anegdotom na predavanju za bogate amaterske obožavaoce istorije umetnosti, koja (anegdota) posle postaje simbol čitavog filma. U tome ima nečeg pozorišnog i lako je zamisliti pinterovsku predstavu po ovom predlošku. Ta priča o slikaru u koncentracionom logoru koji se prodao slikajući portrete nacista, ali nije odoleo da se ne osveti tako što je na svakom naslikao poneku – muvu... Što mu je došlo glave, jer ni Nemci nisu baš takvi duduci za umetnost... Kritičar Figera pripovest više puta modifikuje i pri svakoj izmeni dodatno nagoveštava svoju mračnu stranu.
U stvari, scenario se – ne znam kako je u knjizi to rešeno – poigrava gledaocem, a to što na kraju mnogo toga ostaje nejasno, ne duguje se njegovom veličanstvu ambigvitetu, kako bi to u teoriji romana i krimića rekao Stanko Lasić (na primer za jedan le Kareov roman), već tome što i nema pametnog objašnjenja, ili, ako bi ga bilo, sve bi se pokazalo još šupljikavije. Tako da je film prepušten na milost i nemilost glumcima, a oni su vrhunski. Ali u tekstu ima previše intelektualnih, samozadovoljnih smatranja o visokoj umetnosti i o tome kako se i zašto formira cena umetnina, na način na koji filmadžija obično umereno podjebava producente od kojih zavisi. Na daskama Ateljea 212 ima jedna predstava u tom stilu sa Zeremskim, Stanićem i Cvetkovićem (Art Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović) i taj umetnički svet, bilo brodvejski ili pariski, ili svet fotografije i art dilerâ Nevjorka, Londona i mešane Evrope vazda je dobar seting za nategnutu misteriju, pokoju mladu golu glumicu, dobar kameo starog glumca ili rokera i slično.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment