Vidim u publici na finalu Rolan Garosa – Olivijea Žirua, Rumenigea, Čarlija Džordža i Šarmaha, najelegantnije centarforove
nasvijet, posle Nenada Bjekovića i Slađana Šćepovića, razume se. Među najgadnije i
najnesposobnije ubojite napadače svrstavam, opet naravno, dve bandere iz
ciganske Zvezde, Musemića mlađeg i Drobnjaka, dok u drvnu industriju Krivaja Zavidovići spadaju Halilhodžić i Bajević. Među najveće rabotnike jugo–fuzbala spadaju
Cukrov, Šalov, Čelić (Užičanin koji je igrao za Hajduk), Klinčarski,
Mustedanagić, Katanec, Admir Smajić i Jovica Nikolić, dok u ubačene agente ozne, čeke i
političke komesare spadaju Šljivo, Baždarević, Merdanović, Branko Elzner i Branko
Brnović – oni su do mesta u reprezentaciji došli pušenjem kare Miljaniću. Ima i
odbeglih zločinaca među fuzbalerima, Đurović iz sutjeske, Hatunić, kao i plejada
kostolomaca iz Željezničara i Slobode iztuzle. Zbog njih treba proširiti Haški tribunal. Najtalentovaniji, pak, fuzbaler na prostorima SFRJ bio je i ostao Slaviša Žungul. Njegova
se ljuba, međutim, slikala gola za Čik, pa je pukla bruka i morao je šnjom u SAD, gde
je pribegao malom fudbalu, driblajuči uz pomoć bankine. Najbolji trener „ikada“
u SFRJ bio je Marko Valok, a posle njega Ivan Toplak.
No comments:
Post a Comment