r.: Kevin Kostner; ul.: Kevin Kostner, Robert Dival, Anet Bening, Majkl Gembon, Dijego Luna, Majkl Džeter, Džejms Ruso, Abraham Benrubi
VODENI SVET NA DIVLJEM
ZAPADU ILI DIVLJA HORDA NA HALMARKU
Kevin Kostner je svog
vodenjaka premestio na Divlji zapad, i opet je snimio isti film. Sâm je
objasnio u jednom konvencionalnom, „publicističkom“ intervjuu, da će publika vazda biti gladna herojâ koji pomažu slabijim, zločince privode pravdi i nesebično doprinose uvođenju reda i pravde. I ovo je taj film. Kostner je kanda
pomislio da o istom trošku snimi i revizionistički vestern, ali je stao na pola
puta. (Ili: nije mogao protiv sebe.)
Scenario Krega Storpera, zasnovan na jednom žutom roto-romanu s crnogorskog
primorja (konzumiran uz rastopljenu mlečnu čokoladu na plaži i ustajalu
česmovaču iz prazne flaše kisele vode i mekike), zapravo se mogao i
izsempekinpovati i izrevidirati u pravcu The
Hostiles ili 3:10 to Yuma iz 2007,
ali Kostner je ostao na razini porodičnog filma: ovaj uradak može da gleda cela
familija od praunuka do časne starine prađeda na matineu.
Nisu bitni klišeji: a) drugarstvo, b) zli velikoposednik koji silom tera sitne rančere, c) usamljena djeva sa Vedžvudovim servisom i viktorijanskim escajgom, d) trapavi rodijak koga treba iškolovati i na pravi put izvesti, e) stari drug ubiven od dušmanina, f) zubar, apotekar, pekar, konjušar u jednoj osobi, koja sve zna kao Gugl i Tripadvajzor, g) koristoljubivi pogrebnik koji trlja šake kao muva, h) cinični vlasnik saluna, koji sarađuje sa svakom vlašću (prava slika i prilika fašistoidnog srpskog domaćina, koji u šteku ima sve zastave – bugarsku, italijansku, srpsku, mađarsku, petokrakačku, s kukastim krstom – samo da sačuva smonicu), i) bordel s radnicama koje tako mudruju da bi se Šopenhauer i Kant postideli, j) kilava gradska skupština koja samo gleda da uposli nove pripadnike SAJ-a, jer cvikaju od osobe pomenute pod b). Znači, nisu bitni ti klišeji, već – kako, bato.
Kostner, znači, ipak nije išao do kraja u pravcu revizionističkog, brutalističkog vesterna, već je inklinirao u pravcu Halmarka. Prljavština
prosečnog kauboja, krvoliptanje, psovke umesto dobardan, uloga droce, manikirke
i pedikirke u društvenom životu kaubojske opštine umotani su u celofan. U
prvi plan je istureno drugarstvo dva poštena čoveka od integriteta, Bosa i
Čarlija (Dival odnosno Kostner), koji desetak godina privređuju kao tzv.
nestacionarni („lutajući“) rančeri na ničijim pašnjacima. Ali sve
je manje slobode, pa je sve manje i slobodnih pašnjaka. Tako dolazi do susreta
sa zlim rančerom Dentonom Baksterom (Gembon; po ko zna koji put dramski glumac na britiš inglišu glumi „nacistu“)
i dalje sve ide po redu. Najpre se malo popičkaraju, rančer pita „koji su pa
oni kurac?“, zatim sledi ponuda da rade za njega, oni odbiju, sledi njegova
odmazda i na kraju ide obračun kod Okej korala.
Kostner softpedaluje brutalnost i štroku, rekoh, ali film je mogao biti sumorniji i večernjiji, da tako kažem, da snimatelj Dž. M. Mjuro, valjda po nalogu reditelja i autora ako hoćete, nije slikao široke planove, pejzaže i pašnjake itd. – kao razglednice „Pozdrav iz prerije“, u produkciji Turističke organizacije Divljeg zapada. Ima toliko sunca na tim snimcima, trava je mehka, talasa se kao žito u lošoj poeziji, tako da i tuče i obračuni u suncem okupanom Košutnjaku deluju malčice haridžeksonovski.
Scene su tako ljupke, kao u filmovima koje je mišićavi sredovečni Lesli Nilsen snimao pre prelaska u komediju s Ima li pilota u avionu, na primer Foxfire Light, po jednom ljubiću gde se dasa zavodljivo smejuckao, a Tipi Hedren je igrala epizodu. Tako da mogu da konstatujem da je Kostner propustio priliku (ili nije ni imao nameru) da snimi pravi revizionistički kaubojac, već je onaj svoj kliše – koga je publika gladna jelte – transkribovao i u vestern, bez greške, nema tu šta, ali ostaje halmarkovski ugođaj.
Film valja gledati po danskom svetlu i s porodicom. Uopšte ja ne škartiram film, nemojte sada da izbegavate uradak. Pre svega, film afirmiše vrlinu, dobrotu i lojalnost prema prijateljima (ali ne nauštrb bližnjega svoga, da se razumemo). Vrlina, samozatajnost i urođena uviđavnost, odnos prema slabijima da je isti i kao odnos prema moćnima – to se ovim filmom jasno promoviše i to se ne može dovoljno nahvaliti u vreme u kome se cinizam, izopačenost, relativizacija etičkih odluka, sociopatija i izopačenosti svih vrsta uzdižu na pijedestal i postaju preporučeni sastojci nagrađenog festivalskog filma u Evropi.
Kostner je našao pravog parnjaka u Divalu, glumcu koji otelotvoruje muško drugarstvo, emociju i dobrotu bez trunke fensi-pensi prenemaganja. U sceni u kojoj, pred odlučujući dvoboj, Bos (Dival) kupi i čokoladu (for sweet tooth) pa ponudi i Kostnera, uz savet „pokusaj, bre sve, koji klinac ostavljaš za posle, ne zna se da li ćemo da izginemo sutra!“, gledalac dobija i lepu filozofsku pouku.
Epizodisti pridruženi dvojici drugara su tipični, nemaju mnogo teksta, ali su upamtljivi: rodijak Baton (Dijego Luna) i drugarčina Mos, grmalj dobrog srca (Abraham Bernubi). Treba napomenuti i da su face negativaca pomno izabrane, da budu gadne i štrokave, ali ipak ne toliko odvratne kao u Burmanovom Oslobođanju.
Film krši pravila brutalističkog revizionističkog vesterna i u hepiendu. Naime Sju Barlou (Anet Bening) na kraju biva zaprošena. Umesto da usamljeni kauboj ode u noć, Kostnerov lik Čarli odlučuje s Bosom da proda stoku i da se skrasi. To što je Čarli na početku mislio da je Sju udata za lokalnog doktora (a on se ispostavio samo kao brat), tipičan je kliše iz, takođe žutih i takođe roto-romana, s kioska načičkanih na crnogorskom primorju. Jedna scena u tom trapavom susretu dve osobe koje su makar u scenariju predodređene da posle žive srećno do kraja života – vredna je i brutalističkog vesterna, naime ono kada Čarli slučajno razbije skupoceni servis za čaj usled naleta flešbeka, a bogami i zbog toga što su njegovi ogrubeli prsti – kako je Bos lepo primetio – toliko debeli da ne mogu ni da prođu kroz fino izvajane uši na šalicama. Eh, da je ceo film u tom pravcu išao. Falili su sfumato tonovi u fotografiji, još realističniji opisi pucačine, socijalnog položaja radnica u bordelu, korupcije u opštinskoj upravi i još zločina glavnog negativca, pa je ovako – kao i u Bledolikom jahaču – publika morala da se zakikoće kada je videla umlaćeno kuče, očigledno lutka. Ne da ja plediram da se stvarno ubijaju životinjke, bože sakloni, nego apelujem da se potroši koji dolar više u masku i specijalne efekte, da se plati na primer onom departmentu iz Ratova zvezda ili Osmog putnika. Pekinpo je tu i dalje car.
Završetak filma sve konce i froncle uredno ušnirava u halmarkovski ušećereni konac. Negativci higijenski pomlaćeni, pravda trijumfovala, a kauboji se skrasili. Čak je i nov servis nabavljen. I narod će živeti srećno do pojave Regana i rivajvla desnice koju predvode on i Tačerica.
No comments:
Post a Comment