r.: Frenk Oz; ul.:
Robert De Niro, Edvard Norton, Marlon Brando, Geri Farmer, Anđela Baset, Pol
Souls, Džejmi Herold,
Teško mi je da filmove Frenka Oza uzmem za oz. Za ozbač. Za ozbiljno. Jeste da je – po svojim rečima – poželeo da snima filmove kada je video Velsov Dodir zla, i namere su mu deklarativno uvek ozbiljne, ali sve ispadne mapetovski, zanatlijski očekivano, by the book.
I opet, nisu problem klišeji u ovom heist filmu, evo da ih pobrojim – a) sredovečni pljačkaš koji hoće u penziju, b) ali, teraju ga da uradi samo još jedan poslić da se obezbedi, c) on neće, d) tu je ljúba koja ga verno ljubi i traži brak i mir da joj on svakog meseca o sto tresne koverat s platom, d) tu je stariji šef, neka vrsta očinske figure ali sa senkom izdaje, e) mlađi saučesnik koji deli pomešana osećanja divljenja, zavisti i lakomosti, f) negativac iz druge bande pljačkaša, g) priprema pljačke, planovi, tlocrti, izviđanje, h) sukobi u ekipi tokom priprema pa onda pomirenje i kaobajagi „jedan za sve – svi za jednog“ zakletva noć pred akciju, h) nešto mora da pođe po zlu tokom pljačke, i) izdaja među ortacima, j) tvist i dvostruka prevara, k) sav narod izvan ekipe pljačkaša se posmatra kao smetnja, kao nešto što treba ukloniti deratizacijom. Ne, nisu oni problem. Jer glumci vade sve. De Niro je još harizmatičan. Već ima lošu frizuru, to da, predugačku kosu, liči na Bendžamina Frenklina ili dirigenta Leopolda, i jeste da ima samo dve grimase, namreška bradu kao u filmu Lovac na jelene ili se smeška kao u Kralju komedije, ali ovde to još štima, ne preteruje. Brando je naglo propao posle intervjua s Larijem Kingom, sada je ličio na Roda Stajgera, a Edvard Norton, Džon Kjuzak za sirotilju, odigrao je ono što je već postao njegov fah, popularni cast type, simpa mladić koji u sebi krije traume i osvetoljubivost i sve zlo ovog sveta. Odnos između De Nira i Nortona je bila jedna pozajmica iz Swimming With Sharks, u kome se Frenk Vejli sveti sadisti Kevinu Spejsiju.
Taj vonj Ozove zanatlijske umivenosti i poštovanja kôda i priručnika za pljačkaški film se često zaboravlja zbog glumaca između kojih postoji hemija, premda na kraju ostaje pretežni osećaj predvidljivosti. Srećan kraj (kako se uzme) dodatno popravlja stvar (nije kao ono kada mladi ješni degenerik izmasakrira Džeka Nikolsona u Blood and Wine Boba Rafelsona).
Nik Vels (De
Niro) je nominalno ugostitelj, u Montrealu vodi pravi francuski restoran gde se
dobro jede i dobro pije (pa čak i parla fransez), i planira da batali pljačke posle ovog baš poslednjeg poslića (koji smo videli tokom uvodne špice),
pogotovo što ga Dajana (Anđela Baset) prosto natera da je zaprosi „ali uz uslov da ne mora više da strepi da će s njim u
morati da razgovara kroz staklo“, i on je spreman da se obaveže, ali – pozove ga Maks (Brando) debeljuca i nekadašnji
veliki bos. Snimatelj Rob Han je ukusno uslikao enterijer Velsovog razrađenog
restorana, njegovih ušuškanih „radnih prostorija“ i doma – zaista je to jazbina jednog pomalo i kontrol frika, koji ume i da uživa. (E, ali magacin i radionica
su namerno obični i neuredni, da ne bi privlačili pažnju!) Kasnije će snimatelj
umešno predočiti klaustrofobičnu atmosferu podruma u kome se odvija pljačka i
tamu kanalizacije – gotovo Third Man like
– e da bi je stavio u kontrast sa jarkim
sivilom belog dana, posle svega.
Maks silom želi da Velsa udruži s talentovanim klincem za koga garantuje, Džekom Telerom (Norton), koji uspešno
glumi retarda, zaposlenog u pomoćnom osoblju montrealske carinarnice, gde se
čuva nekakvo žezlo od suvoga zlata, mnogo vredno i što je cilj pljačke. U
ovakvim muškim filmovima ženske uloge su uvek protraćene, tačnije i ova jedna
je zalud igrana, jer Anđela Baset služi samo da De Niro pokaže kako mu je profesija važnija od porodice, i
Basetova tu liči na Dajan Veronu u filmu Heat, koja nervoznom detektivu Alu
Paćinu nudi so uz podgrejani ručak (valjda nekakve batake), a Paćinov lik, kao
poslednja stoka, kaže „zabole me kurac za batake i so!“, dok Verona samo diže
ruke i ostavlja svoje pravo muško da izduva zlovolju. Ili kada Inger Stivens (u
filmu Dona Zigela) Madigan – i to kao ljubavnica,
ne makar kao supruga – svome detektivu u tumačenju Ričarda Vidmarka pere čarape
i to je sve što može da uradi...
Vels – sve po klišeu – isprva odbija da učestvuje, pogotovo ne želi da radi s klincem Džekom prema kome oseća instinktivnu odbojnost, ali pristane da učini matorom Maksu iako mu razum govori da ne treba to da radi. Velsovi saradnici su verni do granica imbecilnosti, to su 1) Geri Farmer kao grmalj tabadžija Bert i 2) neurotični incel, haker Stiven (Džejmi Herold), koga stalno doziva nevidljiva majka, i to je još jedan kliše, oni su mu verni i pouzdani kao psi, valjda ih je nečim zadužio u prikvelu.
Ne vredi se pitati „zašto ovo“ ili „zašto ono“. Na primer, De Nirov sredovečni lik uopšte ne vežba, mnogo pije i ne pazi na ishranu, a ipak uspeva da izvede akrobacije tokom pljačke kao mlađahni kaskader koji zamenjuje Toma Kruza u prvom delu Nemoguće misije. Dalje, stara je filmska laž da je tako lako nabaviti tlocrte i planove i šifre za onesposobljavanje kamera, a najnemogućije je kako je likovima dovoljno da vide nekakav plan i odmah znaju gde je izlaz ili gde treba probušiti zid da se dođe do sefa. (To je primetio čak i tetka Ebert tokom pisanja kritike rimejka Posejdonove avantura.) Nemojte ni da pokušavate da tražite dlaku u jajetu dok razmišljate o tome kako su se Nik Vels i Džek Teler tako glatko presvukli i pobegli, doslovno se mimoišavši s policijskim kolima. Sve se poklopilo u sekund, Pol Souls, koji je igrao Denija, starog domara koji liči na Ajnštajna i koji je pun očinske ljubavi prema retardu Džeku, na kraju uhvati ovoga na delu, ali ne uspeva u opštoj gužvi da objasni o čemu se radi i kada izađe na svetlost dana – Teler je, poput Kajzera Sozea u Dežurnim krivcima, već zamakao iza ćoška.
Na kraju pljačke, Teler pod pretnjom pištolja tera Velsa da mu preda to žezlo i zamera mu nadmeno ponašanje. Ali, da li je Vels šiljokuranu zaista predao žezlo?
Kompozitor Hauard Šor je napetost tokom pljačke ilustrovao gotovo kič muzikom, maltene kao Letermanov prateći bend, ali nije uspeo u potpunosti da sroza utisak filma, koji je dobar za poslepodnevni bioskop s prijateljima s kojima se dugo niste videli. A posle francuski restoran, naravno, u čast Nika Velsa i, nadajmo se, supruge Dajan.
No comments:
Post a Comment