"Film se utapa u pukom samozadovljstvu i taštini", kažu kritike, ali šta drugo očekivati od Eberta i kompanije?
Duval je filmom podigao sebi spomenik, ovekovečio je svoj zvanični ulazak u starost, na vreme, dok je još na nogama ali ne prerano i knjiški kao Bertoluči u pariskom tangu. Dao je ulogu svojoj mladoj argentinskoj ženi, pružio sebi priliku da na velikom platnu pleše svoj omiljeni ples. Namestio je sebi i produžetke za kosu sa sve repom. Ima i mlađu filmsku ženu i brižan je očuh njenoj ćerčici. Žena i ćerka ne znaju čime se čika bavi. Toliko o ugađanju sebi. Ako volite Roberta Duvala, onda vam to neće smetati. On je star, malo ofucan ali dobrodržeći macan, koji nameće sebi bokserski trening i umereno pije, ali je i naivan toliko da ga poslodavac na sujetu namami da prihvati posao koji uopšte nije u njegovom interesu. On prihvata da ode na misiju u Argentinu s obećanjem da će moći da stigne na poćerkin rođendan.
Ah, ne rekoh čime se Duvalov lik bavi...
Film je, inače, o hitmenu, a svaki uradak o plaćenom ubici je već po sebi stilizacija i iskorak iz tradicionalne podele dobar momak-loš momak. Takvi filmovi se a) prave iz vizure hitmena; 2) po pravilu imaju komičnu notu, 3) mete su gotovo uvek i zaslužile da budu ucmekane, i žive samo zato što je pravni sistem spor i nedostižan. Tako da je pomenuti iskorak dobro obrazložen i nema moralnih dilema. Ubijanje se doživljava kao sport, onako kako Amerikanci - reče jednom davno Tirnanić - doživljavaju fašizam i Drugi svetski (umalo ne rekoh sportski) rat.
U ovom filmu su hitmena Džona Andersona (Duval) angažovali da ubije matorog aregntinskog oficira, koji je kao pripadnik vojne hunte jamačno mnoga zlodela počinio. Zašto su morali da angažuju Amerikanca iz Bruklina, nije baš ubedljivo objašnjeno, ali kada je logika bila neophodna za uživanje u filmu?
Anderson ubrzo stiže u Buenos Aires, gde se događa pretežni deo filma. Teskoba latinoameričke nedemokratije ali i šarm grada ne mogu da se ne osete. Jeste, ovo nije toliko film o hitmenu koliko - da parafraziram Eberta iz kritike o jednom filmu Ričarda Bartona - koliko film o Robertu Duvalu koji igra hitmena. Ali, pa šta?!
Anderson se temeljito priprema, on studiozno prilazi svom poslu. U pauzi između priprema o odustajanja, u šetnjama atraktivno zloslutnim ulicama Buenos Airesa, on nabasa na školu tanga, jednu od mnogih. I počne da uzima časove. Eto prilike za dokumentaristički snimljene scene u kojima se pojavljuje i rediteljeva mlada žena, lepa Argentinka.
Neodoljivo je kako se stari Anderson samodisciplinovano drži na uzdi i ne dozvoljava sebi da previše pije. On poruči čokanj šnapsa, ali ga samo omiriše, umoči prst u rakiju pa se namiriše iza ušiju. (Alkohol je loš za seks u njegovim godinama!)
Anderson jednim metkom iz damskog dilingera uredno likvidira starog oficira, koji izgleda tačno toliko ružno i raspalo, kao što su i njegovi verovatni zločini. Tu ima jedna komična scena: iz kuće istrči služavka, koja neubedljivo vrišti, ali je jasno da joj je u stvari milo što je matori zločinac ucmekan. Ona vrišti, kako rekoh malodušno, i dok to čini - šutne špicom cipele upucanu drtinu, da proveri da li je još živ!
Film se posle toga usložnjava, jer policija blokira izlaze iz zemlje i Andersonu povratak postane do daljeg nemoguća misija. Štaviše, policija otkrije njegov hotel i zamalo da ga uhapsi, on jedva pobegne i mora da nađe novo skrovište i da se krije dok se situaciji ne smiri.
Zatim je primoran da čeka, danju kunja a uveče pleše tango i vodi ljubav s mladom plesačicom. Takođe se i mnogo sekira što je propustio da se pojavi na poćerkinom rođendanu, a obećao je.
Ima jedna neodoljiva scena, kao u teškom snu, koji se ipak završava srećno. Naime, Anderson je u Buenos Airesu kupio par lepih čizmica za rođendanski poklon poćerki. E, ali u bekstvu iz hotela, on ih je zaboravio pod krevetom svoje sobe. Šta sad? Anderson se noću vraća u hotel, iako pred vratima njegove sobe, za svaki slučaj, dežura policajac koji čeka osumnjičenoga da dođe. Anderson ga uhvati na spavanju, ošamuti ga taman toliko da stigne da pokupi paket s čizmicama ispod kreveta, a onda s cipelama beži niz stepenice pod kuršumima razbuđenog policajca! Luda scena. Obožavam je. Sve za poćerku!
Duval u filmu primenjuje manirizam iz filma koji je njemu verovatno veoma drag - A Family Thing iz 1996. - u kome je igrao s Džejmsom Erlom Džonsom i u kome matori belac saznaje da mu je majka bila crnkinja i da ima matorog crnca polubrata. (Da, Erl Džons je taj polubrat.) Isti pokreti u ovom filmu, iste grimase.
(Duval je posle ovog argentinskog filma snimio još jedan uradak s mladom ženom - revizionistički vestern, koji je popio još zlovoljnije kritike.)
Taj deo filma čekanja i skrivanja do povratka kući snimljen je kao reklanni dokumentarac o Buenos Airesu i ona vas mami da poželite da posetite grad.
Policija odlučuje da olabavi istragu, Andersenovi pomagači, lokalci, izdržali su dobre batine od prestoničke policije, situacija se smiruje toliko da hitmen može s lažnim dokuemntima da se vrati u Njujork. Na aerodromu ga dočekuje poslodavac, malo matoriji od njega, ali i on još u snazi, trenira boks, zlatan lanac landara na maljavim grudima što se vide ispod razdrljene košulje... To je zapravo retro mafijaški stil iz 1970-ih... Tu ispred aerodroma, na parkingu za taksije, događa se jedna muška duhovita scena, koja pokazuje kakvi su drugari poslodavac i hitmen.
Ali, pravi kraj filma je u jednoj nežnoj sceni u kojoj Andersonova žena vezuje pertle svojoj ćerki... Uskoro dolazi očuh s poklonom, lepim čizmicama kupljenim u magičnom gradu Buenos Airesu.
No comments:
Post a Comment