A RAINY DAY IN NEW YORK (2019 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Timoti Šalamei, Džad Lou, Liv Šrajber, Selena Gomez, Ele Faning, Dijego Luna. Čeri Džouns

 

★ ★ ★ ★ ★

 

Evo, nikada ne dajem zvezdice i/ili neke ocene filmačima, a sada ću da dodelim pet (5) zvezdica ovom filmu iz inata usranim kritičarima.

 

Treba da dovršim roman, a mislim da ne valja ništa, jebe me prokrastinacija a dolazi i prenos Đokovićevog meča. I onda uporedo pogledam ovaj film na RTS Planeti (nemam para za bioskop, nemam ni za sir, samo hleb i jogurt jedem), uporedo s prenosom glatke pobede protiv Danca Holgera Glagoljice, devojačko runska azbuka. A treba da pišem. Još sam potresen jednim prošlonedeljnim neuspehom. Preko drugarice sa studija dobijem ponudu da prevedem nešto na danski, odlomke iz 8 epizoda neke serije, cena 10 evra po strani. Prihvatim oberučke i završim posao za 3 dana. Četrdeset (40) stranica. Scenario. Ono, enterijer, dan, sada, "dve godine pre kidnapovanja". Mešavina meke naučne fantastike i socijalne drame imigranata u Danskoj. Neki čip se ugrađuje u mozak i ljudi mogu da biraju gene iz svoje rodbine. Ima i neka beba a ne zna se ko je otac. Jezik je hercegovački, piše "cigar" i "fleška" i to sam preveo kao smøg odnosno USB-stikket, respektivno. Mislim da je to u redu. Unapred sam se radovao lovi, jer sam totalno švorc. Platio sam upisnine za šahovske turnire, i čekam da mi izdavači kažu da li je uopšte još nešto ostalo kada se podmire štampari... Presing Izdavaštvo me jebe za poslednju knjigu, nije objavio tu norvešku knjigu i poslao im iako sam Milojevića još iz Haga molio 3x da to uradi jer mi je to jedini ovogodišnji prihod... Neću da molim više. Taj honorar je sada u opasnosti da propadne. A jedini mi bio prihod. I znači radovao sam se ovoj lovici za ad hok prevod, kad - javi mi drugarica: "Reklamiraju da 'oni tamo ništa ne razumeju' i traže ili ispravku ili da vratim ovo što sam za tebe primila". A ja se vratio s pijace i kupio pola kile kajsije umesto kilo. Odgovorio sam: "Vrati im pare. Ja bolje ne mogu." 

Posle sam poslao datoteke jednom danskom slavisti, s kojim nisam više prijatelj kao nekada, samo da pogleda i kaže da li su prevodi zbilja tako loši. Napisao je: "morfološki i u pogledu tipfelera nije toliko loše, ali predloške sintagme su često pogrešne i izbor reči nije prirodan..." I dalje je bio sve kritičniji i na kraju mislim da je preterao. Krivim same autore "scenarija", da ne znaju svoj CBS jezik i da nemaju iskustva u pičingu i pisanju sinopsisa. A mogao sam sporije i pažljivije...

Kako god (ili kakogod), ostao sam bez lovice koju sam u mislima već sladostrasno trošio. 

Nisam više u Presingu, nisam više nigde. Ispušena muštikla. A kad rekoh muštikla, odnosno cigaršpic,  da pređem na film...

Elem, mislim da sam skužio o čemu se radi: ovo je mešavina Bergmanovih Divljih jagoda (u smislu da glavni lik kao starac sâm sebe ponovo posećuje kao mladog, razume svoje postupke i nalazi smirenje) i glasovitog filma Vilijema Diterlea “Portret tajanstvene devojke” (vidi sliku gore: Portrait of Jennie), u smislu posvete Nevjorku i onom čuvenom satu koji zadobija svoj puni smisao na koncu filma. Taj je Diterleov film inače prikazivan u MoMi više puta, poslednji put 2017. A i MoMa se u ovom filmu pominje (i posećuje) mnogo puta.

 

Kišni dan u Nevjorku označava Vudijev povratak kući. Iako je dočekan kao bivši osuđenik koji je obrukao familiju pa su mu dali da knjava u štali i jedva čekaju da ode. I nisu mu pošteno distribuirali film (a u Koreji bio najgledaniji i zaradio trista milijardi vona odosno 333 'iljade dolara u prvoj sedmici prikazivanja). I iskasapili su mu film, od Gardijana preko tetka Eber(t)ovog sajta pa do Holivudskog reportera, kao “isprano, izanđalo, prerađeno, reciklirano, žali bože glumaca” itd, ali neka svi jedu govna.

 

Treba li reći da kiša nije prava, to je sve iz creva, vidim ja u pozadini da sija sunce i da ne pada iza glumaca. Ono jeste da su navlažili trotoare, znaju oni znanje, ali znam i ja. I takva kiša i treba  da bude na filmu. To je uostalom tehnička voda, đubretari su je čiste savesti prosipali, a mi nikada nećemo ukapirati pojam tehničke vode. Jer kod nas se puši u kafanama, babe vode unuke na porniće i horore, i nije kažnjivo jesti kajmak preko pljeskavice.

 

Kad rekoh duvan – ovo je prvi nikotinski Vudijev film.

Moralo je tako. Jer, iako se on bajagi vratio, niko mu nije hteo producirati, pa su prišle čike u trenčkotima, u šeširima s uskim obodom kao inspektori kluzoi i ponudili dil: "ovaj, mislimo, dajemo love koliko treba, i više od minimalca, ali da se purnja i da se vidi Marlboro!" Vudi je kurvinski pristao iako je strastveni nepušač, ubaciće on da je lik pušač i ubaciće u scenario da mladi Šalamei kupuje cigaršpic dug kao baget od pola metra na početku, ali pod uslovom da ubaci i zdravstveno upozorenje, koje je glasilo ne “Pušenje ili zdravlje – odlučite sami”, već glavni lik iz off-a kaže: “Pušim mnogo, verovatno ću pre 40-te da umrem od emfizema ili raka pluća”. Znači jebao se Vudi ali da mu ne uđe. Ipak se nekoliko puta upadljivo vide kutije Marlboroa. Kao na primer:

 

Prigovori ovom filmu se sastoje u tome da je Šalamei kao mladi Alen prepametan i da previše citira literaturu i političke cake koje su iz 1970-ih, na primer, "Miševi i ljudi" i ono o Arafatu, i da je stoga jasno da je to stari scenario izvađen iz fioke, a trebalo je da snima epohu... Eto, zato kritičari džaba leba jedu.

 

Vudi je postupio kao Bergman u Divljim jagodama, i svog je matorog Isaka vratio i u detinjstvo i mladost, da sebe i druge posmatra sa strane i tek tada mu je sinulo o čemu se radilo. 

Tako je u ovom filmu sebe podelio na tri (3) glumca: mladoga sebe, prenatalnog takoreći, koga igra Timoti Šalamei (bez dlaka, gladak i seksi kao Mekali Kalkin, verovatno onakav kakav je reditelj želeo da bude u drugom životu), sredovečnog sebe je podario Džadu Louu (koji je izgledao kao Piter Fonda posle upada u aparat za skupljanje i sušenje veša), a skeptičnog polumatorog sebe je dodelio Livu Šrajberu (bolesno rumene i podbule face, kao da mu preti šlagiranje od visokog pritiska). Tako je odigrao jednu psiho-dramu o trošku nikotinske mafije.

Ženske uloge su samo pogonsko gorivo u cilju olajavanja filmske industrije i psihoanalize, Ele Faning je zbilja imala “nezahvalnu” ulogu (haha) u kojoj samo uzdiše i šiparički je frapirana susretima sa slavnim facama iz sveta filma (koji srećom nisu bili govnari kao košarkaš Bulatović), matora koka Čeri Čening je kao starom Almodovaru filmska majka oprostila sinu Vudiju što ga je tukla (i tu mislim da je pomogao i LSD, kontrolisano uzimanje kod šrinka, pa je i Keri Grant posle terapije izjavio sledeće: “ne mrzim više roditelje kao nekada, više ih razumem i sve to sada doživljavam kao priliku za rast i da nešto naučim”; ili je Vudi uzeo samo ajahuašku?), a film je ukrala Selena Gomez koja kao da je jedina umela i želela da glumi.

 

Vudi je čak i godine svojih glumica dokumentovao njihovim vozačkim dozvolama. Namig namig Kventinu.

 

Pomenuo sam na početku onaj fantazi/nadrealistički film Vilijema Diterlea, i ovo jeste omaž "Dženinom portretu" (plus ime glavnog lika, Getsbi i ime njegove nesuđene devojke (Ešli) – naime ovo je potraga za nedostižnom muzom, uzorom i ljubavi, koja postoji samo dok sat nema kazaljke.  (Svaka mi čast, još jedared!)

O ovome bi Lakan i Derida napisali knjige od po petsto stranica.  A sve to revisited, ponovo posećeno i gledano sa strane. Šalamei je starmali u sako i kravatu odeveni štreber koji je majstor pokera (Vil Hanting) i prezrivo troši porodičnu lovu (a inače bi jelte u slast kusao repu u Severnoj Koreji), puši producentske cigarete na cigaršpicu i samoubilačku dosadu leči večerama po skupim restoranima i posetama muzejima. Voli literaturu iz prošlih stolećâ, živi u zamku s početka XX veka, u Nevjorku u kome se još parla holandeški. Bogataš je koji se ponaša kao siroti slikar Džozef Koten u Diterleovom filmu. On predstavlja ulepšane zablude i boemiju mladog Vudija, kao u sentimentalnim uspomenama Lisjena Levena. Ovo je privatna psihoterapija starca koji oseća da rapidno stari i gubi kognitivnu moć.

 

Volim Vudija i rado bih ga usvojio, da živi kod mene, usvojio bih kao žapca Kermita, Bubišu Simića, Gruča Marksa ili Karla Bulića. (Jedino bi mi Gručo smetao svojim divanjenjem.) Vudi je maskota i nikad neimani ujkica umetnik s kojim možete da pričate o filmovima i knjigama, o čemu s ostalom rodbinom i žiteljima planete uglavnom ne možete. On je dospeo do faze u kojoj mu se obistinila beogradska poslovica (“u njegovim godinama stari ljudi iz pristojnosti ne izlaze na ulicu”) i svoje zatočnike (bedele, delegate) u vidu lepih glumaca šalje u bitku umesto sebe, da mu opet preigravaju životne odluke u raznim fazama života. Svaki je film (još) jedan život, još jedna prilika da se ponovo proživi i popravi (ne)učinjeno. Svaki je film čist ćar pod zvezdanim nebom. Blagoslov nezavisnosti i mogućnosti da sam odeš na ono mesto gde i car ide peške. Vreme je dragoceno. Sve više je potrebna pomoć južnokorejske asistentkinje. Treba popamtiti kada se koja pilula uzima. Ritam spavanja je kao kod kosmonauta, odnosno – veli Histori čenel – kao u Srednjem veku. Skedžuel je pretrpan i isplaniran za godine i godine unapred. Time se vrši čaranje, vreme se bezecuje, kao čičak trakom se lepi za jedno telo koje vene, sprčuje se, koje se sve brže umara. Higijena, pažljivo kretanje po klizavom podu kupatila, promišljena ishrana u kojoj je zdravlje važnije od gurmanluka. Smeđi pirinač i prokelj, bato! Čašćavanje čašom šardonea posle 17.00. Parenje očiju na dobrim pičkama. To nikada ne škodi. E, Vudi, Vudi, dobar i živ mi budi.