Treći film na programu je bio i najbolji. Psihološki sam se pripremio na nastavak „Gučija“ i „Forda protiv Ferarija“, ako ni zbog čega drugog, onda zbog (opet!) alo-alo italijanskog i zbog Adama Drajvera, ali film uopšte ne ide tim tragom. Prvih pola sata je kao TV drama TV Beograd pod uredništvom Filipa Davida i u režiji S.S. Ravasija, maske kao „stara“ Ružica Sokić i „stari“ Zoran Radmilović, realizam, Olga Spiridonović, Svetolik Nikačević, socrealizam bato. „Oktanski 'Više od igre'“. Posle pogledam – reditelj je Majkl Man, koju godinu samo mlađi od Šotre --> đed.
Elem, ovo nije „impresionističko zezanje“ u kome bi muzika trebalo da zasenjuje manjak svega ostalog, i ovo nije ringišpil dramatizovanih njuz rilova, ovo je o pateru Ferariju iznutra, radnja se vrti oko njegove žene i ljubavnice a ne oko inženjerskih dostignuća. To ne znači da su trkačke scene loše ili da ih nema, samo su one kao sise u italijansko-francuskoj B-koprodukciji – štedljivo raspoređena nagrada na prominclu. Ferari je frik i trkač a ne proizvođač putničkih automobila, tako da kada mu poslovni savetnik kaže da mora da pobedi na trci Hiljadu milja da bi održao prodaju automobila (inače ode firma na doboš), on spaja korisno i strast: ima dakle rašta da se trudi da pobedi kao trkač. Adam Drajver je sèd i mator kao Slavko Simić u „Više od igre“ i gluma mu se uglavnom sastoji od bapskog hoda i poneke suze. Ženu mu glumi Penelopa Kruz koja izgleda kao da je pobegla iz dilkarnice ili kao Ljiljana Krstić koja glumi Isidoru Sekulić. Posrećilo joj se da bar jednom njen akcent ima opravdanje. Penelopi, ne Ljiljani. Ferari je sa ženom imao sina, ali on je ili umro ili poginuo, ne sećam se, a s mlađom ljubavnicom ima nepriznatog sina koji mu je surogat naslednika. To može samo u Italiji... (I Francuskoj, Španiji, Portugalu, Grčkoj...) Ta porodična situacija teče – sporo kao u TV drami – paralelno s trkačkim delom, koji je, rekoh, lišen inženjerije, trkači rade kao što je nekada Bogdan Tirnanić opisivao predratne fudbalere: ustanu u 8, obriju se, odu na pijacu, posle na ručak u kafanu gde pojedu pasulj i pečeno pile uz čašu vina ili piva, i zatim u odelu i zalizane kose odu na utakmicu. Uveče im Carevac u kafani „Tri šešira“ svira na uvce a oni grle ljubavnicu. Kakva teretana, kondicione pripreme, vitamini, hladne kupke, maseri i slični bakrači.
Uprkos pretežnoj televizičnoj suvoći i dosadnom ljubavnom trouglu, film uspeva u nekim trenucima da krene u fascinantnu rekonstrukciju epohe kao da zaista gledamo iskrzani film iz ondašnjih „Filmskih novosti“. Ali to su retke sekvence koje se dešavaju na trkačkoj stazi. Kao da se štedelo na statistima. Ipak dominira pomenuta porodična situacija, koja se sporo kotrlja, rekoh, kao ponedeonikom u 20.30 u nekoj staroj TV drami.
Pa ipak je ovo bio najbolji film u tripl-fičeru, iako prosto da poželite da je i ovo Ridli režirao, ili Sidni Lumet iz 1970-ih: on bi ovde rasturio (ali nije njegova tema, ovo je trač, nema materijala za moralisanje). U neku ruku ovo je i nepotreban film, uostalom kao većina biografskog smeća koje je u suštini samo tele-novela, trač pod plaštom feljtonizma.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment