r.: Kauter Ben Hanija; ul.: Jahija Mahajni, Dea Lijan, Kun de Bau, Monika Beluči, Vim Delvoj (kameo).
* * *
Još jedan film koji je zadocnio zbog pandemije, a sada, kada se prešlo na majmune i rat usred Evrope, ostala je tek jedna plava maska u sceni tetoviranja. Pre nego što sam pogledao uradak, video sam trejler u mraku "Takvuda" i prelistao nadrndane kritike, jednoglasne u tome da je autorka ove multikoprodukcije (Tunis, Kipar, Katar, Francuska, Belgija, Nemačka, Švedska!) „pomalo neukusno“ [sic!] pomešala dve daleke teme, licemerje Evrope prema izbeglicama i foliranje visoke umetnosti sa sve art-dilerima. Vala jeste posao filmskog kritičara pogan – džabe leba jedeš i džabe u bioskop ideš, da bi posle kenjao po delima u koja su ljudi uložili viziju, napor, um, pare, znoj i živce...
Ja, eto, mislim da je film odličan a da je rediteljka Ben Hanija dobro ispekla zanat. Kao Soja Jovanović. Ona očigledno ume da vodi priču, pudovkinistkinja je do koske, unela je muške količine cinizma i u temu visoke umetnosti i u tretman nepopularne sorte izbeglica (onih koje se ne isplati primati, ili koje su već dosadile blaziranim medijima i istim takvim javnostima).
Na samom početku, dok je glavni lik filma u zatvoru, vidimo jedini flešbek u filmu, dat tako ubavo i bez šavova da i ne primetimo da je flešbek i on velemajstorski postavlja početnu poziciju na šahovskoj tabli filma, to je tako dobro, da bi trebalo
prikazivati na balkanskim katedrama filmske režije. To je scena u vozu i, kao u
filmovima Soje Jovanović, taj sirijski voz klopara sporo po uskoj šarganskoj
pruzi i tu se upoznamo s atomskim jezgrom filma: velikom ljubavi između Sama
Alija (Jahija Mahajn) i zelenooke Aber (Dela Lijan). Avaj, on je sirot,
a njena bogata familija hoće da je uda za drugog, za (naravno, antiapatičnog) diplomatu... Sam Ali u kupeu voza
pokušava da improvizuje venčanje, takoreći veridbu. Ljubav pobeđuje...na nekoliko minuta samo.
Ben Hanija je tu šeherezadinsku ljubav prenela u Evropu naših dana, transkribovavši je u art triler s hepiendom, u stilu holivudskih filmova „Gambit“ i sličnih uradaka koji uključuju prevare s umetninama.
Pre prve projekcije (danas dupli program u Takvudu), posvršavao sam nekoliko poslova za predstojeći put (kupio gaće, čarape i pantalone na pijaci, uzeo sertifikat u pošti, otišao kod frizerke, kupio jeftine avio karte /koje su me koštale kao svetog Petra kajgana, šta bi bilo da su skupe/, uplatio kotizaciju u zlotima u banci, u kopirnici odštampao ugovor za II izdanje Kirkegorovih Dela ljubavi, u apoteci kupio alkohol, vitamine, maske i vatirane paličice, u asmoposluzi kupio deset vrećica sode bikarbone, u Maji kesice polena i bočicee s propolisom u alkoholu ---) i onda sam u Pionirskom parku danuo i gledao samozatajne mrave, a jednog sam uslikao:::
Ako taj ubavi flešbek u vozu liči na Soju Jovanović, onda prvi dani Sama Alija u Belgiji (a tu je nekako pobegao, jer je porodični prijatelj u tajnoj policiji ostavio otvoren prozor...) podsećaju na Momčilovićevih "Sedam i po" – na onaj deo s Jezdićem i prežderavanjem. Pogledajte film, pa ćete ukapirati.
Sam Ali je, znači, pobegao iz sirijskog zatvora i našao se u Evropi, ali -> njegova Aber je u međuvremenu ipak morala da se uda za diplomatu, koji je ženu odveo u Brisel, gde ona sada radi kao ovlašćeni prevodilac za sirijski jezik. Sam se nada da će je nagovoriti da ostavi bogatstvo i izabere ljubav. Ali ako bi se to dogodilo odmah, onda ne bi bilo filma. Ljubomorni muž otkrije njihovo domunđavanje preko skajpa i ubaci se u jedan razgovor, odlučno stajući u odbranu bračne svetinje. A Sam Ali, iz očaja, pristane da za velike pare proda svoja leđa na kojima će umetnik Džefri Godfroj (Kun de Boa) da napravi tetovažu u obliku šengenske vize.
Godfroj ima akcenat koji na prvi poslu blago podseća na Terensa Stempa, kao da je samo jedan i po molekul daleko od savršenog britiš ingliša, na koji mi drugosrbijanci, kao što je poznato – svršavamo, ali na drugi posluh to je ipak samo internešenel ingliš, onaj koji se dobro utvrdi u švajcarskim privatnim koledžima za bogataške debilčiće svih rasa i vera i različitih nivoa talentovanosti. Taj Godfroj tokom čitavog filma ispaljuje opštemestaške (ali tačne, jebiga sad) cinične opservacije za ispred trafike, na primer: „Danas je slobodniji protok robe nego ljudi... Moj medij, Sam Ali, do šengenskke vize ne bi mogao običnim putem ni u ludilu da stigne, ali ako mi dopusti da mu na leđima istetoviram moju umetničku viziju te vize, onda će kao umetnička roba lako da prođe sve granice. To je pomalo paradoskalno, zar ne?! Oh, nisam duhovit, samo sam mnogo pametan, praštajte...!“ . I tako on stalno. Iritantan tip.
Sam Ali je tako prodao telo (sa sve dušom) i zaradio pare, ali još ne može da vrati Aber, bajka je tek na pola puta. Majka ga preko skajpa pita "Šta ti je taj čika umetnik radio? [čitaj: "Je l' te jebao u dupe, crni sine?!"] Svi nam se smeju ovde zbog tebe!", a i predstavnici neke sirijske organizacije za odbranu prava i dostojanstva sirijskih izbeglica u Evropi pokucaju na vrata njegovog skupog apratmana (i to sekundu pošto je naručio kavijar rum servisom), a on im odbrusi: "Ja imam pravo i dupe da prodam ako hoću, to je moja stvar, a kao što vidite - živim kao car i nisam eskploatisan!" i zalupi im vrata pred nosem. Ali, on oseća da jeste eksploatisan, nipodaštavanje se oseća na svakom koraku, od njega se očekuje da bude eksponat i da kušuje.
Monika Beluči igra PR umetničkog projekta, po imenu Soraja (no pun intended s rediteljkine strane, valjda). Ona Sama Alija tretira kao usvojenog džukca koga hrane samo da se udovolji besnom rasplakanom unučetu.
Priča, koliko god delovala šašavo, zapravo je inspirisana istinitim događajem, a umetnik iz života, Vim Delvoj, koji je tako nešto u životu uradio (naime prodao tetovažu sa sve tetoviranom osobom), odigrao je pravi dragulj, kameo epizodu pravnika iz resora osiguranja. Delvoj sada liči na Radoslava Zelenovića i kakav je to cinizam kada on objašnjava probleme osiguranja živog umetničkog dela kakav je Sam Ali. „Šta ako umre od raka?“, pita reporter. A pravnik, to jest Delvoj, odgovara: „A, rak je super, nema problema. Nego, frka će da nastane ako pogine u terorističkom bombaškom napadu!“
Kauter Ben Hanija vodi priču bez greške, i u scenama u muzeju gde se raskrinkava dorćolska naduvenost istoričara umetnosti i robovlasnički odnos prema objektu umetnosti, i u pravničkim scenama kada se brutalno raskriva EU-ovska kurcobolja za izbeglice koje nisu u modi.
Završetak je bajkovit, kako je i započeto, a obaška je holivudski, u stilu heist filmova i to je malo naživciralo kritičare. A bili su gadljivi i na onu bubuljicu na leđima. Valjda od te bubuljice nisu primetili šamarčinu u onoj sudskoj presudi na kraju filma...
Samo veliki narativni talenat kao što je Ban Hanija može starostavni ljubavni zaplet (voleli se sirot i bogata) da reciklira u suvereno i furiozno vođenu postmodernu priču koja jebe evropsko umetničarstvo i izbegličarstvo, i ne vadi. Jedva čekam da vidim njen sledeći film!
Posle ovog filma imao sam pola sata da se proluftiram u Pionirskom parku. Dani su sve duži, i desetak minuta pre Šrederovog Kockara još se videlo.
No comments:
Post a Comment