r.: Skot Derikson; ul.: Itan Houk, Mejson Temz,
Medlin MekGrou, Demijan Bišir, Džeremi Dejvis
JOŠ JEDNA HOROR VERSKA PROPAGANDA
Pun mi je kufer horora koji reklamiraju veru. Ovaj uradak sam pogledao jesenas, po povratku iz Haga, i tek sada sam se setio da ga sahranim. Prvi Crni telefon je bio odličan, mogao je o istom trošku da bude i a) parodija na horore (serijski kidnaper i ubica a brat mu je smotan brat i neuspešno pokušava da informiše relativno sporog detektiva, to je imalo potencjal za urnebes), b) socijalna kritika palanke devetsto sedamdesetih, plus c) malo psihologije pred–adolescentskog doba i naravno d) horor koji može da bude ali ne mora da znači, ali – osim što je pri kraju prekasno nagovešteno pod a) – film se zadržao na d) pa i takav je prevazišao svoje ograničavajuće okvire.
I sada smo svi očekivali još veća čuda od nastavka. Izgleda da sam samo ja razočaran: nastavak je namlatio grdne pare a kritika se upiškila od sreće, pale su i neke nominacije u horor branši, svi se slažu: remek–delo. A meni sranje.
Iz reditelja i koscenariste Kargila pokuljalo je vojničko i kalvinističko vaspitanje, ko zna šta su im radili na časovima veronauke i u Crnom telefonu 2 horor je samo providan izgovor za uterivanje ideje Raja i straha od Pakla u mladež.
Ovaj nastavak je smešten u fiskalnu 1982. godinu, ali budući da se sav odigrava u planinskom domu u nekoj srednjezapadnoj vukojebini, producenti su uštedeli grdan novac za dočaravanje tzv. epohe, ona se u početku vidi samo po nameštaju kuće u kojoj žive Gven (Medlin MakGrou) i njen šonjasti ćale Terens (Džeremi Dejvis, okoštali salmonelasti šesetosmaš iz naših filmova o tim gibanjima) i po sveprisutnim bakelitnim telefonima. Pa neće valjda po krevetima na sprat u spavaonici planinskog doma! (I po ulaznicama za „Djuran Djuran“, da ne zaboravim.)
U tako jadnoj scenografiji, koja bi se lasno mogla i na sceni nekog našeg pozorišta napraviti, sada se živahna i vitalna Gven ima obračunati s „Hvatačem“, jer on je živ, neumrli satanski duh, koji hoće da sredi preživele, a pobijene je dodatno zajebao jer – glejte sad – nisu propisno sahranjeni, šta li? (Zar nisu tako počeli i ratovi 1990-ih, s tim raskopavanjem kosaka?, ne može drugosrbijanac u men ida odoli da ne lane.) Jer – tako nedolično zakopani, tačnije zaleđeni u jezeru, pobijeni su završili kanda u Paklu i mnogo se pate, a samo da im se koske u džak metnu i okade i popa da otpeva opelo i evo lešića naših u Raju sve srećni i nogama u dupence se šutajući i od sreće pevajući! Tako da se Gven bori i protiv Sotone i za humano preseljenje umorenih rođaka i drugarica i matere u Raj. Samo da se braca i keva lepo premeste u grob i tamo odmore, kako to kaži naše bake i tetke.
Mnoga prosvetarka s hladnom trajnom bi suzu kanula tokom gledanja ovog filma, kada bi uopšte otišla da gleda stravu i užas, jer „koja je potreba da se snimaju takvi bolesni filmači, zašto se ne snimaju lepi filmovi koji propagiraju vrlinu i podstiču decu da budu fina i poslušna?!“ (pa da tim lakše postanu plen čiki koji im nudi bombone).
I to je to: iako se jedna ženturača, jedna od zaposlenih u planinskom domu jelte, isprva kritikuje zbog verske zatucanosti – koja je uostalom antidatirana i mogla bi biti realnije 201'-ih i kasnije – to je samo navlakuša, jer je ona opisana kao zbilja poštena vernica, a Gven, koja je isprva kritikuje, i sama otkriva da je njen zadatak ne samo da ucmeka „Hvatača“ već i propisno sahrani i opoje brata i kevu i tako im – to je poruka ovog religioznog smećeta – obezbedi večni boravak u Raju. Kao da su i „Hvatač“ i ovi klinci devetsto osamdesetih učili sholastiku na našoj Bogosloviji...
Ovo je splačina najobičnija i Deriksonu mogu reći kao Tirke deda Avramu kada je ovaj odbio da se kandiduje: „Zbogom, gospodine!“
No comments:
Post a Comment