r.: Sem Rejmi; ul.: Bil Pakston, Bili Bob Tornton, Brent Brisko, Bridžit Fonda, Čelsi Ros, Geri Koul, Beki En Bejker
UMETNIČARENJE U KRIMIĆU
Nisam imao nikakvo predznanje o ovom snežnom noaru, tako da sam bio zdravo ponosan kada sam posle otkrio da su Džon Dal i Majk Nikols žarko želeli i štaviše bili viđeni da režiraju ovaj film. Jer baš na njih sam pomislio, naime na Red Rok Uest (Dal je čak želeo da povede Nikolasa Kejdža sa sobom) ovog prvog i na opšti moralizam ovog drugog: to bi baš bila njihova šolja čaja. Na prvi pogled film je klasik i majstorstvo. Ali već na drugi pogled počinje da vonja po umetničarenju.
Ovo je u stvari festivalski film – u smislu što se gleda jednom samo i nemate želju da ponovite doživljaj. A na festivalima se gleda sve, ta atmosfera unikatnosti daje i nikakvom uratku šarm i posetilac festivala po pravilu ne napušta projekciju. Ne da bi se zbog bilo čega imala napustiti projekcija ovog filma, taman posla, samo je prehajpovan.
Podela uloga je bez greške. Neki likovi su kliše a neki su, kada se bolje razmisli, malčice nelogični. Pisac neobjavljene knjige po kojoj je lično napisao scenario, Skot B. SMit – pristao je na skraćivanje, na "ublažavanje nasilja" i na promenu mesta dešavanja: Minesota ima jak turistički savez i voli da se busa specifičnim mentalitetom koji je zapravo bućkuriš od opštih mesta, samo još jedan primer otužnog ćoškarenja i lokal–patriotizma. Region je kapnuo lovu koja je godinama kočila snimanje filma i valjda se ovajdio turistički, većim brojem noćenja i prodajom suvenira, kada je već film kao takav flopnuo i zaradio manje od budžeta.
Podela je rekoh bez greške. Bil Pakston (Henk) kao lepuškast čova na svom mestu, otac muž rabotnik kralj, dobrota mu na uši se puši ali može u lošim (ili dobrim) okolnostima da se prevaziđe, Bili Bob Tornton (Džejkob, retardirani brat) željno je pristao da metodski (i često krindžovski šmirantski) odigra glupljeg od sebe, Bridžit Fonda (Sara) i kao mesečarka može da odigra ulogu prividno uzorne supruge u kojoj vreba Lejdi Magbet. Brosko (Lu) je bio Nikola Pejaković, pijani incestaš timberlinko, veteran Čelsi Ros je odigrao templejt srednjezapadnog šerifa koji na plećima može globus da iznese – ništa tu nije moglo da omane u pogledu glume. Samo što se lik Džejkoba nedosledno prodostojevskisao u poslednjoj trećini. Takvo osećanje krivice i odustajanje nisu, brate, američki!
Ibert je film nahvalio više da bi još jedared nagrdio nemoralan „Very Bad Things“ Petera Berga iz iste godine. Većina kritičara se pokazala lenja duhom pa se dohvatila poređenja s „Fargom“ iz 1996.
Tvist na kraju, ono s novčanicama – premršav je i ostavlja gledaoce prevarenim: to bi bilo dosta za novinsku priču od 4 stranice, a ne na kraju 117-minutnog filma.
Tema – kako velika količina slučajno nađenog novca može od tzv. običnih ljudi da napravi krimose i zlotvore – stara je ali nikada na gubi na privlačnosti. Pakston je – kao npr. Majkl Marfi, Greg Kinir, Rajan O'Nil itd. – taj tip, rekoh lepuškast ali ne fizički slab protagonista, kome verujemo da može da se prevaziđe kada životne okolnosti nateraju. Lojalna ljubav prema zaostalijem bratu treba da pruži izvesnu težinu i „toplinu“. U stvari, oba lika pate od neplauzibilnosti: Henk je nekako prelako pristao da se upusti u opasan poduhvat, a Džejkob je u početku retard koji ni dupe ne može sebi da obriše a završava kao Dostojevski dok piše „Zločin i kaznu“. Fonda je pak fenomenalna kao jedna neosvešćena Medeja...
Rejmi je režiser prvog Spajdermena i jedva je dočekao priliku da snimi nešto dramski pa s porukom, kao porno zvezda koja hoće da glumi Šekspira, pa nije ni primetio da je scenario ipak malčice previše petparački...
Film je mogao bez nekih džepnofilozofskih telefoniranja i bez razvučenog frtalja posle prvog sata.
Ovo je ipak jednokratni triler.
No comments:
Post a Comment