Srećna N(IN)-ova!

ŠIRI IZBOR ZA 72. NIN-OVU NAGRADU

Posle objavljivanja 39 naslova iz šireg zbora, članovi žirija su obrisali krv sa svojih sekirâ i prosrali se obilato.

I šta tri pederčeta – Jerkov Gvozden Vesković – ta tri mlohava kulturtregera, doušnika i komesara, unjkava i dosadna, imaju da kažu o našoj produkciji romana? Evo šta imaju da „kažu“.

(Arbutina im je nadređeni, sanjaju o njegovom činu. Još su za njega samo kafe kuvarice i moraju da zadižu bunjuelovsku suknjicu kada im se naredi.  Jebote bog, ovo je kao oko 2013, kada me je Ana Tasić sačekivala u svim žirijima za dramske tekstove, prvo na konkrusu za radio-dramu Radio Beograda, pa na konkursu Sterijing pozorja, posle se i u Budvi raširila – kao metastaza iz Kišovovg plućnog krila. Ili kao Vladislava Gordić, koja me je 2006/2007 sačekivala u svim žirijama za prozu.Evo sada tetka Jerkov, depiliranih nogah i s proplankom – čeka me u busiji kud god pogledam. Nema žirija da udba nije ubacila svoje pederčiće.)

 

(levo: strina Jerkov)

Elem, strina Jerkov veli – kao da je on jebote napisao „Don Kihota“ i „Rat i  mir“ –sledeće:  

„Srpska književnost je od Dositeja, Vuka i Njegoša do Andrića i Crnjanskog, a savremena srpska proza od Kiša, Pekića i Pavića do Gorana Petrovića dostigla takve vrhunce, takvo umetničko dostojanstvo i potpunost koji se ne mogu nadmašiti. Onoga časa kada književno ili umetničko delo dostigne najviši nivo, nema više ničega što mu se može dodati ili oduzeti, što bi se u njemu dalo popraviti ili zameniti. Još od antike, kao kod Platona i Aristotela, znamo da je savršeno ono što je završeno, kako nam je u istoriji ideja lepo objasnio Tatarkjevič.“

Kakav kreten. Pa dalje melje:

 „Njime se imenuje važna promena. Stanje srpske proze je takvo da je ona utonula u produkciju teksta, a ne u traganje za apsolutnom izvrsnošću ili epohalnim promenama.“

Koja strina. Piše pismene zadatke na nivou čepe iz I razreda gimnazije.

edit 4. I - 2026; 19:07 -> On veli "Promenila se klima koja okružuje rad žirija. Sada je svima savršeno jasno da u odlučivanju o nagradi nikakvu ulogu ne igra ko je kako i koliko politički angažovan, nema ništa posvećeno partijama, a ta reč nije iz sanskrita, ili sanskrta, kako nas sada poučavaju da treba reći."  čime se nadovezuje na dve ranije izjave, "da nije dobro da druge nagrade budu 'korekcija' NIN-ove" i na svoju pljuvačinu po nagrađenom romanu Saše Ilića, upravo dakle izričući političku presudu toj knjizi, ekskomunicirajći je sa Srbistike. Evo i sada on potučjeno preti drugim žirijima "nemojte slučajno da ispravčljater naše brljotine..." 

 

 (levo: kultutregerče Vesko)

Pička Vesković pak piše kao pismeni zadatak „Šta sam radio preko raspusta“:

„To je ovogodišnja romaneskna produkcija potvrdila više nego, čini mi se, ona prošlogodišnja. Ove godine nije bilo dominantno učestale teme koja bi stvorila utisak posebnog tematskog usmerenja. Naprotiv, iskusni autori poput Bore Ćosića, Milisava Savića, Vladimira Kopicla, Srđana Valjarevića ili Igora Marojevića svojim novim romanima nastavili su ili zasvodili tematsko-poetičke konstante svojih dosadašnjih opusa. Enes Halilović i Darko Tuševljaković napisali su dela o stalnom preobražaju lica nasilja. Laura Barna i Vladimir Vujović u centar svog interesovanja stavili su slikare.“

 

Pa šta je ovo, ljudi moji, iz voznog reda stanice na Stalaću se može više saznati o srpskoj književnosti.

 

 (levo: pizda slaninarska Gvozden) 

Gvozden, pizda slaninarska i u tajnoj vlasti Krajišnika, između redova odbacuje poslate romane o devedesetim an ženeral jer su ih  „obuzeli jeres didaktike i jeres psihilogizacije“ i „pokušavaju 'konačno' da objasne [devedesete]...“ 

Ništa nije ukapirao. Nije to čudno, on je glup kao kurac, nego je zloban svisoka. Ali ovo on priželjkuje: 

„U prvi plan će tako, nadam se, izbiti dela koja kombinuju veštinu pripovedanja, snagu uvida i poeziju jezika. Romani u kojima su istina i emocija posledice, a ne uzrok pripovedanja..." [zapaža Vladimir Gvozden.]

On očigledno nije čitao zašto su pisali Nabokov, Orvel, Flaneri O'Konor, Vonegat...  

edit -> 4. I - 2026. 19:10: Gvozdene, nemoj da jedeš govna kada ti nije nužda. I ti i ja dobro znamo da i ove godine moraš da glasuješ za Bazdulja. U tu svrhu je i Vesko doveden, tako da Muharem ima najmanje dva glasa.  

 

ODLOMCI DVE UVRŠĆENE KNJIGE

Evo odlomka dva neuratka koja su ušla u širi izbor, što će na vjeki vjekov ostati sramota ovog nežirija, naime odlomci iz romana „Prakozorje, gospode“, Milisava Savića i romana „Kraljevski paviljon“, Vladimira Vučkovića.

Obe napisotine su primer kafanskih udbaških kozerijâ, takozvane tablićsko-vinjačke škole ezopovskih viceva na kockastim stolnjacima, uz smrad pepeljara i brehtovsko-sečuanske metafore tipa „lud sam pa mi se može da lajem“, koja (škola) obiluje čučavcima, ispičuturama budućim akademicima i ostalim bajagi boemima s dna kace. E, da: "u kafani je dim bio toliko gust da se mogao nožem seći" - nezvanična nagrada za najoveštaliji opis naše kvaziboemije ide gedžovanu Milisavu, oholom lažnom petooktobarcu koji je Čedi Mirkoviću pretio, samo malo manje ugodno od Nikole Miloševića koji je nekada seljački pretio Aleksandru Iliću: "Prosućemo ti drob...!"  

Na jeziku se radilo utoliko što je u tri slučaja konsultovan otpozadni Lajkovačko-lužičkosrpsko-semoljgorski rečnik Belog Markovića, pa su primenjene reči „okišaviti“ i „cednuti“, a u opisu neke crnotalasovske jadnice upotrebljena je nesilikonska reč „tankovijasta“. Dosledno je zaboravljan preporučivan oblik predloga „s“ i korišćeno je isključivo „sa“. Korektor zadužen za zapete je vreme očigledno provodio povraćajući na čučavcu. Apozicija je korišćena nepodnošljivo uporno u prvopomenutom tekstu. Stil Brane Crnčevića i Mihiza, oficirâ bezbednosti (da, ovo je apozicija)  u odnosu na ove brljotine  nedostižni je vîs što se tiče pismenosti i lepote rečenice: oni su u poređenju s njima kao Goran Petrović i de Nerval u odnosu Ikeina uputstva za montažu.    

Oba rukopisa su pronašla ugledne izdavače a trebalo je da ostanu u blokčićima na kocke, proizvodnja „Minerva“ Subotica, kako su i bili napisani, onom poslovičnom „minom“ za hemijske olovke, ali pazite sad: ne samo što su oknjiženi, već su unišli u najširi izbor za NIN-ovu nagradu i treba pamtiti imena članova žirija: Mladenović, Marčetić, Gvozden, Jerkov, Vesković: da se zna koje kreature su ove krševe ubacili u širi izbor.

 

 Milisav Savić: „Praskozorje, gospode“, Dereta 2025.

 /quote citat

 KRATAK OPIS VAROŠI, NEOPHODAN ZA UJAKOVE ČUDNOVATE

PRIČE IZ ŽIVOTA I FANTASTIKE KOJE ĆE USLEDITI

 

Mnogo puta je zamišljao kako se s okolnih plani na

na ulice i kuće sručuje snažna bujica i sve sravnjuje i

proždire, ostavljajući iza sebe blatnjavu pustoš.

Tako je, u besu, Ujak priželjkivao smak varoši.

Svoje i naše varoši.

A u blaženim i smirenim trenuci ma govorioje:

Ako bi mu Bog ponudio drugi život i da bira gde će

se ponovo roditi, izabrao bi mesto za koje je, ponekad,

priželjkivao da ga poplava ili vatra nepovratno zbrišu sa lica zemlje.

U varoš putnik može da dođe sa severa i sa juga.

Od uvira i sa izvora glavne varo ške reke. Na severu je naša prestonica i Evropa, civilizacija i

beli svet, na jugu srce Balkana, divljina i tamni

vilajet. Ratovi dolaze sa severa i sa juga. U poslednje vreme sa juga.

Od zapada, kroz klance, vijuga treći put. Tim putem, zapušte nim, retko ko dolazi, još ređe odlazi.

Odatle pri stižu kiše i poplave, sneg i vejavice,

vrućine i suše.

U visokim planinama, šumovi tim i nastanjenim

zverinjem, iza kojih izgreva sunce, žive Vila Jezerki nja, boginja mladosti Vesna i Šepavi Krčmar.

Vila je Ujakova stara prijatelji ca. Šepavom Krčmaru Ujak nikad ne izgovara pravo ime. Vesnu, boginju mladosti, retko ko je, nestašnu i neuhvatljivu, video.

U planinama je, negde pod zemljom ili vodom,

skrivena stara Crkva Janja, kojoj Ujak i njegovi

prijatelji pokušavaju da uđu u trag, jer skriva neobrojano blago. U istim planinama tragaju i za čudnovatom travkom raskovnik. Čuda može da uradi ta travka žutih cvetića: da otključa svaku bravu i

raskuje okove na osuđenicima, da prokrči put kroz

guste šume i otvori prolaze u tamnom vilajetu, da

ukaže gde se nalazi zakopano blago i da raspetlja i

protumači sve govore i jezike pod kapom nebeskom.

Pobunjenici i borci za pravdu kite raskovnikom

svoje kape i zastave: pred njim sviću zore slobode.

Ujak nije uspeo da pronađe raskovnik, ali nije gubio nadu da ga se neki drugi srećnik neće dokopati.

Putnika koji dolazi vozom, u vreme početka ove

priče, u vreme Ujakovih najboljih godina, očekuje

skladno i očuvano stanično zdanje iz prve polovine 20. veka. Znak tadašnjih nastojanja da varoš

uhvati korak s civilizovanim svetom i Evropom.

Sama unutra šnjost odudara od spoljašnjeg izgleda stanice.

Čekaonica je zapuštena, na betonskom podu vuku

se otpaci i prljavština, iz klozeta čučavca širi

se nesnosan zadah. Na levom krilu zgrade nalazi

se stanični bife. Jedina je varoška kafana otvorena preko noći1. Noćni posetioci bifea su, sem Ujaka, Macko, Nevidljivi Filip, Trapavi Andrija, Kapetan Vuk, Moler Četka, Sima Kec i još neki epizodisti priča koje slede. Svako od noćobdija ima

opravdanje zašto na stanici dočekuje zoru. Ujaka

tu dovodi svirački posao. Nevidljivi Filip je u

neprestanoj poteri za subverzivnim elementima

Revolucije. Kapetan Vuk zato što mu godinama san

ne dolazi na oči, pa tako prekraćuje nesanicu na

mestu gde niko ne spava. Trapavi Andrija smiruje,

rakijom, zubobolju, čekajući jutro da bi otišao u gustiš kraj reke odakle će, kri šom, posmatrati treninge Dugonoge Skakači ce. Moler Četka ispod oka merka konobaricu Milenu, s namerom da je odvu

če u krevet. Svi su voleli da dočekuju i ispraćaju

vozove, na početku priče dnevno ih je prolazilo dvadesetak, pri kraju jedva dva izdrndana šinobusa. Pri kraju priče, u godinama kad je već jenjavala slava najpoznatijeg varoškog harmonikaša, našeg Ujaka, bife je zatvoren i pretvoren u skladište
pivske ambalaže.
Sa stanice ulica vodi preko kamenog mosta u
centar varoši. Iako izgleda staro, most će u priči
napuniti tek stotinak godina. Nisu se uz njega prilepile priče kao uz jedan drugi, stariji, na zapadu, na mnogo većoj reci od naše. Ali ima ih. Most često oštećuju poplave, slične onima koje je Ujak,
u besu, priželjkivao, a za vreme ratova avionske i
artiljerijske bombe. Majstor Mihailo kaže da bi
se most bolje držao da je prilikom gradnje prineta
žrtva. Most će, za tih stotinak godina, pretrpeti
najmanje promena.
Sa mosta se vidi varoška Plaža, tu se manja reka
uliva u veću. Na pesku i u obližnjem zelenom gustišu sastavile su se i splele ljubavne priče o kojima će tek biti reči. Kad se pređe most, naila zi se na opštinske zgrade. I one građe ne u stilu oponašanja i približavanja tadašnjoj evropskoj arhitekturi. Sve su to bile
kuće viđenijih industrijalaca i trgovaca, koje je,
po pobedi Revolucije, po naređenju Petra Ledenog i
Kapetana Vuka, streljao Andrija Trapavi u napuštenom rudniku iznad kanjona, kasnije, pri kraju ove
priče, pretvorenom u obor za svinje. Kuće, fabrike
i imanja streljanih konfiskovala je Revolucionarna vlast. Pored glavnog ulaza Opštine smestio se na stoličici čistač cipela Dragi Ciganin. Kad se okišavi, sporedne varoške uliči e se oblatnjave,
kad se ocedne, oprašnjave se, pa čistač uvek ima posla: vlast pazi na čistoću i u opštinske prostorije ne dozvoljava da se ulazi sa prljavom obućom.
Ulica se nastavlja prema parkiću, u čijoj sredini se prsi bronzani mišićavi radnik sa puškom u desnoj ruci. To je Spomenik Revolucije. U dnu Spomenika, srešćete, šćućurenog na parčetu kartona, prosjaka Mula. Vremena će se u varoši menjati, Revolucionarnu vlast zameniće Demokratska, Despotsku Slobodarska2, i ova poslednja će spomenik premesTiti u dvorište Muzeja, gde ga nagriza
rđa i zaseravaju golubovi. No, Mule se neće pomaći
od mesta na kojem smo ga upoznali. Mule retko šta
govori. S vreme na na vreme izusti: Ovamo! Onamo!
Bronzani radnik revolucionar mrko gleda pre
ma kubetu crkve sa pozlaće nim krstom, što je, ukoliko sledimo Ujakove fusnote, u skladu sa proklamovanom ideologijom Revolucionarne vlasti, po kojoj je religija opijum za narod. Nažalost, propagandna krilatica nove vlasti primila se kod mnogih varošana, koji više vremena provode u kafani nego u
crkvi. A jedan od sveštenika kafane, svojevrsnog
kabarea, diskusione tribine i prosipanja magle i
prašine, bio je – videćemo to – niko drugi nego Ujak.
Moj i naš Ujak. 

Iznad crkve, u strani, nalazi se škola, zdanje
iz vremena nastanka varoši, a to znači stotinak
godina od početka ove priče, koju je pohađao i Ujak.
U njegovo vreme škola je radila u tri smene, piska
i graja dečurlije nadjačavala je pesmu ptica iz parka, brundanje retkih automobila i kafansku dreku pijanaca.
U blizini spomenika postavljena je drvena zelena klupa. S njom, kao epicentrom, poči nje i završava se ova priča. U toplim i sunča nim danima, oko podneva na klupi sede najpoznatiji varoški mladići, okruženi mališanima, poslušnom svitom koja
im kupuje i prinosi cigarete i sladoled. Većina mališana tu navrati po završetku nastave u školi. Najpoznatiji dasa i u neku ruku vlasnik te klupe je Macko. Čuveni varoški mangup sa ožiljkom na
desnom obrazu, mrkog pogleda, škrt na rečima kao
Mule. Među dečacima izdvajaju se nekoliko.
Najposlušniji je plavušan po nadimku Svetac,
koji upija svaku reč i pokret svog idola, Macka. Drugi je Mujo. Treći Mala Violina. Četvrti Čokolada.
Sve ćemo bliže upoznati u nastavku priče.
Iako ne prilaze i ne sedaju na klupu, devojčice se
šetkaju i vrte u njenoj blizini. Kao da su na manekenskoj pisti. Prijaju im udvarački pogledi i dobacivanja dečaka. Izdvojićmo, radi dalje priče, tri sestre: Zoranu zvanu Dupli kat, Kreštavku i Palačinku. Zorana Dupli kat se ponekad pomeša sa vršnjacima, mališani je se plaše jer ume da odalami kao da je muško. Kreštavka stalno pevuši popularne kancone. Postaće čuvena pevači ca, kaže joj Macko, tek da je pohvali. Badava, mala krešti kao sojka,
šapuće mu Ujak. Pravo ime Palačinke je Zorana. Iako
nema više od sedam godina, ona je ludo zaljubljena
u Macka i bez oklevanja bi na svom stomačiću istetovirala njegovo ime, kao što je to uradila poznata
varoška lepotica o kojoj će tek biti reči.
Donji deo parka oivičava ulica sa kafanom i
bibliotekom, vrata do vrata. U kafani Ujak drži
čuvena predavanja iz života i fantasti ke, honorar
je simboličan, obično porcija ćevapčića, čašica
rakije i krigla piva. Kafana je olajisanog daščanog poda – zadržaće mo se na njenom opisu, jer je ona odavno deo muzejske prošlosti – sa stolovima prekrivenim kocka stim čaršavima, umašće nim i sa
cigaretskim progoretinama. U uglu je klozet čučavac, leti pun muva. Na glavnom, frontalnom zidu uramljena fotografija Veli kog Druga, vođe Revolucije. Ispod je bubnjara, napravlje na od benzinskog
bureta. Zimi je kafana puna duvanskog dima, toliko
je gust da se može seći nožem. Leti se ispred kafane na ploč nik iznose stolovi. Kafanski gosti su isključivo muškar ci. Kafana
je u neku ruku naš informativni centar. Tu se čitaju novine i prepričavaju najnovije vesti, varoške pre svega. Tu se slivaju i odatle kuljaju svi tračevi. Iz kafane, od ranog jutra pa do kasno uveče, dopire graja pijanih gostiju, u biblioteci vlada mrtva
tišina, povremeno prekidana zujanjem zalutale muve. U biblioteku slabo ko zalazi. Najpoznatiji posetioci su pesnici Bogdan Junski i Čokolada. I biblioteka i kafana nestaće pri kraju priče.
Videćemo, kasnije, šta će se pojaviti na njihovim
mestima. U blizini Plaže izdiže se Visoko Brdo, sa vilama bogataša i vlastodržaca. Brdo i vile su, uz
izvesne prepravke, ostajali isti, samo su se menjali vlasnici. Iako su mu na Brdu živeli neki prijatelji, u mladosti Petar Ledeni, Filip, Lepa Marija, Pop Mihajlo, u starijim godi nama Mujo, Svetac,
Šećerko i Mile Pupak. Ujak se nevoljno peo gore.
Kako je stario, sve ređe. Ujak se lepše osećao u naselju Rupa, sa kućerci ma i ćumezima, ispresecanom blatnjavim i prašnjavim uličicama. Na samoj obali reke, naherili su se – u vreme kad ova priča počinje – klozeti čučavci. U bašticama oko kućeraka stana ri gaje povrće – luk, krompir, paradajz, papri ku, boraniju, pasulj,
šargarepu – tek da se pripomognu u krpljenju kraja
s krajem. Iznad leja, na razapetim konopima, vijori se veš – zastave sirotinje. Vetar često nanese na veš žute cvetiće, mogli bi biti i raskovnika. U tom naselju, u koje Ujak rado navraća, žive Vera,
Kanta, Trosisa i Šlampava Breskvica, znamenite žene naše varoši. Žive i junaci lepe ljubavne
priče, Danilo Štrkljavi i Cica Grbavica. Odatle
su Macko, krojački pomoć nik Miljojko, besposličar Simo Kec, pesnici Bogdan Junski i Čokolada.

Tu su ponikli Kreštavka, Mala Violina, Svetac i
Mujo, pre nego što su se preselili na Visoko Brdo.
Pri kraju naselja, u blizini gro blja, u naherenom kućerku sa dvorištem zaraslim u bunike i
koprive, sa naviljcima đubreta iz kojih proviruju
životinjske kosti, obitava Krezuba, naša najpoznatija vračara i veštica. Najstarija je u našoj varoši, niko pa ni ona sama ne zna koliko ima godina.
U početku ove priče većina žitelja Rupe radi
u rudniku, kojije otvorila Revolucionarna vlast
na početku kanjona velike reke. Izgradnju i opremanje rudnika nadgledao je engleski inženjer, čiju
ćemo tankovijastu i lepuškastu ženu Meri ubrzo upoznati. Prvi i dugo godišnji direktor rudnika bio je čuveni revolucio nar Petar Ledeni. Po padu Revolucionarne vlasti, rudnik će biti zatvo ren i
pretvoren u obor za svinje, a kasnije u logor za ratne zarobljenike, dezerte re i protivnike vlasti.
U trošnoj baraci sa majkom čistačicom živi
Simo Kec. Sa završenom ekonomskom školom ne
može da nađe posao. Danju u dokolici igra karte,
zato ga i zovu Kec. Noću svraća na železničku stanicu, ispraćajući međunarodne vozove. Sanja da se u
jednom otisne u beli svet. I da se nikad više ne vrati u prokletu varoš. Koja nije ništa drugo nego stecište otrova. Ponajviše ljudskog otrova, poganog, koji zagađuje sve, od reke do šuma, od neba do zemlje.
Na suprotnom kraju Rupe, u dolinici koja vodi
prema zalazećem sun cu, smeštena je bolnica, takođe sagrađena u vre me nastanka varo ši. Najveće odeljenje je porodili šte, sledi ga odeljenje za plućne bolesti, ali plač novorođenčadi nadjačava suvo kašljucanje onih u društvu „žute gošće“. Najmanje je ono, sasvim pri kraju, do same šume, za „s uma sišavše“. Ono je uglavnom prazno. To ne znači da u varoši nema ludaka, ima ih, ali se oni, ukoliko nisu nasilni, slobodno druže sa varošanima. U ludnici je nekoliko noći, na svoju volju, prespavao Ujak: da se odmori od spoljne, varoške ludnice. U njoj je nedelju dana boravio Bogdan Junski, sve dok
ga Andrija Trpavi, koji ga je tu i smestio, nije oslobodio. Za vreme drugog boravka, u koji ga je smestio varoški bos Šećerko, Junski je umro. Iznad naselja Rupa okomito se uzdiže vis, na
čijem vrhu je zaravan zvana Visoka Poljanica. Do
Poljanice se stiže kozjom stazom obraslom jorgovanima. Može i džipom, zaobilaznim izlokanim putem. Sa Poljanice pruža se lep pogled na varoš. Kao na dlanu vide se sva mesta koja smo opisali, od
dvaju reka vijugavih poput zmije do oštrih planin
skih vrhova uro njenih u oblake. Na tom mestu Ujak je
– zavisno od raspoloženja – pomislio da od varoši nema gadnije, ali ni lepše na svetu.
Ovde ćemo pre stati da nabrajamo šta je još varoš imala. A imala je još mnogo čega – od bogatog do siromašnog, od lepog do ružnog, od visokog do niskog, od čistog do prljavog, od zdravog do bolesnog,
od ludog do normalnog. I imala je Ujaka, svog hroničara i očevica uspona i propasti. Sasvim dovoljno da bi priča mogla da počne.

___________

fusnota 1 Da bi priča bila prihvatljiva meni, mom bratiću i našim

vršnjaci ma, Ujak je smatrao da su neophodne fusnote refe

ren cijal ne pri rode. Većina fusnota u knjizi su moje, Ujako

ve Sestričine. Ova koja sledi je Ujakova.

Ostale kafane nisu radile duže od 10 časova uveče zato

što je Revolucionarna država – a ova priča dobrim delom

počinje i odvija se u vreme njenog nastanka, procvata i pada

– ograničavala radno vreme da bi zaštitila radnike od

eksploatarskog noćnog rada i suzbila prekomernu i štetnu upotrebu alkohola i stvaranje parazitske klase pijanaca,

nedopustive u obećanom društvu blagostanja i pravde

 

fusnota 2 Nazivi su Ujakovi. Mada vlast često nije bila revolucionarna, a još manje demokratska i slobodarska. 

/kraj quote citata

 

Vladimir Vučković: 

„Kraljevski paviljon“, Prometej 2025.

/quote

Mileta je plašila ironija nejasne mašte, ubijala mu ponos i samopoštovanje.

„Doktore, nemoj da nasedaš na Miletove glupe i detinjaste priče, ozbiljan si čovek, karakter. Ako poveruješ njemu, moraš i nama!“, izlazilo je iz ljudskih olupina smeštenih u Kraljevskom paviljonu princa Đorđa u Psihijatrijskoj klinici u Toponici. Verovali su da čuvaju zrnce ljudskosti ukoliko samo i razmišljaju o novoj filozofiji života koju je njihov najpametniji član, Pikaso, pretvorio u novu religiju.

„Pogledaj Mileta, pravi uštrojeni vepar“, glas je odavao snagu neke besmislene borbe uništenih umova.

„Liči na pravog švercera, kašlje kao prehlađeno kuče. Svi znaju da pravi krijumčari imaju taj stalni, promukli kašalj koji jedino može da ih otkrije. Uvek nešto prikrivaju, biraju neobična mesta, trpe hladnoću i zimu, vrućinu, vodu i vatru, samo da prevare. Tako misle da su pobedili“, vrteli su se u krug nedoličnog ponašanja, opterećeni duhovima tuđih predaka.

„Mile više podseća na prerano rođeno slepo kuče“, posmatrali su ga kako pažljivo njuši vazduh, slično prebijenom psu.

„On već spava sa smrću, ali mu je njuška kao u krtice, samo kopa na sve strane i traži izlaze“, nespretno izabrane reči prikrivale su bojazan onoga ko ih je izgovorio.

„Doktore, bezvredno je to i smrznuto biće. Kakav krijumčar, taj nije imao muda ni za šta, to je pička jedna u ljudskom obliku, krompir zakržljali. Jedanput, kao već odrastao čovek, dobio je na poklon neko ukradeno tele. Voleo je poklone, posebno sve što je džabe, mufte, lako. Radovao se i likovao zbog teleta, spakovao meso i već u mislima počeo da uživa u njegovom mirisu i ukusu. U ustima mu je uvek kretala pljuvačka kada je samo i pomislio, toliko je bio alav. Kada je saznao da je ukradeno, uplašio se i tri dana uopšte nije izlazio iz podruma, tobož je pomagao dedi alhemičaru. Drhtao je od straha, osluškujući da li će neko doći po njega“, izdvajao se duboki i hrapavi glas.

„Strahovi su njega doveli ovde, jarebica je to. Neizbrisivi i neuništivi prastari strahovi“, nisu odustajali glasovi iz Paviljona.

„Oterajte tog uljeza, sve glumi, laže, prevarant! Glavni cilj mu je da prevari ceo život. Ovde je došao zato što se krije, pobegao je, za sve se pretvara, sklonite taj glas razuma. Nije srećan, ali je zadovoljan!“, povremeno su se pretvarali u viku.

Mile ih je posmatrao čistim, otvorenim pogledom pokvarenjaka.

„Tele su mi poklonili Soda i Voda, moji dalji rođaci iz Babušnice. Debeli Soda i mršavi, skoro pa živi leš, Voda. Tako su započeli uspešnu karijeru. Sada su važni u ovom gradu, posebno Voda. Zvali su ga i Teletabis, Pokojnik i Ameba, ali je pobedilo vodeno stanje njegovog karaktera. Uvek se prilagodi prilici u kojoj se nađe, slično vodi koja se pravilno razlije po svakoj površini na koju se sipa“, Miletov glas ih je umirivao. Svečano je čekao noćnu svežinu, pomalo ga je smirivala.

„A možda je to samo jedan čovek sa dva lica, Soda i Voda, tako mi se uvek činilo, doduše, kada malo više popijem. Soda previše ždere i loče, ali razmišlja. Voda je usukan, kao da je iz bolnice pušten i to samo u kratku šetnju. Plašljiv je i nesiguran, uvek ćuti, pa niko ne zna da li je glup kao što izgleda ili mudar, kao što se čini“, Miletu su prilazili sa svih strana i oko njega pravili obruč. Teško bi se izvukao da ih nije pozvao doktor.

„Mile ponovo priča gluposti, tog njegovog daljeg rođaka su prozvali Voda zato što je toliko glup da to ne može da se izmeri. Karijeru je započeo kao spasilac na bazenu u Babušnici, uspeo je da se zaposli, iako nije znao da pliva“, dopiralo je do njih, ali sve nejasnije.

Prolazile su tople i tihe noći sa jasnim mesecom koji im je gušio svaku živahnost. Danju su laki, beli oblaci kvarili plavo i duboko nebo. Plašila ih je daleka šuma sa lakim šarama senki sličnih paučini u kojima su raspoznavali ravnodušnu snagu prirode.

Nagomilanu uzdržanost razbio im je doktor. Mislili su da iz njegovih postupaka i reči nadolazi zakasnela sreća. Odnekud je doveo grupu mlađih ljudi. Zdravi i jedri, u čistim belim mantilima sa obaveznim medicinskim slušalicama oko vrata, zbijali su se u gomilu i sa strahom posmatrali Mileta.

„Došli su studenti da te vide i da im objasniš kako si zaradio tu bakteriju koja živi samo u dolini Nila?“, širio je ruke, nevešto pokazujući čuđenje. Činilo se da tromo i sporo priziva kišu, moleći zaboravljene paganske bogove.

Mile je izgledao kao da je jedva preživeo nesreću i da će svakog trenutka početi da plače. Bledi sumrak izazivao je u njemu tupu nelagodu.

„Krijumčario sam lažni novac iz Sofije, a ta žena je krijumčarila skupu garderobu iz Istanbula. Uvek smo se voleli kada se srećno vratimo, tako smo proslavljali uspehe“, progovorio je naglo, jasnim i ispovednim glasom.

„Kako ste se voleli?“, doktor je osećao nadolazeću unutrašnju snagu.

„Ona me je najnežnije milovala i govorila da me voli do besvesti i da sam ja najkulturniji od svih koje je poznavala“, Miletov glas se smirivao.

„Ti?“, doktor je pojačavao čuđenje.

„Da“.

„Zašto?“

„Samo ja nisam koristio prezervativ od svih sa kojima je bila od Istanbula do Novog Pazara“, Mile je spustio glavu kao da se predavao. Sakrivao je oči koje su počinjale grozničavo da sijaju. Počeo je da trese rukama, verovao je da tako tera izmaglicu iz sopstvenih misli. Brzo ih je gurnuo u gaće u nadi da će pronaći neku stidnu dlaku koju nije iščupao.

Svako od studenata je imao utisak da ga Mile posmatra kroz prašinu. Očekivali su jezovitu strepnju, ali se čuo samo nenametljivi glas.

„Mile je uzeo pečat od veterinara, poprilično veliki, crne boje, udarao se na svinjske polutke. Ucenjivao je tu ženu, jadnu Bugarku koja je samo stručno vodila autobuse. Mislila je da će zauvek da joj zabrane ulazak u našu zemlju snova, ukoliko Mile udari taj pečat u njen pasoš“, ubacivao se i ozbiljno objašnjavao Pikaso.

Oštrim i podrugljivim očima šarao je po studentima, kao da je gledao u pravcu straha.

„Udarao je on drugi pečat po njoj, navukao se, nije silazio kao dete sa trešnje. Pogledaj ga, kao da je prozebao, odsutan je do uspavanosti“, slab i neoprezni glas dopirao je do slikara.

„Nije doktore, Mile je bludnik, najbliži je životinji. Viđali su kako svoj smešni muški alat stavlja u auspuh od gradskog autobusa na parkingu kod Tvrđave“, znalački je dodavao slikar, kao da se svađao. Posmatrao je nebo, očekivao je crnu i mračnu noć, kako bi se posvetio razmišljanjima o unapređenju nove religije.

„On je zver, pauk, nakaza!“, Pikaso je naglo povikao. Izgledao je potreseno i zbunjeno. Pokušavao je da bude precizan u svakoj zatrovanoj reči.

„Vežbao sam“, smejao se Mile i srednjim prstom nameštao naočare za vid. Uvek je koristio taj prst kao poruku okolini. U tom trenutku je ličio na psa koji je samo čekao da ujede.

 *

 „Moraš da se ošišaš kratko“, Mile nije mogao da odredi odakle je ovo dopiralo i na koga se odnosilo.

„Živite ličnu priču, ne dozvolite da vas pretvaraju u brige, da budete hodajući problem sebi i drugima“, doktor ga je posmatrao, prisećajući se onoga što je naučio ili mu se samo učinilo, nije bio siguran.

„Jedanput su Miletu seljaci dali neku biljku, tatulu, zovu je i bunikom, ubedili ga da je dobro za potenciju, prirodno. Veruje se da su za odraslog čoveka dovoljne dve semenke, jedna je malo, tri su mnogo. Ovaj idiot nije razmišljao ni tren, progutao je dve. Ubrzo je počeo da halucinira i da mu se priviđaju Turci, posebno je jurio sultana Murata. Dohvatio je sekiru i istrčao napolje, napadao je ljude, duboko verujući da je u Boju na Kosovu“, neumorni Pikaso nije odustajao.

„Ja jesam bio u tom Boju, ali na strani Vuka Brankovića, mi smo jedini pobedili Lazara i Murata. Miloš Obilić je izmišljeni lik, uopšte nije postojao, a glupi i nepismeni narod je od njega napravio junaka“, dodatno je objašnjavao Mile.

„Sokrat se ubio slično, samo je pojeo biljku kukutu“, ubacivao se Pikaso pogleda uprtog u sunce koje je nestajalo na horizontu. Mučila ih je vrelina lažnog dana.

Ostali su stajali ispred Kraljevskog paviljona, postrojeni kao vojska. Požutelih i izbledelih lica, odavali su prividnu živahnost.

Iznenada su poleteli golubovi sa krova, celo jato, naglo i snažno, uplašeni od nečega. Svi postrojeni su polegali po zemlji sa rukama preko glave.

„Napadaju nas, pucaju na nas!“, vikali su nerazboritih i nezrelih izraza lica.

„Ko?“, pitao je u strahu neko od njih.

„Austrougari“, pometeno su konstatovali.

„Zar ne vidite plave mundire?“, osećali su zadah truleži i raspadanja.

„Ne, ne, nisu to Austrougari“, trčao je Mile oko njih sa podignutim rukama.

„To su Beograđani“, dodavao je uz smeh bez radosti.

„Ćuti, mi se hranimo od beogradskih mrvica“, bezrazložno uznemiren, Pikaso se mučio da objasni kako smeh nikome nije dobro doneo.

 /kraj quote citata

 OVO DA JE BOLJE OD MOJIH ROMANA?!

A ova citirana prepotopska literatura – koja prežvakava prvosrbijanske unjkave stavove za kockastim stolovima u okolini Francuske 7 – e to je njemu (Gvozdenu) i ostalim žiristima i žiristkinjama kanda nešto moderno i nosi novu emociju?!

 

*  *  *

 U jednom snu – u kom mi se ukazao deo ranijeg nekog repetitivnog sna – sanjao sam jednu od zvezdarskih uličica, onaj njen deo kojim sam retko ili uopšte nisam nikada hodio, ali sanjač takve stvari zna pa sam ja znao da ću ako samo produžim nagore doći do onog dela do kog sam zapravo i želeo da dođem. Čak nisam bio siguran ni za smer (kada sam jednom u životu sreo Aćina i upotrebio reč „pravac“ za „smer“, on me je korigovao. I to sam smatrao lošim znakom...), što je za mene uvek visokorizična rabota, jer moji hodački snovi obiluju ćorsokacima i promašenim ulazima i neuspesima u nalaženju pravog puta. Ali smer je bio pravi i – naišao sam na to parče ulice koje mi je bilo poznato i koje sam tražio. Ako ništa drugo, prijatna promena: jednom barem ne zalutati. Osećanje nekakvog uvida, sampouzdanja, gorde pomirenosti s proticanjem vremena, estetskog užitka u poznom suncu koje je sve bojilo u akvarelski cinober, osećanje da dolazim k svome, da nikakva nevolja ne vreba iza ćoška – i to je bio kuriozitet u tom snu. Ono što me u naknadnoj pameti gnjavi jeste što se često ne osećam dovoljno materijalizovano u tim scenografijama: nekako sam vazdušast, kao Bergmanov lik koji se astralno vraća u neki događaj z detinjstva ili mladosti i samo ga gleda sa strane, kao osvetljivač pored kamermana, na primer, pohodi ga kao da vrti novonađeni materijal u fundusu Filmskih novosti. To tako vonja na onih četrdeset dana dok duša navodno luta, ili na kičaste opise u Knjizi mrtvih, gde se dobronamerno savetuje friško opandrčenim da se zanose na neku asuru (na kojoj neki par vodi ljubav u nadi u reinkarnaciju, jer to je „samo još jedna muka“ a obaška što usput mogu i u komarca ili guštera da se pretvore, već da im je preporučljivije da se prepuste svemirskom kolumbarijumu ljudskih dušâ, kako je to sladunjavo opisano u sikvelu „Odiseje u svemiru“.

 

Eto, ovo sam napisao levom rukom maločas, odmah po buđenju, eto, tako se piše – uporedite samo s onim citatima iz dva greškom oknjižena kompleta blokčićâ na kocke. Savremena književnost (sintagma koja ne izlazi iz usta naše kritičarčadi /u smislu kritike zaostale srpske romaneskne produkcija: gle, kak'i smo, nikad da postanemo svet/) inače je u stagnaciji i četvrt veka je već u vlasti disleksičara i seksualno maltretiranih degena i mora da sledi nametnuto pravilo: based on a true story, a trendseterka je Opra Vinfri sa svojim čitalačkim klubom. Pogledajte samo koje knjige preporučuju Obama i Gejts. Osim toga, pišu se istorijske fikcije u stilu „Frojd kao detektiv dok je boravio u Meriki“ ili „Sreli se Staljin i Hića u Beču pre I svetskog rata“ i slično. Predgovor sadrži dirljive opise tog veličanstva ISTRAŽIVANJA (mnogo dosadnije od onoga kako je Rajko Tanasković kod Miloša Jevtića opisivao bitku za furunu u biblioteci u Tunisu tokom rada na disertaciji) ili knjige pišu pripadnici tehničke inteligencije, kojima je kibernetika inspiracija, a opšta kultura im je na nivou članova MENSE. (Članovi MENSE se od preduzimača sa 4 razreda osnovne škole i kućerinom u Malom Mokrom Lugu i mlađom ženom razlikuju po tome što Mensaši ne umeju ni rešo da uključe.) Elem, ničeg nema u savremenoj svetskoj književnosti što nije kliše iz škola kreativnog pisanja (pa neka su i na koledžima) kojih tamo na trulom Zapadu ima kao kod nas fakulteta za menadžment, teretana, kladionica i salona za ulepšavanje. Tako da nagvaždanja naše kritičarčadi nikakvog značaja nemaju, oni kanda polaze od teze niko ništa ne čita. Ali, premda su ubili Book Depository, može se doći do knjiga, i starih i novih. I na stranim jezicima, da.

 

ALI, ZAŠTO SI ONDA SLAO...?

 

„Ali, zašto si ti pristao da šalješ knjige tim žiristima i žiristkinjama kada ih toliko prezireš?“ – pitanje je od sto pljunutih i plesnivih sendviča sa stišnjenom šunkom (ukusa kao raspadnuti leš loše odleđenog kosmonauta), margarinom, plesnivim kolutom paradajza i plesnivim listom zelene salate i narendaim gumenim sirom nepoznatog porekla. To pitanje visi u vazduhu. Zbilja, zašto?

Pa, kako zašto?! Pojava zvana samizdat je združenom akcijom poslušnih knjižara, kulturnih radnika i zakonodavstva – ubijena. (Sudbina mog romana Ох, тај дида chetnik iz 2017. otreznila me u tom pogledu.) Tu se čak ne radi o tome što zavičajni pisac mora da plati štampu – to i tzv. ugledni izdavači veoma često traže (premda ne uvek javno), već o tome da je distribucija siročeta od knjige – de fakto zakonski onemogućena. Ona je često onemogućena i kada ima izdavača – zbog monopola ono nekoliko ajkula, nekih drugosrbijanskih i lažno kontraških, nekih prvosrbijanskih i podmazanih. Oni čak ni srednjim izdavačkim ribama ne daju da prismrde u izlozima knjižara.

Doći do čitalaca je teže nego opozicionom političaru da u DDR-u ili ČSSR-u iskritikuje vlast. Tamo su barem postojale neke sive zone, časopisi tipa „Udruženje ribolovaca“ ili „Organ igrača sportske prognoze“ su pored ukrštenica mogli da objavljuju poneku satiru ili roman u nastavcima. Zbog kulture čitanja čak su i šapirografisani primerci knjiga bili traženi kao kod nas bensedin i lekovi za cirkulaciju na pijacama. Da pred poligraf postavite žiriste i žiristkinje u svih 7 (sedam) najvažnijih književnih nagrada i pitate ih „Nabrojte 3 (tri) poslednje  knjige koje ste pročitali“, pukli bi zvučnici od pištanja, a igla bi opisala takvu krivu kao da je zemljotres veći od maksimuma po Rihterovoj skali.

Znači, pisac je kao sirotilja u vreme vladavine Štazija i Sekuritatee – on mora od dušmana da moli pečat i odobrenje da bi dobio pasoš (za svoju knjigu). Kadija te tuži, kadija te tuži.

Ono što ostaje, međutim, jeste sramota! Sramota članova i članica žirija, njihova nepismenost čak i dok nadmeno đuture pljuju po knjigama koje su izostavili. Posramljuje ih nemuštost izabranih knjiga i nemuštost njihovih saopštenja i „obrazloženja“.