POSLEDNJA DVA IZVOĐENJA “GENERALNE PROBE SAMOUBISTVA”

 

POSLEDNJA DVA IZVOĐENJA “GENERALNE PROBE SAMOUBISTVA”

 

Od 22. i 30. aprilija. U izvođenju od 22. – sedeo sam u I redu, 5. mesto levo – Lečić (arhitekta) gleda me pravo u oči i razgovara mobilnim sa devojkom (Kovjanić, koju još ne vidimo) i dakle gleda me pravo u oči i kaže “Vežbaš s inspektorom... Instruktorom!” Ispravio se i rekao “instruktorom”, ali kako mu je došao “inspektor” dok je gledao u mene?

Imam jednu teoriju. Dok sam kupovao ulaznicu za 22. IV, na blagajni mi iz nekog razloga uzeše podatke, ime i prezime i imej, pa čak i telefon. Rekoše da to mora, nije mi bilo jasno zašto je moralo, ali dadoh. Možda zbog mog cvrkuta na Tvići o prethondom izvođenju, gde sam komentarisao podrške odnosno nepodrške aktuelnim gibanjima? To me je pak podsetilo na jedno, možda i  poslednje, izvođenje predstave „Savršen kroj“, duodrame s Bodom Ninkovićem i Petrovićem Peletom. Boda je u jednom trenutku tu uveo običaj da ekstemporira, zezao je na primer Tomu i onaj slučaj kada je okrenuo avion na putu do Vatikana jer je navodno neko prosuo šolju kafe po tabli sa instrumentima, Dok sam kupovao ulaznicu pomenuh ja to blagajnici, jednoj od dve tamo u „Zvezdara teatru“. Kad, na sledećem izvođenju „Savršenog kroja“, Boda je sabotirao sam sebe i odigrao onaj šezdesetosmaški skeč „kad ono međutim“ i nije ništa rekao. Usrô se. Rekô je Peletu: Le–leee, udba me prati, poslali čoveka koji beleži naše predstave!“ Ubrzo je predstava nestala s repertoara.

Eto, mislim da je to u pitanju. Lečić je znao raspored sedišta, „onaj što pamti tekstove sedi u I redu 5 levo, tebi desno...“ i on se frojdovski zbunio kada mu je pogled konačno pao na mene.

 To izvođenje je počelo dinamičnije od izvođenja 30. IV, kada je Lečiću trebalo malo više vremena da se zagreje.

30. IV Igor Đorđević nije zaboravio da na pitanje “Pa dobro, koliko vam vremena treba da sklonite te bubnjeve i mreže?” kaže: “Eto nemam ni sat!”. što je zaboravio 22. IV (natposlednje izvođenje).

Brstina je u trećem delu kao psihijatar godinama zezao Dačića u prethodnom mandatu ministra unutrašnjih dela, naročito u vezi pesme “Miljacka” (što je radio i u predstavi “Kumovi” uostalom); a sada, 30. IV, počeo je da varira: “Onaj ministar koji bije ljude u glavu...!” To odražava prostudentku  poziciju glumca.

Inače su dakle oba izvođenja bila standarna. Ponekad omanu dimni efekti sa maketom, ali sada je sve bilo kako treba. 

Jedan od ona dva „majstora“ koji postavljaju svetlosne signale zbog „radova na putu“, opet je bio Duško Ašković, zaposlen kao inspicijent u Zvezdara Teatru, a i dalje inspicijent čuvene predstave “Ljubavno pismo” u Ateljeu 212, gde je on u mlađim danima i igrao neke uloge... Godinama su majstore u „Generalnoj probi samoubistva“ igrali Branislav Rončević i Ivan Janketić i uvek dobijali srdačne aplauze, ali kada je Janketić pre nekoliko godina umro od raka pluća (kao i Janoš Tot), na prvoj sledećoj predstavi su bili Duško Ašković i jedan mladić. To izvođenje sam gledao iz lože i mladić je na prvom zadatku zaboravio da ukloni saobraćajni znak sa titrajućim svetlom. Dok je Lečić na štakama izlazio na scenu (tada bez oka, bez kolena i bubrega) dao je rukom znak junoši  da se vrati i pokupi rekvizit. Sada se ustalio duo Ašković – Rončević.