KOMEDIJA ZABUNE (vodvilj u obradi Radeta Vukotića, ne piše kada je bila premijera)

 

 

KOMEDIJA ZABUNE (vodvilj u obradi Radeta Vukotića, ne piše kada je bila premijera)

 * * *

Velika je gužva bila u "Slaviji", jer narod voli bulevarske komedije. Nisam, kao ni kod Zijahovog „Kabarea“, hteo da se borim za I red, došao sam samo pola sata pred početak ali našao sam se u dušegupki. Neko me mune s leđa, to je Jelica Sretenović, ona kaže; „Ja moram da prođem, inače nema predstave!”, a s njom je Srđan Joksimović koji kaki kao grlica i kaže: „Nemojte ljudi, dosadna je predstava!”

Elem, uniđem ja nekako kao jubilarni dvestoti gledalac, gužva je kao da dele ulje i šećer, ali opet ubodem slobodno mesto u I redu. Evo koliko blizu je bilo.

k

Doduše ovaj čika pored mene je bio levak i dok je kao Žižek jednim prstom kuckao po mobilnom, lakat je držao vodoravno kao ofinger, i morao sam da skinem duksericu, obmotam je oko lakta i tako zaštitim meko tkivo s moje desne strane. Inače bi mi kroz moj desni bok došao do levog bubrega.

 

Kada se digla zavesa, razlika u kvalitetu i supstanci scenografije u odnosu na prethodno opisane „Junake doba krize” je vrištala, kako bi rekli prevejani stilisti i loši prevodioci s engleskog. Ovde je bio neki raspali stočić od šper ploče, komode su bile kartonske kutije oblepljene samolepivim tapetama: kaobajagi stilske fioke; dva velika bižuterijska rama bez ogledala naslonjene povrh tih komoda, a na zavesama neke slike: kaobajagi salon u standžugi. Sirotilja. Tu je i jedna flaša s „rakijom” i čokanjima, a najveći deo budžeta je otišao na kostime: vidi se friško kupljene na buvljaku: čarape i gaće kod Rumuna, a odeća u sekndhend šopu ili Simteksu. Čak su se i etikete videle.

Rade je Vukotić junak socijalističkog vodviljskog rada na ovim prostorima i modifikovao je ovu mnogo puta korišćenu zabunu tako da to izgleda ovako: stara koka ima stančugu a u njoj sobaricu i dve podstanarke. Jedna podstanarka je učiteljica klavira, a druga je slikarka. Prvoj treba đak za muziku, drugoj model za figuru srpskog domaćina koga imaš za šta da uhvatiš. Sobarica je pak zagorela i njoj treba muško, a gazdarica je pak odlučila da se preseli na selo pa joj treba podstanar da mu izda stan. I tako sva četiri ženska bića daju oglas istovremeno. I onda dođu četvorica muškaraca.

I tu je zabuna. Onaj što je došao da bude model slikarki, naleti na učiteljicu klavira, onaj što bi da uči klavir zapadne zagoreloj sobarici koja traži žigola, gazdarici dođe upravo taj žigolo, dočim slikarki koja traži model, dođe onaj koji traži stan. (Nesuđenog modela je igrao sin Bode Ninkovića, očigledno. Ili Sarapin?)

Svi muškarci se skidaju, ili sami ili ih žene očerupaju, i tu je bilo oznojenih pantalona raznih veličina, kravata, košulja, cipela izlizanih đonova, a očigledno sintetičke čarape su, premda nove ili oprane, ipak emitovale vonj znoja pomešan s “Ornelom” ili “Bohorom” i fabričkim praškom u kartonskim kutijama. Bio je ovo muški striptiz za razuzdano veče beogradskih penzionerki i ženski deo publike je naročito uživao u predstavi, pripadnice lepšeg pola su podvriskivale i, rekao bih, nisu ovo gledale prvi put.

I posle tačno šezdeset pet minuta, kada se se Ognjen Drenjanin, Nemanja Janičić, Srđan Joksimović i Peđa Damnjanović našli samo u gaćama i čarapama, držeći tuđe znojave gomilice odeće, okruženi Jelicom Sretenović, Natašom Aksentijević, Milicom Janketić i Katarinom Barjaktarević – sve se isuviše brzo razrešilo. Žene su samo pokupile „svog muškarca” i – iako se iz nekih replika dalo zaključiti da je bilo mnogo seksa u međuvremenu – sve se rasplelo srećno. Zavesa je pala. Eh, da je ovo spremano za Edinburg ili BITEF, pa da bude neko ubistvo ili dva, ženske golotinje, pa istraga sa nespretnim inspektorom ili inspektorima, alaj bi to bila predstava, maratonska, na primer 24 sata.