r.: Danijel Kalparsoro; ul.: Slobodan Ćustić, Inma Kuesta, Nurdin Batan, Patricija Viko, Roberto Enrikez
Uzmite onaj amerikanski film s Džejkom Jilenhalom (tako se kaže, jer je Šveđanin; i sâm je priznao Stivenu Kolberu) u kojem (filmu) je nagovorio polubrata da nešto opljačkaju pa beže ambulantnim kolima čitav film, ili uzmite bilo koji amerikanski film gde ima neki tip opasan bombama – e dodajte u to dranje i suze i kukanje i patetiku, a oduzmite jedno milion poginulih (jer to je u Americi ratno stanje /rekoh u tom prikazu da je takva policija potrebnija Ukrajini/) i eto „Svih imena Božijih“. Koja bi lepo mogli kao pozorišna predstava da se postave. Moglo bi ovo da se metne u kontekst ona 3 (tri) filma o kojima ću u narednim tekstovima, naime o dva treš evropska horora i jednom američkom plagijatu, naime da se metne u kontekst mentaliteta odnosno pravnih sistema: u Evropi se još vide trapavi inspektori, smotane istražne sudije oboružane pisaćim mašinama i indigo papirima, i nenaoružani pajkani, a u Americi na nenaoružanog voajera u parku navali četa komandosa, najmanje 6 policijskih automobila sa sirenama, a dolaze vatrogasci i žandarmi.
Takođe, pada mi napamet i ovo – jednom se u nekom naučno-popularnom programu raspravljalo o mentalitetu Evropljana u slučaju porođaja, bolnih stanja i elementarnih nepogoda, pa je neki psiholog pohvalio naše narode uporedivši ih sa Špancima: oni se, kao Latini, dernjaju kao da ih žive deru, urliču i zapomažu, a naše trudnice stoički ćute i samo stenju. Eto, na to sam mislio: u američkim filmovima gledamo jurnjavu kola i bornih kola i eksplozije, nema tu cile-mile i mile-lale, već „let’s go!“ i na kraju svi izginu, a ovde španskom čiki opasanom bombama dvaput daju da se sit ispriča i isplače, prvo sa ženom pa sa sinom, plaču kao kišne godine i govore, kao da su potrošili pola miliona dolara kod nekog amerikanskog pishoterapeuta, sve u šesnaest: „Volim vas! Ja sam kriv, niste vi krivi!“ „Ma ne, ćale, mi smo krivi, nema veze...“ i plaču i plaču. A šefica specijalnih snaga Pilar (Inma Kuesta) samo što i ona ne pusti suzu, dok gleda izmučenu suprugu Lauru (Patrisija Viko). A muža Santija igra naš Slobodan Ćustić koji želi da ispravi špansku krivu drinu.
Na osnovu trejlera sam, naime, pomislio da je ovo neka hiperbolistička socijalna kritika u kome se malom čoveku, rabotniku s dna kace, smuči manjak socijalne i zdravstvene zaštite i višak nepravde na poslu, pa uzme pravdu u svoje ruke. Jer Ćustić ima u sebi taj resantiman čoveka koji je mrzeo samoupravljanje još u vreme ZUR-a, mrzeo je sve fakultetlije „koji ništa teže od olovke nisu podigli“ (što je jedna tako grozna replika iz filma Licem u lice, Branka Bauera, a autor replike je Bogdan Jovanović, Huverov izaslanik među našim scenaristima, nosilac Spomenice 1941), koji nema nikakvu ideologiju osim kafanskkih kvazianarhističkih i demagoških floskula o „onima što se nikada nisu mučili i sve na gotovo dobili“, a ipak bi takav kao od šale uskočio u rentijerstvo samo da može... To je ono istočnoevropsko džokerstvo pre džokerstva, ono nedoučeno šezdsetosmaštvo, ono potuljeno nezadovoljstvo koje traži svoje staljine i čvrste ruke posle treće brlje... Eto tako sam ja unapred gunđao i to sam očekivao, ali, srećom, ovo je samo hispanizovana „kokas-kolas“, španamerikanski spektakl koji s prekobarskom producentskom braćom deli tone neplauzabilnosti i totalnih neverovatnosti, a ubacuje samo višak patetike, šizenja i moralisanja.
Trejler nas, znači, navodi na pomisao da se Santi samoinicjativno opasao eksplozivom i da isteruje pravdu, traži veću platu ili da mu ne izbace staramajku s intenzivne nege ili nešto slično, ali ne. On je dovezao neku čépu na aerodrom – dotle smo se, slušajući njegove nadrndane razgovore mobilnim telefonom, upoznali sa „zategnutom situacijom“ u njegovom domu, gutanje jeda prema ženi, sin se otuđio, možda i ćerka (ne sećam se) – čepa mu plaća mobilnim telefonom, 30 evrića, i – buuuum tandara-buuuum! Taksista – izvanredni Slobodan Ćustić, da ponovim, i svaka čast na španskom! – ne gubi glavu, i prihvata na zadnje sedište mladića u teškom kaputu koji mnogo krvari (mladić krvari, ne kaput) i baš briga našeg Ćustića (eh što je naša duša, hoće da pomogne, ne gleda na sitnice) što će ovaj da mu isprlja čitav auto, zdravlje je preče i – tu ima rez.
Sveznajući pripovedač nas potom seli u Komitet za hitne situacije gde nas pametni dijalozi obaveštavaju da je Pilar tek postavljena na mesto šefice Komiteta, na očigledno nezadovoljstvo patrijarhalne bratije. Njima, i policajcima i vojacima da komanduje neka žena, idi begaj?! Ali ona zna zanat.
„Tri sumnjivca, a dve eksplozije...!“
„Jedna je zakazala...!“, istrčava se manje nadareni analitičar.
„Ili se bombaš predomislio... I krije se!“, genijalna je Pilar.
A gledaoci ne treba a budu genijalni da bi shvatili koga je nesrećni Santi (sreće kurate) uzeo u kola... Opet rez i – onaj ranjenik preti pištoljem i sve po redu.
Sveznajući pripovedač nas upoznaje i s tzv. „mozgom operacije“, koji sa svojim asistentima (spavačima u vidu raznih vlasnika radnjica ili pokretnih asasina na mopedima) upravlja iz nekog iznajmljenog sobička, prepunog kompjutera. Kada taj mozak operacije shvati da se Hamza (Nurden Batan), onaj treći bombaš, predomislio, on šalje asasine da ucmekaju kolebljivca i na silu obombe sirotog Santija. Trejler laže kao pas.
Promilče socijalne kritike i kritike okrutnosti svake vlade prema nevažnom, potrošnom građaninu pokazuje se – to u Španiji može – tako što bi vojaci i žandami da žrtvuju Santija kao od šale, jer bolje jedan nesrećnik u paramparčad da odleti, nego toliki trotoari, poslovne zgrade, betonske ploče a možda i još neki ljudi, ali – Pilar ima dušu. „Nije moralno, a štampa bi ionako otkrila, pa kud će nam duša...?!“ I vojaci i žandarmi pokazaše srce milostivo.
Ideja koju Pilar ima jeste poznata još od ranije: Zavaraće mozgove operacije – koji su inače iznudili direktan prenos Santijevog hoda – tako što će da ubace lažne snimke njegove rute i to će da prikazuju televizijama i ucenjivačima a oni će da skrenu nesrećnika za prvi ugao i ubace ga u blindirani kamion za demontažu i tu će pokušati da mu skinu prsluk smrti.
To je tako šašavo da ni Amerima nije palo na pamet.
E sad, da li su uspeli da mu skinu bombaški jelek, neću da vam kažem. Ali se ta šetnja otegla kao mimohod pored odra Hajla Selasija. (Ako nije kremiran, ne sećam se tih „Filmskih Novosti“.)
Film spasavaju specijalni efekti i ono što se inače zove „produkcija“, jer – nije se štedelo. Ali praznjikavo je. Da su likovi oboružaniji idiosinkrazijama i emocijama i da ima barem jedan antiklimaks pre raspleta, bilo bi bolje. U stvari, osnovni savet današnjim scenaristima – da likovi, ili barem onaj glavni, treba da napreduju i da se promene (nabolje) – ovde nije ispoštovan, kako bi rekli u Žarkovu, nama čak nije bitno ni da li će Santi i Laura posle da odu na taj izlet koji su dogovarali pre eksplozije, ni da li će odnos otac-sin da se popravi, ni da li će Pilar da dobije neki orden i sve to, likovi su jednodimenzionalni, čak i onaj Hamza koji se mogao razviti kao u seriji „Biro“, ostaje samo plakatski epizodista. Nema ni komičkih odušaka. Sastojci su kvalitetni, ali fali kuvarova domišljatost.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment