r.: Euhenio Martin; ul.: Majkl Krejg, Kerol Bejker, Hose Luis Lopez Vaskez, Lone Fleming, Marina Malfati
Posle višečasovnog prevođenja i pisanja, volim da se odmorim uz tzv. treš – kao da sam na nekoj mediteranskoj obali. (A inače ne mislim da je ono što prevodim i pišem antitreš. Meni je treš kompliment.) Ponesem – a izveštio sam se, pa nosim sve manje nepotrebnih stvari – samo ono što mi treba za plažu i za po kući i za cunjanje u večernjim satima. Pa u torbu natrpam peškire, rezervnu majicu, bocu s vodom, kreme za sunčanje + posebnu kesu s treš romanima, beležnicom, naočarima za blizu, olovkama, najmanje dva mobilna telefona i novčanikom. Ima nečeg tako privlačnog u čitanju na plaži ili pored bazena, kao što je tolikim bakama merak da pletu čarape kralja Petra i štrikaju na ćebetu tokom rok festivala (da, da, toga se nagledam u Kipenhagenu, Milanu i Den Hagu). Čak grafitnom olovkom zapisujem komentare na marginama. A primerci – požuteli i izgužvani, iz kartonskih kutija na trotoaru ispred staretinarnica i suvenirnica. Korice – kič kolorisani crteži na kojima je revolverče koje se puši, glavni lik razdrljene kravate i čelično-plavih očiju i plavojka sa čašom šampanjca, zamamnog tela i zavodničkog osmeha... E, to volim da čitam leti, a u video verziji da pogledam – hvala Jutjubu i Dejlimoušnu – kada skoli nesanica (kad već nemam telkač a za Netfliks sam tehnički zaostao). Svašta tu ima. Sedamdesete su zlatni majdan. Ne vredi se opirati. Minjoni iz „Bombaja“, male perece iz „Kirćanskog“, čupavci iz supermarketa, „Pionirove“ lešnik karamele, grisini punjeni kikirikijem, pepsi-kola ili pivo, diskretno svetlo i – vremeplov radi. Uz neke filmove jelovnik je specifičan i fiksan: uz „Amerikanca u Parizu“: podgrejani kroasani i bela kafa, uz „Babetinu gozbu“: gotovo jelo „Karneks“ i instant kromir pire, uz „Šaradu“: kanta od kilo sladoleda i 10 tulumbi iz Balkanske ulice, uz „Odmor gospodina Iloa“: svilene bombone i praline, uz „Fantastičnu sudbinu Ameli Pulan“: pasta za poneti i sendvič, uz „Njuškala“: baget filovan avokadom, majonezom, čvarcima, gorgonzolom, kuminom, belim biberom i zelenom salatom, uz „Prozor u dvorište“: pohovana piletina iz „Džordža“ i pomfrit iz „Gonga“ itd. Uz treševe s lepim devojkama obično ide cr(ve)no vino na akciji iz neke pićarije i filter kafa, a onda ujutru skoknem po burek ili pogačice. Bioskop radi po vascelu noć.
Elem, ovo je kontinetalna koprodukcija nahsinhronizovana na britiš ingliš iz mnogo razloga: pokondirenosti reditelja, te velikog udela britanštine, kako u vidu glavnog glumca tako i setinga, kao i zbog toga što je priču smislio Si-Bi Gilford, Bogdan Jovanović amerikanskog skrinrajterstva. U filmu se vidi britanska porota sa sve perikama a kuća s travnjacima bi lepo poslužila u bilo kojoj epizodi „Poaroa“.
Fino počinje ovaj horor, a u stvari psihološki saspens, ali kao da je posle izlaganja postavke autorima postalo nejasno šta hoće i kuda idu, pa se poslednje dve trećine filma sastoje od nagomilavanja distrakcijâ i „novih elemenata u istrazi“ i meni, priznajem, nije jasno da li je gosin Artur Anderson (Krejg) nevin ili vinovnik čak četiri zločina. Bilo bi lepo da je nevin kao u „Senci sumnje“, premda on najvećim delom filma nema neku Džoan Fontejn, već ga samo progone dve ludaje (u vidu Kerol Bejker, odnosno Marine Malfati) i trapavi „Kluzo“, to jest inspektor Danfi, u izvedbi šarmantnog Španca Hozea Luisa Lopeza Vaskeza. On je zadužen za komičke oduške, od kojih je vrh vrhova onda kada sa ženom aspidom uhodi lepoga mačora Artura, koji u pô bela dana kupuje paket aranžmane za tropska ostrva a žena mu se još nije ni ohladila, i sede tako Danfi i žena mu u autaču, i on kaže:
»Koji je to genije: četiri žene je imao, a sve su mrtve!« A gabor aspida, koja izgleda kao da tašta može da mu bude, samo gleda i ne razume.
I to je vrhunac filma. Da je scenario sa glavom i repom, pa da nas lepo uvere da je Artur ubojica a onda da se – naravno, po pravilima žanra – ispostavi da je nevin kao novorođendče, sve bi bi bilo u redu. Ali filmadžije ne znaju kamo će. Uvedu u igru neku, kao, bliznakinju za koju je i Arturu prva ideja da mu ju je poslala policija, pa se pojavljuje neka »prava Džuli Anderson« – nju igra Marina Malfati, tako da dobrim delom filma imamo bliznakinju i »pravu« pokojnicu, a inspektor čupa i ono malo kose na glavi i sve je nesmešniji. Umesto da rasplet ispadne pametniji od klišea, ispao je – barem meni – totalno nerazumljiv.
A pre onog komičnog vrha vrhova, film imade još jedan dobar štos (ali to je sve u prvih 20 minuta, dok je sve ličilo na dobar treš): pluta telo plavojke u bazenu (dok ide opening credit), nesrećne supruge Džuli(je) Spenser, i onda muž i kućna pomoćnica (Lone Fleming, bakuta zloslutnog izgleda, inače supruga redietlja, što je odličan štos!) odnesu mokro telo u spavaću sobu i tamo osuše pokojnicu i presvuku je u haljinu, da bi potom muž u pretećoj atmosferi naterao mrtvozornika da potpiše izveštaj u kome stoji »prirodna smrt«. E, ali nije kovčeg ni zakopan, evo na sahranu stiže »Kluzo« da naredi: »Vadite kovčeg! Obdukcija!« Onda sledi suđenje, pravo britansko, sa ciničnim tužiocem koji je i detektiv i tabloidni novinar i dželat, svi nose perike, i pitanje tužioca glasi:
»Aman, zašto ste lagali u smrtovnici i zašto ste je presvlačili?!«
»Zbog imena i ugleda, da se ne sazna da se jadna ubila!«, kaže muž.
»Kako uviđavno od vas...!«
I tada, kada se porota spremala da proglasi Artura Andersona za krivog, kao svedokinja se iznebuha i uz dozvolu sudije javlja ona kućna pomoćnica. I ona kazuje nešto »što je krila, a sada se kaje, jer da je rekla na vreme...« Naime, ona svedoči da je Džulija Anderson kratko vreme pre smrti pokušala da se ubije pilulama, a ona joj je otela bočicu s tim sedativima...«. To je bilo dovoljno da Artur bude oslobođen.
Dobar je štos kada on posle pita pomoćnicu:
»Gospođo Vud, ono što ste ispričali na sudu, da li je to istina?!
»Nije, gospodine Anderson!«
»Pa zašto ste onda to rekli?!«
»Ne mogu da vas zamislim kao ubojicu...!«
[edit---> ispravka: kućepaziteljku je igrala Miranda Kampa (Campa) i zvala se Felisiti Dauning. Znači, "gospođa Vud" i rediteljeva supruga Lone Fleming su neki drugi lik. Kvrc.]
I sada bi se ovaj odnos mogao razvijati u mnogo pravaca, pa i u tome da je pomoćnica ta koja je našla dvojnicu i da želi da ucenjuje gazdu, ali nije bilo tako. Jeste nagovešteno da je dvojnica ucenjivačica (prikazuje nam se zid na kome su novinski isečci koje je ona očigledno brižljivo skupljala), ali veza između nje i »prave Džulije«, koju igra s neba pala Marina Malfati, i kućne pomoćnice se ne razrešava, ili barem ja nisam ukapirao.
Pa ipak, ovo je ubav treš, glumci su svi kako treba, kolor šezdesetih je zamaman kao i uvek, prosto da – ako ste sirotilja u tranziciji – poželite i žrtva zločina da budete, samo da se izmestite odavle, barem da uživate u dizajnu i Vedžvudovom priboru za čaj i estetici zločina, štono reče Tomas de Kvinsi.
Lajt verzije Džesike Lang i Gregorija Peka i Lorensa Najsmita su praznik za oke, ne neki pravi praznik, već više kao jedan od ovih naših, friško uvedenih i za koje nikako da se setimo »za čega« su.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment