SILENT NIGHT (2023 American movie)

 

r.: Džon Vu; ul.: Džoel Kinaman, Skot Meskadi, Harold Tores, Katalina Sandina Moreno

 BASTER KITON IZ KUNG FU FAJTING

Ili

POSMRTNA ŽELJA U NAUČNOM SOCIJALIZMU

Gledao bih tripl fičer u jeftiniju sredu u Takvudu, ali posle „Napoleona“ su namestili tri željena filma oko 21.00, pa sam bacao kockice i izbor je pao na ovaj. I bî samo dabl fičer.

Trebalo mi je 15-ak minuta da ukapiram da ovde neće biti dijaloga. I da je to namerno tako.

Nelinearni tok radnje je zaista korišćen bez razloga i to je čist egzibicionizam.

(Eh, da sam cenjen i ugledan filmski kritičar kome plaćaju za prikaze, naravno da bih počeo sa Džonom Vuom i njegovom holivudskom nesudbinom...) 

Gde sam ono stao? Da, nelienarno: to u prvih pola sata treba da ilustruje psihičke muke protagoniste, kako mu je teško da se privikne na surovu stvarnost: sinčić mu je poginuo od zalutalog metka tokom kretenskog obračuna dilerskih bandi. Reč je o relativno mladoj mikro porodici koju čine električar Brajan Godlok (Džoel Kinaman; obavestio sam se na Vikipediji da je električar, inače ne bih pogodio) i zaposlena supruga Saja (Katalina Sandrina Moreno). Vođa bande je Plaja (Harold Tores) a tamnoputog dobrog detektiva Denisa Vasela igra Skot Meskadi. 

Ima nekoliko suspenžn disbilifa koje moram da pomenem: električar, a ima toliku zdravstvenu zaštitu! Kao da je atentat na Predsednika SAD, jebote, tako su ga negovali. Ko je to platio? Dalje, kada mu donesu preskupi vibrator kojim bi mogao da govori (primio je metak u grlo i arteriju), on je nezadovoljan i razbije ga! Ko je to platio? A ona lepa kutija sa rajferšlusom je tako slatka, ja bih je uzeo za toaleteri na putovanjima ili neke sitnice. Dalje, u sceni tuče – kada napokon krene u osvetu – krimos mu zabije nož do balčaka u kuk i krv lipti, a Brajan se samo opere i potpuno zaboravi da je imao taj ubod. Dalje, kada mu se neki krimos popne na krov automobila, Brajan mu otme pištolj, proturi ruku kroz prozor pa na krov i upuca ga i onda vidimo krv kako teče i kako krimos klizi preko krvave šoferšajbne: e, samo minut kasnije, Brajan vozi ista ta kola, a krov – čist kao oriban! A čitava forenzika je trebalo da tu bude uključena. I – kako je zgodno što je iz čista mira – taman kada je završio sa pripremama da bude sposoban Viđilante – u pô bela dana ispred supermarketa naleteo baš na onog krimosa koji ga je upucao u vrat! I tako dalje.

Ali nema veze to.

Džoel Kinaman je meni bio potpuno bledunjav u toj ulozi. Kao metiljavi Tarkovski na kofeinu i amfetaminima. Film je izrazito mizogin i seksistički. Supruga je dužna da radi, ide na posao i izdržava muža, koji se muški zapušta, bleji, prepušta tuzi, pije i ima krize. Ima samo još jedna ženska uloga u filmu – nadrogirana i istetovirana fufica koja voli glavnog negativca. Žene su ili madone ili droce, one jedva da bi imale teksta čak i da je bilo zamišljeno da bude dijaloga.

Naučni socijalizam se vidi u pristupu Viđilanteu kao liku: koliko smo puta videli ovo na početku filma:

          – glavni primi kišu metaka, po svemu izgleda da je gotov, ali onda ga pokupi neki Indijanac, neki guru ili otpadnik koji je zapravo Jovan Šaljić u duši pa ga poleči, meleme i duhan i med mu tura na ljute rane, glavni naš junak je u komi i kad nije bilo kome, onda mu guru polako daje supicu na kašičicu, naš je junak bolan i nikakav, ali ga spasilac tera da vežba i jede praziluk, kozji sira i voće, i mic-po-mic, ojača naš junak, počne da puca u konzerve na usamljenom mestu u nekom kamenolomu, krene da radi sklekove, a pojavi se i ćerka miloga spasioca, zgodno neko ćerce, koje mu je vlažnom krpom znoj sa čela brisalo, i eto ljubavi, ali onda junak naš, onako ojačao, poželi osvetu, ostavi ljutu vernu ljubu koja preferira dom, obitelj i dečurliju, ali guru zna šta je muški posao, on iz fioke izvadi dedinu sačmaricu i tomahavk i dâ budućem zetu (oni i scenarista i pametni gledaoci znaju da će se junak naš vratiti živ čim pomlati sve dušmane) i blagosilja ga, dok ljutita ćerka meša testo za priganice i psuje i dalje ide sve po redu. 

Ovaj film nastoji da bude realističnija verzija „Posmrtne želje“, ovo je Pol Kersi sa ljudskim licem. Električar pojma nema ni o čemu. Mora preko interneta i Jutjuba da se edukuje u samoodbrani i pucnjavi, nabavlja lutke za udaranje, nabavlja sačmarice i pancirne prsluke – ali ko to plaća, jebote?!; skupo je to! Tako da prođe 1 sat i minut od filma – koji traje sat i 47 minuta – pre nego što prva scena tuče počne! Dotle je Brajana napustila žena, a on je pronašao posetnicu koju mu je na stočiću u bolnici ostavio dobri detektiv Denis pa odlazi u policijsku stanicu. Detektiva nema, otišao po burek i filter kafu, Brajan ga čeka u  kancelariji. Na zidu su fotke MOST WANTED krimosa, Brajan izvadi mobilni telefon pa ih sve uslika i prepozna i svoga karadušmanina. I ode ne sačekavši detektiva.

Bio sam sâm u sali Rita Hejvort, ali posle dvadeset pet minuta ušao je još jedan gledalac. Mora da je bio klošar, nos mi tako veli, a i šuškao je mnogo kesetinama i mljackao. (Posle sam video da jeste stvarno bio neki senior klošar...). 

Posle sat i jedan minut, rekoh, napokon je Brajan izučio dopisnu večernju školu za Viđilantea, remote course, kidnapovao jednog od traženih, i počeo da ga ispituje pajserima i bonzecima u svojoj radionici. „Izazvaću rat bandi!“, dosetio se on svome jadu. Ali treba iznuditi informacije od ovog kidnapovanog, a to nije lako. Tu se desio jedan od onih suspenžn disbilifa – ovaj kidnapovani se otme i zabije nož u kuk Brajanu a ovaj u nastavku filma hoda kao da mu nije ništa.

I tako, onda kreće lavina brutalnih scena, jurnjave kolima, pucnjava, krv lipti – i to je sve urađeno namerno tzv. „realistično“, a ne koreografisano („što je inače tipično za Vua“, rekli bi, jelte, profesionalni kritičari, nabijem ih na kurac) ali i tu ima nelogičnosti koje su izravno goof/cheat cut (kao ono pomenuto ubistvo na krovu automobila, a u narednom kadru krov i šoferšajbna čisti kao da je auto izašao iz perionice).

Film sledi obrazac do "Š": glavni negativac je ostao baš za sam kraj; uključuje se i dobri detektiv i čak dolazi do nèmog bondovanja između Viđilantea i čuvara reda.

Kraj je patetičan, sladunjav i u svakom pogledu blesav, ali drugačije nije moglo: filmovi o osvetnicima i nemaju srećan kraj: naime, tužan kraj se već dogodio na početku! Ostatak je uteha. Čak i rečenica na kraju bajaka: „Živeli su srećno do kraja života“, sadrži u sebi obećanje smrti, a kako ne bi smrt koja je već realizovana? Filmovi o osvetnicima su tekuća traka, (kao što su i pornići tekuća traka, kako je to uočio Tirnanić), osveta je kao seks, čim glumac svrši, traži se nova jebačina.

Štos u „Mirnoj noći“ je u tome što se pokušalo umetničariti i razvući upoznavanje i predigru do paroksizma, do granica imbecilnosti, dok gledaoci ne počnu da izlaze iz bioskopa, mislim to isceljenje i pripremanje glavnog lika za osvetnički poduhvat, tako da na prvi pogled sve izgleda ozbiljnije a ne kao u špageti vesternu.

Ali ipak je film samo jedna velika stilska vežba s bledunjavim glavnim glumcem. Da se Tarkovski navukao na kinesku kujnu i svetla velegrada, pa da je počeo da snima kung-fu filmove u Honkongu, možda bi radio nešto ovako. Baba s nunčakama protiv besposlenog studenta.