MURDER IS A MURDER (French/Italian 1972 film) & MURDER C.O.D. (American 1990 TV movie)

 

 "UBISTVO JE UBISTVO" & "CENA ZA UBISTVO"

ili

COP LAND ≠ WINE LAND

Ova dva filma sam morao da prikažem združeno iz kulturoloških razloga – meni je posle gledanja samo jedno bilo na pameti: u Francuskoj osumnjičenog za ubistvo nepokretne žene umereno gnjavi (ide na metod Dostojevskog, postiđivanjem) melanholični inspektor, koji, kada iz kuće zapuca neka žena, samo broji metke dok se ne isprazni šaržer i sagne se kao Mirko i Slavko, pa posle pozove hitnu pomoć da fino odvedu ženu, a u Americi na nenaoružanog voajera iz parka navale trojica detektiva s isukanim i otkočenim revolverima, dok sa zavijajućim sirenama i uz škripu guma dolazi šestoro policijskih automobila, a izdaleka prilaze još vatrogasci i specijalci u bornim kolima. Francuzu se obraćaju sa: „Gospodine hoćete li čaj s mlekom ili bez?“, a u sumnjivca u američkoj noći upere kratke cevi i dreknu: „Lezi dole i ne mrdaj!“, posle čega sledi zavrtanje šake i bubetanje.

Eto... A zaplet je gotovo istovetan, ne znam kako se nije dogodila tužba za plagijat. Sudeći po hronologiji, samo su Amerikanci mogli da maznu ovde...

 

UN MERTRE EST UN UN MEURTRE/AKA MURDER IS A MURDER (French/Italian 1972 film)

(r.: Etjen Perije; ul.: Stefani Odran, Žan-Klod Brijali, Robert Husein, Klod Šabrol kameo kao kondukter, Mišel Kreton, Mišel Sero, Katrin Spak, Barbara Pol)

Elem, nepokretna Marija Kastner (Stefani Odran) parkira auto, s naporom vadi invalidska kolica sa zadnjeg sedišta, izlazi iz automobila, posadi se u kolica i krene ka kući, kad ono: ručna kočnica se „sama pomeri“ i auto „sam krene nadole“ i zgazi je.

Njen muž Pol Kastner (Žan-Klod Brijali) nasleđuje sve pare a ima i ljubavnicu. Na sahranu dolaze ne samo prijatelji i dalja rodbina,  već i komesar Pluvije (Mišel Sero) i tajanstveni čika Karuz (Robert Husein). To nije dosta, već se pojavljuje i bliznakinja (koju opet igra lepa Odranova) kao deo testamenta – po čudnoj želji njene sestre, udovac će da dobije nasledstvo „samo ako se pokaže da podnosi bliznakinju i ako u naredne tri godine ne pokuša da joj naudi“ (?!). To može u evropskom filmu i u američkom crtaću.

Onaj misteriozni čova ucenjuje friškog udovca: ispostavlja se da je Karuz ubio Mariju jer je istražio sve okolnosti i otkrio da je budući udovac najsumnjiviji. Ingeniozan i morbidan zaplet, koji se duguje piscu Dominiku Fabru (rođenom 1929; ima istoimeni pisac rođen oko1960. i to nije taj), koji je napisao roman „Ubistvo je ubistvo“ 1972, i nije se olovo ni osušilo na primercima a Etjen Perije je već filmatizovao to. Za razliku od „Četvrte žrtve“, ovde priča ima glavu i rep. Rekoh da Pol ima ljubavnicu za koju nepokretna žena zna (ili „oseća“) i ta je osoba dizajnerka neka, lepa Fransoaz Nobl (Katrin Spak). Imamo tako lajt verzije Marije Šnajder, Alena Delona, Bradforda Dilmana i Lorensa Olivijea (Spakova, Brijali, Husein i Sero) u dobrom detektivskom filmu s odličnim obrtom: apotekar Moro (Kreton) je vinovnik, jer je i on zaljubljen u modnu kreatorku. Film se zabavlja samoironišući i ironišući i ponekad deluje kao posuvraćena verzija nekih filmova Alana Kornoa, naročito La menace, a urnebesno je putovanje vozom poluodbeglog para Fransoaz i Pola: njihova je zamisao da budu viđeni e da bi tako sebi stvorili alibi, ali kao za pakost nalete na kratkovidog i trapavog konduktera koga igra – Klod Šabrol. A na prvi pogled mi se učinilo da je to Andre Marane, onaj Ševalije iz serijala o Kluzou. Šabrol je efektan kao kameo, koji nikako da upamti sve očajnijeg Pola (Brijalija). Ispostavlja se da bliznakinja nije bliznakinja već neka ludaja. I par Pol i Fransoaz je živeo srećno do novog ubistva...

MURDER C.O.D. (American 1990 TV movie)

(r: Alan Mecger; ul.: Patrik Dafi, Vilijem Divejn, Barbara Pol, Čelsi Fild, Haris Laskavej)

Američki film rabi istu premisu: sociopata naprednom tehnologijom za prisluškivanje („Pucanj nije brisan“, „Prisluškivanje“) peca ljude kojima su bračni drugovi ili već tako neki bliski ljudi toliko dosadili da imaju iha-ha motiva da ih ubiju, onda ih sociopata Aleks Brand (Divejn) ucmeka i preživele ne pušta da se poraduju, već im odmah traži otkup greha odnosno „dokaza“, koje će inače da pošalje policiji. (A njoj malo treba kada imaju motiv.) To je preslikano iz Fabrovog romana iz 1972, a autorka američkog pandana je Barbara Pol i napisala je Kill Fee 1985. I ovde je sumnjivac u preljubničkoj vezi. On je Stiv Marto (Patrik Dafi). Nema nikakve bliznakinje i zanimanje sumnjivca nije industrijalac već – policijski detektiv.  Tako da on delimično sam sebe istražuje a delimično je predmet potencijalne istrage kolege s kojim je konkurent u napredovanju u službi!

I – sve se događa u Meriki, policijskoj deželi u kojoj očas posla završiš u apsani gde grickaš jastuk. I godina je 1990. Dok Francuska i uopšte Evropa 1970-ih deluju kao hamam u Vudstoku.

Iz nekog razloga je ime Vilijema Divejna povučeno iz reklama i najava i opisa ovog filma. Da li je njegov agent zaključio da mu uradak ne služi na čast, da li je to zato što mu je uloga manje-više mutava, ko bi ga znao, uglavnom, Divejn je poslednji kreditovan a u opisu  najnovijih blu-rej izdanja se i ne pominje.

Film je totalno zanemario odličnu sekundarnu storiju – odnos Stiva i njegove dragane posle saznanja o preljubi, kao i to da je ljubavnica u stvari kolegina žena! To je moglo da uveća napetost. Pravolinijski se, paralelnom montažom – tačno bi dve trećine filma moglo da ide u depalminski podeljenom ekranu – prati frenetična potraga prenervoznog Stiva Martoa i psihopatski pedantan metod ludoga Aleksa Branda, i taj manirizam apotekarski preciznog manijaka i uvek znojavog inspektora kome je na sakou večiti prah šećer od krofni toliko je isfuran da zamara.

Zbrzano finale jurnjave samo podvlači onu razliku između suptilnog, dostojevskijevski sklonog psihologiji, francuskog policijskog komesara, s jedne strane, i, s druge strane, nervoznog amerikanskog detektiva u civilu što vadi otkočenu revolversku budžu i na komarca i koji može „osnovano sumnjivog“ građanina da spopadne kad hoće, da mu tresne glavu o sto i uperi pucu u čelo a posle nema ni izvini...