NAPOLEON (2023 British/Amerian movie)

 

 r.: Ridli Skot; ul.: Hoakin Finiks, Vanesa Kirbi, Tahar Rahim, Rupert Everet, Metju Nidem, Sem Troton

 

PORUČNIK BLUBERI GOES TO MOSCOW

 

Došao sam nadrndan na ovaj film i prvu rečenicu – koja je naslov  ovog teksta – imao sam danima u glavi pre nego što sam se konačno rešio da se častim dabl fičerom posle prevođenja&pisanja:  „Naravno da je Skot film o Napoleonu napravio kao da je reč o strip junaku, npr. Bluberiju...“ Film je mnogo bolji nego što sam očekivao. Ali naslov je ipak okej.

Da, Napoleon odavno nije više Napoleon, on je vinjeta sa šeširom i rukom zadenutom u uniformu („nauka je ustanovila da ga je mučio čir...!“, pisalo je u Politikinom zabavniku), on je redi mejd artefakt, treba da budeš herostratski erudita s vizijom pa da probaš nešto drugačije, a Skot u smiraju života štancuje ono što može: video spotove koji podilaze narodu. Napoleon je Bluberi koji goes to Sankt Petersburg, Britanci su to, pa glavni lik i žena mu više liče na priče Broja 1 iz „Alana Forda“ i na štosove iz „Crne Guje“, znači, Francuzi su prasci koji se ne kupaju, žene su im fufe sve odreda, pastuvi im imaju kite kano bejbi karotne, od kućanstva imaju samo lavoar da plaknu pazuhe i vadičep na trpezarijskom stolu i to je to. Plus što je kapnuto u mitomaniju o britanskom poštenju i fer-pleju, čuj: Uelington (Rupert Everet, kao neki Robert Rajan) nije dao da snajperista s kratežom ucmeka Napoleona. Pa, Uelington je sinonim za degenerisanog nefer sadistu, on je izmislio izraz „staviti durbin na ćoravo oko“, kada je dao uništiti čitavu dansku flotu, majku mu jebem, dansku flotu, ej! (Ili je to bio Nelzon? E neću da guglujem, baš me briga.) I ono pucanje đuladima na piramide – zašto Skot to nije dao kao Napoleonovu fantaziju, pre nego što je poslao naučenjake da ispita te neprocenjive kulturne ostatke (premda su oni verovatno nastali kao sumanuta vizija okrutnih eksploatatora ili posetilaca, hm, iz svemira)? Pa kad ne zna, ne ume, mislio sam ja pre gledanja filma, naslonjen na čistiji deo „šanka“ ispred trafike, uz treće unuče loze i posle pola litra „Carice Milice“. Ostatak ekipe kod „Cvetka“ se po običaju bavio tumbanjem liste 100 najboljih i svi su pokušavali da dokažu da su „Veličanstveni Ambersonovi“ bolji od „Vrtoglavice“ i da je „Građanik Kejn“ precenjeno sranje. Koji seljaci!

Skot je, vidi se, učio od Kjubrika, pogledao je jednom-dvaput „Barija Lindona“ i odlučio da ne preteruje s dužinom i da sebi i gledaocima olakša stvar telopima koji objavljuju godinu, mesto i razlog radnje.

Kao što je navikao, Skot koristi ono što je konjukturno, koristi redi mejd koncepte, trenutno „in“ glumce, popularne zablude, on pravi kolažni šou program za „Zlatnu ružu Montrea“, nema on vremena za „dubinu“. Tako da je uzeo Finiksa koji, nekome valjda, liči na Napoleona. Po mom sudu, Finiks je samo ošljario Džokera onim supermodernim frktanjem a i inače. Glumac je visok kao Toza Cvetković ili Ljubiša Samardžić, pa su položajem ostalih glumaca u mizanscenu, korišćenjem šamlicâ i kompjuterkom imaginacijom čoveka napravili na Tuluza Lotreka. U poslednjoj trećini filma, kada je trebalo pokazati da se imperator ugojio, met’uli su mu jastuče pod uniformu. Napoleon je u stvarnosti imao 25 kada je počeo svoj pohod, a glumi ga Finiks koji ima 47, dočim izgleda kao semicentenarijus. Njegovu fatalnu ljubav, Džozefinu, koja je tada imala oko 20 i nešto, glumi  Vanesa Kirbi, uzeta kao gotov proizvod iz poslednje „Nemoguće misije“ – ona takođe izgleda „polovno“, onako sa zatvorskom frizurom samo joj martinke fale da bude darkerka iz beogradskog Akademijinog perioda, kao post-pank modna kreatorka. Iznenadio me je lik Robespjera: naime glumac koji ga je tumačio: Sem Troton. Robespjer je ovde aknasti, ugojeni demagog, a ja sam još od Diminog romana „Crna lala“ navikao da  ga zamišljam kao vitkog kolerika koji lako pocrveni od jeda, kao Karađorđa s belom perikom, „kojekude, ciknu Karađorđe“, ali, gle, izgleda da je Robespjer baš tako izgledao – eto akurantnosti kad nikom nije potrebna – eh, da je živ Bernar Freson, bio bi idealan. Ali one njegove reči u sudnici na početku filma, tako bi pasovale mitingu Vidovdanskom mitingu DEPOS-a 1992. (Na to se i Amfilohije bio navatao, ali zakratko...) Konzuli su pozvali Napoleona kao da zovu Ulemeka 2000...

Skot je od Bjele naučio da se treba zezati: kao što je apsolutno proizvoljno ono Napoleonovo frktavo kikotanje (samo preuzeti Džoker iz nekog ranijeg filma), tako i ona scena u Egiptu kad Napoleon gleda mumiju naslonjenu na piramidu (inače predmet mnogobrojnih crteža, gravira i sl.) sadrži izmišljotinu da su Napoleonu prineli (nekoliko crnaca crnih poput ebanovine i u Battinim sandalama) šamlicu (knjiž. hoklicu) da bi se popeo do mumijine glave, pa je prislonio uvo na mumijina usta („reci, care, hoću li se udati?“), zatim da je hteo da je dotakne, pomiluje, šta li, a mumija se bajagi izmakla, sama od sebe skliznula u levo (sebi levo, Napoleon udesno). To je jedan od onih praznjikavih štosova, kojih je pun „Guči“, i kojih su puni mnogi njegovi filmovi.

Znači, Skot je napravio dvoiposatni spot za MTV, plus spomenuta anglosaksonska omraza na vašljive Frenčije, plus melodrama kao neizbežna potka: fatalna ljubav koja uznese a onda i sruši muškarca. Još jedna prokleta Jerina. Tu tezu bi prigrlili naši intelektualci s početka 1990-ih, koji su polako počeli da se distanciraju od Slobe, npr. Gostuški i Torlakov bi potpisali da su za sve nevolje sveta krive ambiciozne i lude Danice, Mire, Jerine, Katarine i slične, „čitava jedna religija – anglikanska – osnovana je zbog žene“, rekao je Gostuški u TV studiju, dok je njegova domaćica Biljana Vilimon jela trešnje koje joj je on doneo i sve vreme pljuckala u vanglu“, tako da je rediteljeva teza kako je Napoleon prosuo svoj udobni egzil i kraljevanje Elbom zato što je proljubomorisao pošto je u satiričnom listu video vest da mu žena prima neke strane careve i dušmane u goste – totalni melodramski žanrovski kič. Nije čudo što su Francuzu besni, imaju pravo.

Elem, od Kjubrika je uzeo te telope i tako sebi olakšao strukturisanje filma (a i gledaocima razumevanje). Još jedan TV kalendar, ali – u sinemaskopu, brate, ima bitaka, ima statista na milione, uh, đulad, krv lipti kao u Tarantinovom „Đangu“, nije se šparalo.

Pa ipak film opčinjava. Scene bitaka su vredne odlaska u bioskop. Tu se oseća Kjubrik, u onoj sceni na zaleđenoj reci se dobro oseća, a najviše u poslednjoj bici, to je ono kada Rajan O’Nil samouništavajuće dopušta protivniku u duelu da ponovo puca, e to osećamo ovde kada Napoleon naređuje juriš konjice a već mu je jasno da je poražen: ali nema nazad. Ta scena je inače osakaćena smehotresnom dernjavom Uelingotna: „Neka krene konjica! Ne smemo izgubiti, ko zna šta bi Britanija onda rekla!?!“ Ovaj proliv od replike bi tačno priličio Čerčilu, koji je u poslednjih 50 godina napravljen na generatora rendom mudrolija budističkog tipa.

Ali, film opčinjava. Jeste da nema Napoleona tu (samo Džoker izvodi kerefeke i polako se goji), nema ni Džozefine (pank kreatorka govori britiš ingliš), jeste da nema mnogo ni istorijske akurantnosti, jeste da imam utisak da je čitav film nastao da bi Skot progurao onaj em-ti-vijevski štos – „A koji kostim Vi nosite?“ „To mi je uniforma!“ –, jeste da su Britanci prikazani kao etaloni ferpleja, ali nije mi bilo žao što sam pogledao film. To je Dušan Baranin, nije Robert Anton Uilson. Britanci su Francuze oduvek zamišljali kao Amerikanci četnikse (samo s obrnutim predznakom). Treba uživati u vizuelnom, u onim vadičepima, sagovima, karafima, perima za pisanje i mastilu... U fotografiji, panoramskim slikama, scenama bitaka...