Ljudi, bio sam gost na radiju!

 GOST NA RADIJU

Da li ste slušali danas posle 13.oo h „Rock Radio“? Ako niste, propustili se intervju sa mnom (ili s meneka, što bi rekao Božidar Alajbegović). Kalimov, jedini muški vokal radija, pozvao me je u emisiju „Dìvān uz rok fildžan“, koja se emituje od septembra u neregularnim terminima, ali najčešće četvrtkom kada on preuzme smenu. Insistirao sam da numere koje budu „ilustrovale“ razgovor ne budu ni najavljivane ni odjavljivane, a ako je neko već zapeo, na kraj use može navesti plejlista. Insistirao sam i na tome da ne pravim rang liste ni po kom osnovu. I tako i bî.

 [transkript by screenplay converter into text SCIT™]

Kalimov: Obično u naš studio, dragi slušaoci dovodimo ljude iz sveta roka, ponekad i druge umetnike ili, kako se to veli, kulturne poslenike, pa i one nekulturne, i evo večeras je s nama književnik i prevodilac Predrag Crnković. Pričaćemo o književnosti, muzici i filmu, ali verovatno i o drugim stvarima.  Zdravo, Predraže.

 

Ja: Zdravo, zdravo.

 

Kalimov: Kao i uvek u radio intervjuima, muzika treba da [naglašeno] ilustruje razgovor i obično se tada kaže koja reč o numerama, o izvođačima i možda značaju koje su te numere imale za gosta, ali ti si, složili smo se da budemo na ti, ti si dakle insistirao da se muzika ne najavljuje pa čak i ne odjavljuje. Mi smo to ispoštovali, ali da li bi mi rekao zašto tako?

 

Ja: Muzika bi trebalo da bude privatna stvar, kao versko i seksualno opredeljenje, znači u svoja 4 zida, osim ako se ne odvrne do daske... [kiseli smeh] I premda će i muzika biti tema razgovora, nadam se, tu nemam nešto pametno da kažem. I ja sam nekada mislio da treba, kao vegani što rade, najprvo kažem da sam vegan i koja mi naj-naj ploča i sve to, ali mislim da sam prevazišao tu dugu i tešku boles’. Ne treba se hvaliti svojim muzičkim ukusom niti se, pak, rugati tuđem. Gostuški je rekao, doduše za klasičnu muziku, da ’od nje nećete postati pametniji’, muzika se oseća, a i ona klasična muzika je bila pre svega ’zabavna’, jer niko u prošlosti nije hteo da sluša dosadnu muziku, pa ni onda kada je ona bila verski instrumentalizovana. Muzika treba da obraduje čoveka. I ja sam se nekada divio, pa i zavideo gostima kod, na primer, Marka Jankovića u emisiji ’Ploče vaše, gramofon naš’ u kojoj su gostovali kolekcionari i entuzijasti i nadugačko objašnjavali svaku ploču. Ja mislim da čak i rokeri zaziru od takvih obožavalaca koji znaju SVE o njima, od zagriženih kolekcionara. To je, bre, stalkovanje. Znate ono, kada kolekcionar krene da najavljuje ploču, pa razveze: ’ovo je 6. album, ali se ne pojavljuje u zvaničnoj listi, zbog sukoba oko autorskih prava dve izdavačke kuće i privremenog odlaska basiste, i ima samo 316 primeraka, i na njemu nisu iste pesme kao na zvaničnom El-Piju objavljenom 14 meseci kasnije’. Treba odvojiti talente od obožavalaca. Ja sam obožavalac, i priznajmo, kada mi nemuzičari tupimo o bendovima, mi se zapravo šlepujemo o slavu talenata. Postoji nepisani pakt između talenata i obožavalaca. Obožavalac kupi ulaznicu, dakle plati, pa ima pravo da tu muziku doživljava kako hoće, pa i da kaže ’idem na koncert da vidim ove matorce pre nego što umru!’, a talenat biva plaćen za svoj posao (iako su mu ćale i keva govorili da se mane ćorava posla i završi fakultet i radi nešto normalno za platu), i to je to. Šta ima obožavalac da se sad pejovani s talentom i ljubi s njim i teoretiše o koncertu i o stvaralaštvu. Kada neko sa strane tupi o muzici, to je kao kada šonja koji nije mogao da bude centarfor školskog tima posle nadoknađuje tu nikad neostvarenu želju tako što ima kolu,nu o fuzbalu ili se silom bratimi s rokerima, kao krpelj siše krv muzičarima. Mislim da to važi i za tzv. rok novinare, erudite muzičke, koji su ispisali hiljade stranica po muzičkim časopisima, ne bi li opravdali svoju kilavost i nesposobnost da nešto izvedu na sceni. I najgori roker je bolji od najboljeg rok kritičara. Rok kritičari su kao i književni – paraziti, koji poput crva jedu tuđe meso i od tuđeg stvaralaštva misle da prave delikatese. Muzika je lična stvar stoprocentno. Budimo realni, muzika uglavnom služi kao muzika u liftovima, kao podloga. Kao zanimacija dok peglamo veš ili radimo u radionici ili pišemo veliki srpski roman. Ili slikamo ili kukičamo. Ili je muzika kao čvor na maramici, oznaka za neki naš istorijski događaj, znači događaj u našem životu, vezano za prvu ljubav, prvi bicikl, ploču i tako dalje. To je toliko lično da je beznačajno. Svako ima takvu uspomenu kao što svako ima dupe. Kao kada posle zemljotresa svi krenemo da razotkrivamo gde smo se nalazili kada se zatreslo. Koga zanima koja nas je prva ploča ’drmnula’ osim nas. Stvarati posle čitavu filozofiju od tog benda ili pevača, potpuno je besmisleno. Osim toga, roker često i ne zna zašto je i kako stvorio neku pesmu. Najl je Rodžers opisao prvi uspeh njegove pesme s Bouvijem. Ovaj je bio očajan i malodušan, Rodžers, pak, večito naduvan i nafiksan. Obojica su živeli u izmaglici supstanci. Rodžersova kompozicija je postala hit i posle su obojica bila ispaljena u orbitu, iz koje su samo terminalni rakovi mogli da ih zbace. Često se setim jednog intervjua koji je Meša Selimović dao mladoj i drčnoj Ildi Ivanji. Ima to na Jutjuubu, crno-bela televizija... Pita Ilda Mešu nešto o muzici, a ovaj počne olako da pominje muziku kao bekgraund dok piše. Dok stvara. Kao pomoćno sredstvo, takoreći. Ildi je prekristila ruke, stisla usne i zavalila se malo unazad. Govor tela je govorio da je bila ljuta takvim potcenjivanjem glazbe. A Meša, fin čovek i senzibilan itd., krajičkom je oka uočio tu reakciju i shvatio da je naljutio mlado novinarče, pa je počeo da se vadi, nešto u smislu ’možda je to i nepravedno prema muzici, jer ona ima samostalnu umetničku vrednost’. Eto, u ovom trenutku sam dosegao to shvatanje, elem, da ja ’objektivno’ zloupotrebljavam muziku, da je ona stvar ukusa i da nikoga osim mene ne treba da zanima šta je moja omiljena muzika i zašto mi je omiljena. Talenti levo, obožavaoci desno, pare za ulaznicu levo, ulaznice desno i to je to.

 

Kalimov: Uh. Onda da pustimo sada jednu, ili možda i dve numere. Koga zanima šta smo pustili, na kraju ću pročitati plejlistu. A neće biti ni onog mog pitanja o 3 naj-naj albuma.

 

Ja: U svakom slučaju odgovora neće biti.

 

[Iz studija se pušta I Don’t Care About You i Another Girl Another Planet]

 

Kalimov: Dragi slušaoci, ako ste sada uključili radio, naš gost je književnik Predrag Crnković. Znači, muzika je u četiri zida...osim ako nije preglasna... Pa dobro... A šta s Dilanom i Nobelovom nagradom, da li ste bili srećni posle te vesti? Ili mislite da roker ne treba da bude nagrađivan zbog tekstova.

Ja: Šta god da kažem, ispašću zavidljivac. Zato na početku da se opravdam: meni je supač i kul što je Dilanara dobio Nobelaru. Meni tekst u rokenrolu nikad nije bio bitan. I kod mojih omiljenih bendova sve doskora sam tekstove pogrešno razumevao. Nisam vodio evidenciju o njihovim suprugama, odvikavanjima, diskografijama... Message in the Bottle sam tačno čuo, ili je Bathroom, ha?, to da, ali Did You No Wrong sam čuo kao „Original Love“, Something Wicked This Way Comes sam razumeo kao „This We Will Be Working Out“, pa onda tekst u Bodies sam razumeo kao priču u nimfomanki koja maltretira Sida Višouza (u filmu Sid i Nensi, na primer, pankeri neće da se prcaju i kažu ’seks je glupa hipi stvar’, a u Sava Centru na ponoćnoj projekciji na FEST-u publika zviždi) ---

 

Kalimov: --- Ma nije valjda. Ko je zviždao?

 

Ja: Bio sam u 6. redu i mrzelo me je da se okrenem. Možda hipici koji su pretekli do fiskalne 1986.

 

Kalimov: Aha...

 

Ja: --- Ili pesma Ja sam težak kao konj Električnog orgazma, ja sam prav kao lenjir, e to sam do prošle godine tumačio kao „prav kao Lenjin“ ---

 

Kalimov: --- [smeh] Ali zašto, stvarno? Kakve veze ima Lenjin s Giletom?

 

Ja: --- Pa i nema. Ne znam ja ništa od Giletu, samo sam mislio, budući da 90% naših rok muzčara od početaka krapinske škole roka čine deca više klase, ambasadorska i udbaška deca i slično, Senjak Dedinje Kuala Lumpur itd., da to iz Gileta progovara jugoslovenstvo, što je naravno bilo totalno pogrešno... E da, sada ste me podsetili, kada je reč o roku i da li je Dilan dostojan Nobelare... Pa jeste. Ali pre dvadeset i više godina, pitali su Gileta da li je rok umetnost i on se nasmejao i dao fin odgovor: ’Da, ali ne serite’ Da se razumemo, ovo ’ne serite’ sam ja stavio jer se ne sećam šta je posle rekao, ali Gile nije mogao da uzme za ozbiljno tu žvaku o roku kao umetnosti. Šta je pitalac hteo, nemam pojma, možda da rokeri počnu da ulaze u SANU? I to ne bi bilo loše, koji sve seljaci su u SANU... Mislim, gde sam stao...

 

Kalimov: Prav kao Lenjin ---

 

Ja: --- Ne, pre toga

 

Kalimov: Dilan i Nobel.

 

Ja: E da, hvala. Znači super za Dilana. Ja samo kažem da meni tekstovi u rokenrolu nikada nisu bili bitni. Mislim da se oni u 99% slučajeva pišu kao libreta, posle muzike. Pre desetak godina sam saznao šta je Brajan Ino izjavio o roku i tekstovima. ’Po meni je tekst oduvek oduzimao deo tajanstva muzici!’, rekao je on. Nije onda slučajno što je on izmislio ambijentalnu muziku. Mogao bih da kažem da meni muzika pretežno služi kao ambijentalna, ili kao podloga za meditiranje ili neka pozitivna buka, koja amortizuje nešto drugo. Kao što sam rekao, to je u neku ruku nepravda ili čak uvredljivo za autore, pa sam time diskvalifikovan kao obožavalac da bilo šta teoretišem o muzici. Rok tekstovi su glupi, i ako mi verujete, ne mislim time ništa loše. Ja kad idem na koncert rok benda, idem kao Bosanac, ne da bih razmišljao, već da se akam i malo skačem. Premda uglavnom stojim kao potporni stub u nekoj nekadašnjoj radničkoj hali, koje su danas pretežno pretvorene i koncertna mesta za omladinu... Pre desetak godina sam triput slušao uživo Šarla Aznavura i on je svaki put ponovio istu konferansu: ’Za mene je tekst najvažniji i on treba da dođe prvi. Mora da bude kvalitetan, kao najbolja poezija. A posle neka se uglazbi u koji kod želite žanr – bosa nova, rok, džez, šansona...’ Dakle, tekst je najbolji kod kantautora, njima je muzika proširenje područja borbe, borba za pesmu novim sredstvima. Koen, Dedić, Aznavur i slično. Znam da ovo može da se shvati jedino kao da sam zlobnik, ali nisam. Uostalom koga briga šta ja mislim? Kada hoću nešto da filozofiram, sednem u fotelju i uzmem pametnu i dosadnu knjigu i/ili sâm filozofiram da se ubijem u pojam. Na rok koncert idem da se odmorim. Tekst mi naprosto nije bitan u rokenrolu.

 

Kalimov: Da se odmorimo malo sada uz dve numere opet, šta kažete?

 

Ja:  Ja sam gost, vi odlučujete.

 

[Iz studija idu pesme Total Trash i Flip Your Wig --- neposredno posle idu dve reklame; za vojnu opremu s glasom Mićka Ljubičića a posle politički marketing--> izborna poruka Aleksandra Vučića „Ne smemo stati“]

 

Kalimov: U vašim... pardon, rekli smo da ćemo na ti... U tvojim knjigama muzike ima veoma mnogo, često navodiš tekstove pesama i na stranici i po, i često stavljaš plejlistu na kraju. Filuješ pasuse stihovima. Primetio sam da se muzika gotovo uvek čuje s radija.

 

Ja: I sa zvučnika u javnim objektima. Reklo bi se da poštujem pravilo ’Dogme’...

 

Kalimov: Imam utisak da muzika ima svrhu nostalgičarskog katalizatora, ili da treba da ilustruje duh vremena, da li sam u pravu?

 

Ja: Muzika u filmovima može da zameni onaj telop ’15 years later’ ili slično. Ona ilustruje duh vremena uslovno. Naime to važi za period koji je obeležio pronalazak filma, filmskih novosti, gramofonske ploče i drugih nosača zvuka. Ne izbegavam odgovor, samo sam se nečeg setio: kada se snima film koji se događa od kraja XIX veka pa nadalje, onda se taj period često snima crno-belim filmom, e da bi se gledalac podsetio kako je to jelte prošlost. Posle ima i pretapanja iz crno-bele slike u kolor, kao ’evo filmske priče’. To je isfurano, ali ipak uvek dobro funkcioniše .To je koristio Fridkin u ’Noći kada je izmišljen striptiz’, Bulajić u ’Velikom transportu’ i evo danas Bjelogrlić u ’Čuvarima formule’. E, pazi sad, a zašto ’Ben Hur’ ili ’Deset zapovesti’ nisu snimljeni u crno-beloj tehnici? Zato što tada nije bilo filma ni disko kuća ni muzike. Kojom muzikom to doba ilustrovati?! Ništa, rušim ti sneška, ali to ilustrovanje doba muzikom (pa i zulufima, zvoncarama, trabantima, nameštajem) može do izvesnog istorijskog perioda, a kada dođemo do pećinaca, onda bunda, brate bunda, sandale Jugoplastika i brkovi i brade i perike iz fundusa televizijskog studija. A muzika – Sedmorica mladih. Ne znam kuda ovo vodi to sada pričam, ne znam gde sam stao... Ovaj, muzika koja se tako koristi ’pokriva’ samo decenije od ’ludih dvadesetih’ i služi kao ona maska u japanskom teatru, i na taj način može da bude sredstvo klišea. U stvari, ta sasvim lična plejlista u nekim mojim knjigama, meni je kao brod u boci, mesečina bato, u slučaju da dođe do fidbeka čitalaca.

 

Kalimov: Pa, da li ima fidbeka?

 

Ja: Ne. Ja sam najnečitaniji pisac u SFRJ.

 

/*  *  */

 

Niste slušali? Biće repriza u nedelju od 10.oo h.

 

Oće kurac da bude repriza. Da li ste vi stvarno pomislili da je mene neki, bilo koji, radio pozvao da „porazgovaramo“ o bilo čemu?

 

Danas je gost kod Kalimova u studiju bio onaj Cukić. Domaćin se prenavljajući se tobož izvinjavao na pitanju „Kažite mi svoja 3 naj.naj albuma“, a Cukić se isto tako malo prenemagao, kao kud ću ja ovđena, teška odluka, ali kad je počeo da melje, tu je mlinska industrija mogla samo da se pokrije ćebetom i da se postidi.

 

Inače, politički marketing na Rok radiju radi kao kombajn, AV poručuje da „ne smemo stati“,  i to je jedini politički marketing  na tim talasima. I Ljubičić s onom prodavnicom vojne opreme za ribolovce i amatere ubojice u pejnt bolu.

 

I Cukić je tako počeo da tupi o naj-naj albumu za njega, to behu Bitlsi, kupila mu keva u „Beteksu“ kao nagradu za odličan uspeh u školi i posle je rekao „Zahvalan sam dragom Bogu ili kojoj god drugoj Višoj Sili, koja mi je omogućila da mi životni pozvi uvek bude povezan s muzikom“, pomenuo je i svoje prevodilaštvo, u kome moraju motkom da ga mlate da prevodi rok biografije. ("A ova tri albuma su me formirala...!" {¿¿¿})

 

„Blondi“ je on preveo. Ja sam pripremio 2000 $ iz svog džepa – tada sam ih imao – da uniđem(o) u konkurenciju kod Prava&Prevoda, ali to ne beše dovoljno. Laguna je pobedila, i crkli dabogda i Cukić&Papić. Prva rečenica knjige valjda glasi „Vaša ćerka ima zavodničke oči“, što reče pedijatar njenim roditeljima. Dobio sam na uvid PDF knjige, ali džabe. Ako zaista ima neke više sile, kazna će stići otimače, jer oteto prokleto. I onda je Cukić, kao da je onaj obožavalac, krenuo da u sitna crevca analizuje neke album ("koji su fa formirali kao čoveka i lučnost"?¿¡!), ali on je ipak talent, tako da je to kao kada književnik kritikuje delo drugog književnika. Seks u sakristiji. Ali na razinu obožavaoca se spušta kada tupi o košarci.