r.: Piter Hajams; ul.: Sem Voterston, Hal Holbruk, O Džej Simspon, Džejms Brolin, Brenda Vakaro, Karin Blek, Dejvid Hadlston
SVI NASINI LJUDI
U nekoj hotelskoj sobi pogledah ovaj film na dostupnom filmskom kanalu s arapskim titlovima na ravnom ekranu. Na našim televizijama je prikazan milion puta. Hajams je u jednom dokumentarcu govorio kako mu se posrećilo s ovim scenarijem koji su mu odbijali dok se nije desio Votergejt. Nije imao živaca da gleda probnu projekciju, a onda je čuo aplauze iz sale, iz koje su počele da izlaze budže iz filmske industrije i sve su ga odreda potapšale ga po ramenu govoreći: „Uspeo si, momče!“ I tako je zanatliju Hajamsa počeo da šiba glas tankoćutnog režisera sa stavom, maltene agendom na polju liberalizma i renesanse. A snimio je takve ljige kao što su „Ulica Hanover“, „Telefon“, „Vremenski policajac“ i „Uski prolaz“. U pomenutom dokumentarcu Hajams je detaljno opisivao kako nije bilo love za statiste i svašta drugo, pa kako se dovijao za scenu na poligonu, morao je, kaže, da koristi objektive od toliko-i-toliko mm kada je imao ispod 12 statista, a za 13-18 statista je koristio objektive od onoliko-i-onoliko mm. To mi je ličilo na mučenog Grunfa iz grupe TNT, kada je pokušavao da upamti kako da kuckanjem iz ormana obavesti drugare o opasnosti: ako je sve u redu onda će kucnuti 5 tisuća i 326 puta slabo i 250 puta jako, a ako je opasno, onda 3 tisuće i 273 puta slabo te samo 178 puta jako. Broj Jedan je bio zadovoljan.
Znači ovo je priča o lažiranju spuštanja žive posade na Mars, što je očajnička i kvarna zamisao agilnog službenika NASE (agilnog kao direktorka Semka Sokolović Betok u filmu Majstori, majstori) da bi sprečio ukidanje finansiranja svemirskog programa. Ali, kako ubediti astronaute da učestvuju? Možda bi bilo najsigurnije da se oni – eliminišu... Nije prvi put da kolektiv u ime opšteg dobra (= u ime interesa vrhuške koja vlada kolektivom) žrtvuje pokojeg pojedinca pa i gomilu pojedinaca. A posle Votergejta paranoja je postala ne samo opravdano nego i poželjno stanje duha, liberali su prilježno počeli da drmaju čamac, pa se uz Pakjulinu trilogiju pojavila i Kaufmanova Invazija trećih bića. Paranoja je čak izvezena i u pitomu Francusku, u kojoj žderu sira bez obzira i gde je Žak Derej 1980. snimio Trois hommes à abattre s tužnim krajem (ubiše Alana Delona na kraju, jebote!).
Možda ne bih obraćao pažnju, ali kada je režiser već toliko kukao na siromaštvo tokom snimanja, mora da sam potpao pod sugestiju i ona scena na poligonu jeste snimana s maksimalno 8 ljudi u kadru. (Mogli su bar ton da barokno ukrase.) Dovijali su se tako što su epizodisti Hadlstonu dali da igra arogantnog moćnika koji traži da mu potrčko koji deli dvoglede i prospekte titra jajca.
Manjak fokusa na tehničke, kosmonautske, raketne itd. stvari oseća se u potpunom odsustvu komandnih tabli, enterijera rakete, fizičkih priprema kosmonauta, tehničkog opisa puta i boravka na Marsu, nema onih lekarskih pregleda, dijetetskih zavrzlama, ama ničega nema – trojica kosmonauta kao da su na kastingu za kviz „Stigni me ako znaš“. Ali – scena na poligonu s manje od tuceta likova sa sve statistima je sirotilja.
Sem Voterston je
neubedljiv kao kosmonaut Piter Vilis. On je intelektualac, nosi svetlosmeđe
somotske pantalone, kariranu košulju i sako od tvida sa zakrpama na laktovima ilako se uzbudi braneći socijalističke ideje. On je ovaploćenje levičarskog
profe iz Nevjorka. Teško ga je zamisliti kao fizički sposobnog za let u svemir.
Njegove kolege, pak, fizički su i te kako spremni, mladi Džejms Brolin (Brubejker)
i O Džej Simspon (Voker).
Nedostatak love se nadomešta i viškom priče. Film započinje dugačkim monologom pomenutog budže u NASI, Džejmsa Keloveja (Holbruk), takoreći esejem o smislu istraživanja svemira, kako je to više ideja vodilja nego konkretan profit i interes koji traže kratkovide birokrate iz američke vlade. Holbruk izlaže apoteozu finansiranja takvih projekata, nešto u stilu američke vizije povezivanja rada i sredstava, popularnih Samoupravnih interesnih zajednica. Holbruk je ovde odigrao svoj fah – autoritativnog rukovodioca kome moralni skrupuli ne smetaju mnogo, dok se iza miljanićevske retorike kriju cinizam i prezir prema životima podređenih. To što on priča trojici blaženo neobaveštenih astronauta čak nije ni prikrivena ponuda da učestvuju u dilu, već cinična najava da su astronauti ispisani sa spiska živih. Oni, naivni kao novorođenčad, nisu to ukapirali u onoj jeftinoj scenografiji od kancelarije, a znaju da uključe raketu i da urade algoritam za prizemljenje marsovskog samohoda...
Taj monolog, koji bi lepo mogao da se objavi kao esej u Galaksiji 1979, ili kao preambula ZUR-a, ujedno je jasno postavio premise filma i zaobišao problem budžeta.
Astronauti snimaju scene na Marsu u studiju „za potrebe marketinga“, kako im je objašnjeno, a i u svrhu treninga. Holbruk im održi još neke monologe, sve kraće i sve jasnije u pogledu njegovih namera. On je spreman da ide do kraja samo da bi održao finansiranje NASE. Za to su potrebni rezultati. Za good cause on je lake ruke kada treba žrtvovati tuđe živote i on očekuje da će šrafovi u mašineriji to shvatiti. Ha! Kada se astronauti dosete šta im se sprema, već je kasno. Na njih je pokrenut lov, a lovi ih vojska (vojnici samo slušaju naređenja). U cilju uštede, potera se odvija u pustinji. (Koja bi tako lepo poslužila i kao Mars, uz dosta crvene farbe.)
Kraj filma je sladunjavo – srećan. Kamo paranoja kada ti najviše treba? Film se, dakle, završava tako što Kelovej na groblju drži isprazan govor na sahrani dva kosmonauta (koja su u međuvremenu dolijala), a otvorenom grobu se približava jedini preživeli, Piter Vilis, u odrpanom kosmonautskom odelu a ljudi se okreću prema njemu. Lice Hala Holbruka ostaje kameno.
E sad, kraj je morao biti ovakav: istaknuti oficir Pentagona ode od groba i srdačno se pozdravi s Vilisom, potapše ga po ramenu, zatim se vrati da se konsultuje s Kelovejom i onda mahne nekim gardistima koji s poštovanjem Vilisa utrpaju u vojni džip. Krene džip, Vilis mahne oficiru i prezrivo frkne prema Keloveju, voze se oni tako, voze se i voze a onda Vilis u jednom trenutku pita: „Kuda idemo?“ „U vojnu bolnicu“, kaže vojnik koji sedi do njega. „Zašto?“ „Na medicinske preglede. Da vidimo da niste doneli neku zarazu iz svemira“. „Ali ja nisam bio u svemiru, u tome je stvar!“ „Pregled je svejedno obavezan“, kaže vojnik ledenog izraza lica. I tu je The End.
No comments:
Post a Comment