MUKE DANAŠNJEG FILMOVANJA
Zapravo su te muke verovatno vazda iste. Zašto ljudi snimaju filmove? Tačnije, zašto žele to da rade? Jamačno su dokonali da čovek ionako ne postigne zacrtani cilj, ali neka se onda radeći posao (putujući k cilju) dobro zeza i neka mu bude interesantno. Kada snimiš film, bilo kakav film - kako to napisa Ruždi u Kući Goldenovih - neka je i Dumb Fuck XV ili bolja verzija Prohujalo s vihorom, ti si car, sama činjenica da si uspeo da dovršiš finansijsku konstrukciju (ha), nađeš glumce, snimiš sve što treba za 25 radnih dana, i izmontiraš sliku i ton da bude sinhronizovano (nema veze što je ton mono i lošeg kvaliteta, nahsinhronizovana pevaljka zvuči kao iz kante), i kada, dakle, držiš 2 ili više kotura filmske kopije koju nosiš na neki festival ili provincijski bioskop - ti si svetski mega car. Zaista nije bitno koliko je film kvalitetan. On je kakav-takav donosio lovu od ulaznica sve do ovih naših dana kada postoji blu rej, di-vi-di i većina filmova se može naći na internetu, legalno ili nelelegalno. Ali ti si filmadžija (film maker), ti nosiš upadljive naočare s onim sunčanim štitnicima, nosiš objektiv okačen na kanapčetu oko vrata, možda još možeš da priuštiš sekretaricu koja prilježno zapisuje tvoje ideje (jer si u inostranstvu video da tako rade pravi stvaraoci), ti si uvek u sledećem filmu, koji može biti bilo šta, jer uvek imaš po nekoliko scenarija ili sinopsisa ili ideja, ti živiš u oblacima, dok ti kaplju procenti od prodatih ulaznica prethodnog filma ili prethodnih filmova, koja hiljada rupija iz Indije, poneka lira iz Turske, koja hiljada egipatskih funti, koja stotinica kanadskih dolara, koja tisuća kolumbijskih i meksikanskih pezosa. U iskrzanoj fascikli čuvaš isečke najava i kritika film(ov)a, one najbolje držiš u novčaniku.
Odavno je reditelj zaboravio ono što je nekada davno želeo da snimi. Kiselo je grožđe, teši on sebe, niko to neće da mu producira. (Pravi spiskove producenata s relativno poželjnim ili barem podnošljivim ćerkama koje inače nisu ni za šta.) Ali, tako red nalaže, o svojim pet projektima divani u kafićima udruženja snimatelja, filmskih radnika i fensi kafićima gde se okupljaju džezeri i filmski svet. Svako može da pogodi da je on filmadžija, jer se tako i oblači: ako je stariji, onda karirana košulja zavrnutih rukava, iz džepova vire flomasteri i olovke, podvrnute nogavice bugarskih farmerki, kaubojske čizme, često marama oko vrata i šešir gospodina Goluže, ako je mlađi onda patike šljakerke, somotske uske pantalone, crna rolka i perjani prsluk, sve crno, i takođe olovke i flomasteri vire iz džepova tog prsluka. Svi puše kao pred izvršenje smrtne kazne.
Ali čim prođe dovoljno vremena od poslednjeg filma, režiser je spreman da snima i po telefonskom imeniku. U Beograd je dolazio Ken Rasel samo godinu dana pred smrt da hvali Teslu i da se nudi da režira film o njemu. Žika Mitrović je iz očajanja želeo da snimi film o ejdsu u Beogradu. Boštjan Hladnik je predložio snimanje filma po poslednjem papirnom telefonskom imeniku u Sloveniji.
Ipak je za nas tajna kako rezonuju strani neamerički reditelji, pogotovo ako su imali određen uspeh u Holivudu, pa se - po sistemu dabogda imao pa nemao - vrate u svoje Finske, Irane, Švedske, Belgije, turske zatvore... Šta njih muči i mori, koji su njihovi motivi?
Väänänenova karijera je tipična za Evropljane koji su imali jedan uspeh u Americi a onda doživeli strmoglav pad. U Finskoj (pa i Švedskoj) bio je car s takozvanim folk komedijama koje su punile bioskope. Bio je popularan kao kod nas Čkalja i Lola Đukić 1970-ih. A onda je došla ponuda da radi za Sandens, onu ekološki angažovanu sagu o trovanju bistrih potoka u Ajdahu, posle čega se prodao Holivudu i zanatski odradio heist film s ansambl podelom. I tada se izborio da za sve pare ubaci i svoje umetničarenje, što je dovelo do katastrofe, i finansijske i umetničke, s filmom Firentinac u Los Anđelesu, u kome je pokušao da dâ epohalni prkaz susreta europske kulture i američke plastične i instant istorije. Eh da su ga bar pohvalili da je to dobra umetnost, ali ni to ...! Väänänen se pokunjen vratio u Skandinaviju i nastavio da snima folk komedije, ali malodušno. Tako da je ova prilika da za New Line Cinema snimi relativno bogatu produkciju s mešovitim kastom došla prilično neočekivano. Scenario je potpisala Sara Kadefoš, Šveđanka poznata po tome da ubrizgava feminizam u muške teme, dekonstruišući ih do nivoa karikature, otprilike kao kada biste zamislili beketovštinu s političkom agendom. Tako je nastao scenario koji po formi vuče na arthaus film, sa mnogo stilizacije, sa scenama za studio, u artificijelnim enterijerima kao u Felinijevom Kazanovi. E, ali sadržajno je ovo mejnstrim film, jer problematizuje filmatizovanje istinite priče s naglaskom na spinovanje loše stvarnosti. I kao da to nije dosta, dodata je postmodernistička nota, kao u filmovima Aleksije de Iglesije.
Rezultat je nešto što nije ni baba ni đevojka, mešani kast koji govori internacionalni engleski tamo gde bi bolje pasovao lokalni dijalekt s titlovima, ostavljajući utisak uobičajene evropske multikoprodukcije dotirane od Juroimaža & Šanel +, dok američki kamerni seting priziva ascocijacije na Kasavetisa i American Film Theatre produkcije iz 1970-ih, još pod jakim dojmom one jedine Beketove posete Nevjorku.
Što se tiče fabule, reč je (ponovo) o ekološkoj katastrofi u ubavoj američkoj deželi što je došlo do Vrhovnog suda sa sve velikim zatvorskim kaznama i odštetama. O toj katastrofi se snima film, a filmska ekipa daleko je od nevinašaca dobrih namera. Ta stara žvaka "film u filmu" je ovde preambiciozno iskorišćena da se secira današnja industrija vesti i kurvanjski zanat spinovanja. Ispostavlja se, naime, da je agendu filmske ekipe zacrtala grupa porodica osuđenih trovača. Film je zapravo o revizionizmu kao takvom, o povampirenju i nazadnjaštvu pod plaštom tradicionalizma, o potkupljivosti novinara i umetnika i filmadžija, koji se u najgorem slučaju daju srozati na razinu lepitelja plakata i telala tajnih i mračnih izvora moći. Ovo kao ideja zvuči i te kako dobro, ali realizacija je dozlaboga trapava. Väänänen kao da nije mogao da odoli velikom budžetu pa se raspilavio u filmu epohe iz 1980-ih, a s druge strane sputavao ga je gorko kritički scenario Kadefošove, a opet nije mogao da ne udene i nekoliko opširnih šmirantskih komedijaških pasaža. Tako da se gledalac razvlači između privlačnog bioskopskog filma, uznemirujuće dokumentaristike i neprimerenog ačenja. Slepstik sahrana, plačni vicevi, društvena kritika estetizovana kao u krimiću, gledalac može da bude samo zbunjen.
No comments:
Post a Comment