MURDER IS A MURDER (French/Italian 1972 film) & MURDER C.O.D. (American 1990 TV movie)

 

 "UBISTVO JE UBISTVO" & "CENA ZA UBISTVO"

ili

COP LAND ≠ WINE LAND

Ova dva filma sam morao da prikažem združeno iz kulturoloških razloga – meni je posle gledanja samo jedno bilo na pameti: u Francuskoj osumnjičenog za ubistvo nepokretne žene umereno gnjavi (ide na metod Dostojevskog, postiđivanjem) melanholični inspektor, koji, kada iz kuće zapuca neka žena, samo broji metke dok se ne isprazni šaržer i sagne se kao Mirko i Slavko, pa posle pozove hitnu pomoć da fino odvedu ženu, a u Americi na nenaoružanog voajera iz parka navale trojica detektiva s isukanim i otkočenim revolverima, dok sa zavijajućim sirenama i uz škripu guma dolazi šestoro policijskih automobila, a izdaleka prilaze još vatrogasci i specijalci u bornim kolima. Francuzu se obraćaju sa: „Gospodine hoćete li čaj s mlekom ili bez?“, a u sumnjivca u američkoj noći upere kratke cevi i dreknu: „Lezi dole i ne mrdaj!“, posle čega sledi zavrtanje šake i bubetanje.

Eto... A zaplet je gotovo istovetan, ne znam kako se nije dogodila tužba za plagijat. Sudeći po hronologiji, samo su Amerikanci mogli da maznu ovde...

 

UN MERTRE EST UN UN MEURTRE/AKA MURDER IS A MURDER (French/Italian 1972 film)

(r.: Etjen Perije; ul.: Stefani Odran, Žan-Klod Brijali, Robert Husein, Klod Šabrol kameo kao kondukter, Mišel Kreton, Mišel Sero, Katrin Spak, Barbara Pol)

Elem, nepokretna Marija Kastner (Stefani Odran) parkira auto, s naporom vadi invalidska kolica sa zadnjeg sedišta, izlazi iz automobila, posadi se u kolica i krene ka kući, kad ono: ručna kočnica se „sama pomeri“ i auto „sam krene nadole“ i zgazi je.

Njen muž Pol Kastner (Žan-Klod Brijali) nasleđuje sve pare a ima i ljubavnicu. Na sahranu dolaze ne samo prijatelji i dalja rodbina,  već i komesar Pluvije (Mišel Sero) i tajanstveni čika Karuz (Robert Husein). To nije dosta, već se pojavljuje i bliznakinja (koju opet igra lepa Odranova) kao deo testamenta – po čudnoj želji njene sestre, udovac će da dobije nasledstvo „samo ako se pokaže da podnosi bliznakinju i ako u naredne tri godine ne pokuša da joj naudi“ (?!). To može u evropskom filmu i u američkom crtaću.

Onaj misteriozni čova ucenjuje friškog udovca: ispostavlja se da je Karuz ubio Mariju jer je istražio sve okolnosti i otkrio da je budući udovac najsumnjiviji. Ingeniozan i morbidan zaplet, koji se duguje piscu Dominiku Fabru (rođenom 1929; ima istoimeni pisac rođen oko1960. i to nije taj), koji je napisao roman „Ubistvo je ubistvo“ 1972, i nije se olovo ni osušilo na primercima a Etjen Perije je već filmatizovao to. Za razliku od „Četvrte žrtve“, ovde priča ima glavu i rep. Rekoh da Pol ima ljubavnicu za koju nepokretna žena zna (ili „oseća“) i ta je osoba dizajnerka neka, lepa Fransoaz Nobl (Katrin Spak). Imamo tako lajt verzije Marije Šnajder, Alena Delona, Bradforda Dilmana i Lorensa Olivijea (Spakova, Brijali, Husein i Sero) u dobrom detektivskom filmu s odličnim obrtom: apotekar Moro (Kreton) je vinovnik, jer je i on zaljubljen u modnu kreatorku. Film se zabavlja samoironišući i ironišući i ponekad deluje kao posuvraćena verzija nekih filmova Alana Kornoa, naročito La menace, a urnebesno je putovanje vozom poluodbeglog para Fransoaz i Pola: njihova je zamisao da budu viđeni e da bi tako sebi stvorili alibi, ali kao za pakost nalete na kratkovidog i trapavog konduktera koga igra – Klod Šabrol. A na prvi pogled mi se učinilo da je to Andre Marane, onaj Ševalije iz serijala o Kluzou. Šabrol je efektan kao kameo, koji nikako da upamti sve očajnijeg Pola (Brijalija). Ispostavlja se da bliznakinja nije bliznakinja već neka ludaja. I par Pol i Fransoaz je živeo srećno do novog ubistva...

MURDER C.O.D. (American 1990 TV movie)

(r: Alan Mecger; ul.: Patrik Dafi, Vilijem Divejn, Barbara Pol, Čelsi Fild, Haris Laskavej)

Američki film rabi istu premisu: sociopata naprednom tehnologijom za prisluškivanje („Pucanj nije brisan“, „Prisluškivanje“) peca ljude kojima su bračni drugovi ili već tako neki bliski ljudi toliko dosadili da imaju iha-ha motiva da ih ubiju, onda ih sociopata Aleks Brand (Divejn) ucmeka i preživele ne pušta da se poraduju, već im odmah traži otkup greha odnosno „dokaza“, koje će inače da pošalje policiji. (A njoj malo treba kada imaju motiv.) To je preslikano iz Fabrovog romana iz 1972, a autorka američkog pandana je Barbara Pol i napisala je Kill Fee 1985. I ovde je sumnjivac u preljubničkoj vezi. On je Stiv Marto (Patrik Dafi). Nema nikakve bliznakinje i zanimanje sumnjivca nije industrijalac već – policijski detektiv.  Tako da on delimično sam sebe istražuje a delimično je predmet potencijalne istrage kolege s kojim je konkurent u napredovanju u službi!

I – sve se događa u Meriki, policijskoj deželi u kojoj očas posla završiš u apsani gde grickaš jastuk. I godina je 1990. Dok Francuska i uopšte Evropa 1970-ih deluju kao hamam u Vudstoku.

Iz nekog razloga je ime Vilijema Divejna povučeno iz reklama i najava i opisa ovog filma. Da li je njegov agent zaključio da mu uradak ne služi na čast, da li je to zato što mu je uloga manje-više mutava, ko bi ga znao, uglavnom, Divejn je poslednji kreditovan a u opisu  najnovijih blu-rej izdanja se i ne pominje.

Film je totalno zanemario odličnu sekundarnu storiju – odnos Stiva i njegove dragane posle saznanja o preljubi, kao i to da je ljubavnica u stvari kolegina žena! To je moglo da uveća napetost. Pravolinijski se, paralelnom montažom – tačno bi dve trećine filma moglo da ide u depalminski podeljenom ekranu – prati frenetična potraga prenervoznog Stiva Martoa i psihopatski pedantan metod ludoga Aleksa Branda, i taj manirizam apotekarski preciznog manijaka i uvek znojavog inspektora kome je na sakou večiti prah šećer od krofni toliko je isfuran da zamara.

Zbrzano finale jurnjave samo podvlači onu razliku između suptilnog, dostojevskijevski sklonog psihologiji, francuskog policijskog komesara, s jedne strane, i, s druge strane, nervoznog amerikanskog detektiva u civilu što vadi otkočenu revolversku budžu i na komarca i koji može „osnovano sumnjivog“ građanina da spopadne kad hoće, da mu tresne glavu o sto i uperi pucu u čelo a posle nema ni izvini...

 

LA ÚLTIMA SEÑORA ANDERSON/AKA FOURTH VICTIM (Spanish/Italian 1971 film)

 

 r.: Euhenio Martin; ul.: Majkl Krejg, Kerol Bejker, Hose Luis Lopez Vaskez, Lone Fleming, Marina Malfati

 

Posle višečasovnog prevođenja i pisanja, volim da se odmorim uz tzv. treš – kao da sam na nekoj mediteranskoj obali. (A inače ne mislim da je ono što prevodim i pišem antitreš. Meni je treš kompliment.) Ponesem – a izveštio sam se, pa nosim sve manje nepotrebnih stvari – samo ono što mi treba za plažu i za po kući i za cunjanje u večernjim satima. Pa u torbu natrpam peškire, rezervnu majicu, bocu s vodom, kreme za sunčanje + posebnu kesu s treš romanima, beležnicom, naočarima za blizu, olovkama, najmanje dva mobilna telefona i novčanikom. Ima nečeg tako privlačnog u čitanju na plaži ili pored bazena, kao što je tolikim bakama merak da pletu čarape kralja Petra i štrikaju na ćebetu tokom rok festivala (da, da, toga se nagledam u Kipenhagenu, Milanu i Den Hagu). Čak grafitnom olovkom zapisujem komentare na marginama. A primerci – požuteli i izgužvani, iz kartonskih kutija na trotoaru ispred staretinarnica i suvenirnica. Korice – kič kolorisani crteži na kojima je revolverče koje se puši, glavni lik razdrljene kravate i čelično-plavih očiju i plavojka sa čašom šampanjca, zamamnog tela i zavodničkog osmeha... E, to volim da čitam leti, a u video verziji da pogledam – hvala Jutjubu i Dejlimoušnu – kada skoli nesanica (kad već nemam telkač a za Netfliks sam tehnički zaostao). Svašta tu ima. Sedamdesete su zlatni majdan. Ne vredi se opirati. Minjoni iz „Bombaja“, male perece iz „Kirćanskog“, čupavci iz supermarketa, „Pionirove“  lešnik karamele, grisini punjeni kikirikijem, pepsi-kola ili pivo, diskretno svetlo i – vremeplov radi. Uz neke filmove jelovnik je specifičan i fiksan: uz „Amerikanca u Parizu“: podgrejani kroasani i bela kafa, uz „Babetinu gozbu“: gotovo jelo „Karneks“ i instant kromir pire, uz „Šaradu“: kanta od kilo sladoleda i 10 tulumbi iz Balkanske ulice, uz „Odmor gospodina Iloa“: svilene bombone i praline, uz „Fantastičnu sudbinu Ameli Pulan“: pasta za poneti i sendvič, uz „Njuškala“: baget filovan avokadom, majonezom, čvarcima, gorgonzolom, kuminom, belim biberom i zelenom salatom, uz „Prozor u dvorište“: pohovana piletina iz „Džordža“ i pomfrit iz „Gonga“ itd. Uz treševe s lepim devojkama obično ide cr(ve)no vino na akciji iz neke pićarije i filter kafa, a onda ujutru skoknem po burek ili pogačice. Bioskop radi po vascelu noć.

Elem, ovo je kontinetalna koprodukcija nahsinhronizovana na britiš ingliš iz mnogo razloga: pokondirenosti reditelja, te velikog udela britanštine, kako u vidu glavnog glumca tako i setinga, kao i zbog toga što je priču smislio Si-Bi Gilford, Bogdan Jovanović amerikanskog skrinrajterstva. U filmu se vidi britanska porota sa sve perikama a kuća s travnjacima bi lepo poslužila u bilo kojoj epizodi „Poaroa“.

Fino počinje ovaj horor, a u stvari psihološki saspens, ali kao da je posle izlaganja postavke autorima postalo nejasno šta hoće i kuda idu, pa se poslednje dve trećine filma sastoje od nagomilavanja distrakcijâ i „novih elemenata u istrazi“ i meni, priznajem, nije jasno da li je gosin Artur Anderson (Krejg) nevin ili vinovnik čak četiri zločina. Bilo bi lepo da je nevin kao u „Senci sumnje“, premda on najvećim delom filma nema neku Džoan Fontejn, već ga samo progone dve ludaje (u vidu Kerol Bejker, odnosno Marine Malfati) i trapavi „Kluzo“, to jest inspektor Danfi, u izvedbi šarmantnog Španca Hozea Luisa Lopeza Vaskeza. On je zadužen za komičke oduške, od kojih je vrh vrhova onda kada sa ženom aspidom uhodi lepoga mačora Artura, koji u pô bela dana kupuje paket aranžmane za tropska ostrva a žena mu se još nije ni ohladila, i sede tako Danfi i žena mu u autaču, i on kaže:

          »Koji je to genije: četiri žene je imao, a sve su mrtve!« A gabor aspida, koja izgleda kao da tašta može da mu bude, samo gleda i ne razume.

 

I to je vrhunac filma. Da je scenario sa glavom i repom, pa da nas lepo uvere da je Artur ubojica a onda da  se – naravno, po pravilima žanra – ispostavi da je nevin kao novorođendče, sve bi bi bilo u redu. Ali filmadžije ne znaju kamo će. Uvedu u igru neku, kao, bliznakinju za koju je i Arturu prva ideja da mu ju je poslala policija, pa se pojavljuje neka »prava Džuli Anderson« – nju igra Marina Malfati, tako da dobrim delom filma imamo bliznakinju i »pravu« pokojnicu, a inspektor čupa i ono malo kose na glavi i sve je nesmešniji. Umesto da rasplet ispadne pametniji od klišea, ispao je – barem meni – totalno nerazumljiv.

A pre onog komičnog vrha vrhova, film imade još jedan dobar štos (ali to je sve u prvih 20 minuta, dok je sve ličilo na dobar treš): pluta telo plavojke u bazenu (dok ide opening credit), nesrećne supruge Džuli(je) Spenser, i onda muž i kućna pomoćnica (Lone Fleming, bakuta zloslutnog izgleda, inače supruga redietlja, što je odličan štos!) odnesu mokro telo u spavaću sobu i tamo osuše pokojnicu i presvuku je u haljinu, da bi potom muž u pretećoj atmosferi naterao mrtvozornika da potpiše izveštaj u kome stoji »prirodna smrt«. E, ali nije kovčeg ni zakopan, evo na sahranu stiže »Kluzo« da naredi: »Vadite kovčeg! Obdukcija!« Onda sledi suđenje, pravo britansko, sa ciničnim tužiocem koji je i detektiv i tabloidni novinar i dželat, svi nose perike, i pitanje tužioca glasi:

          »Aman, zašto ste lagali u smrtovnici i zašto ste je presvlačili?!«

          »Zbog imena i ugleda, da se ne sazna da se jadna ubila!«, kaže muž.

          »Kako uviđavno od vas...!«

 

I tada, kada se porota spremala da proglasi Artura Andersona za krivog, kao svedokinja se iznebuha i uz dozvolu sudije javlja ona kućna pomoćnica. I ona kazuje nešto »što je krila, a sada se kaje, jer da je rekla na vreme...«  Naime, ona svedoči da je Džulija Anderson kratko vreme pre smrti pokušala da se ubije pilulama, a ona joj je otela bočicu s tim sedativima...«. To je bilo dovoljno da Artur bude oslobođen.

Dobar je štos kada on posle pita pomoćnicu:

          »Gospođo Vud, ono što ste ispričali na sudu, da li je to istina?!

          »Nije, gospodine Anderson!«

          »Pa zašto ste onda to rekli?!«

          »Ne mogu da vas zamislim kao ubojicu...!«

[edit---> ispravka: kućepaziteljku je igrala Miranda Kampa (Campa) i zvala se Felisiti Dauning. Znači, "gospođa Vud" i rediteljeva supruga Lone Fleming su neki drugi lik. Kvrc.]

I sada bi se ovaj odnos mogao razvijati u mnogo pravaca, pa i u tome da je pomoćnica ta koja je našla dvojnicu i da želi da ucenjuje gazdu, ali nije bilo tako. Jeste nagovešteno da je dvojnica ucenjivačica (prikazuje nam se zid na kome su novinski isečci koje je ona očigledno brižljivo skupljala), ali veza između nje i »prave Džulije«, koju igra s neba pala Marina Malfati, i kućne pomoćnice se ne razrešava, ili barem ja nisam ukapirao.

Pa ipak, ovo je ubav treš, glumci su svi kako treba, kolor šezdesetih je zamaman kao i uvek, prosto da – ako ste sirotilja u tranziciji – poželite i žrtva zločina da budete, samo da se izmestite odavle, barem da uživate u dizajnu i Vedžvudovom priboru za čaj i estetici zločina, štono reče Tomas de Kvinsi.

Lajt verzije Džesike Lang i Gregorija Peka i Lorensa Najsmita su praznik za oke, ne neki pravi praznik, već više kao jedan od ovih naših, friško uvedenih i za koje nikako da se setimo »za čega« su.

 

THANKSGIVING (2023 American movie)

 

 r.: Ilaj Rot; ul:. Nel Verlak, Patrik Dempsi, Majlo Manhajm, Adison Rej, Rik Hofman, Gina Geršon, Džajlen Tomas Bruks, Karen Kliše, Taj Olson, Amanda Barker

 BUMERSKI DERT

Nastavak jedva čekam, ali koga će da metnu u nj, sada kad su svi pobijeni, čitav Srednji Zapad i Teksas izgibe, možda da kastuju imigrante, kokaj te Kineze, care, da te bog vidi...

Nema lošeg slešera, i znao sam da se neću razočarati. Ali, ovaj film ima i čeri on d’kejk, šlag na torti, ili, bolje reći, dukat u slavskom kolaču – onaj štos kada večiti ponavljač Meni (Tim Dilon), relativna kukavica koja cvika od novih razvijotki, učenika najviših razreda, diler nejakih drozâ i rakije »Manastirka« i stonih vina »Carica Milica« i »Car Lazar«, kada, dakle, taj simpa večiti roker na verandi ispred kuće u kojoj je napravio žurku, razmišlja da li da dopusti ufur klinčadiji nekoj, i tàmān se smilovao i to filovao »overwrought« tiradom:

          »Pomislio bi čovek da će odlazak Ozija da ih sredi, ali ne, čoveče, to što im je stigao Roni Džejms Dio, to im je, čoveče, najbolje što im se dogodilo u životu, posle toga su Blek Sabat procvetali, jeee...!«, 

kada klinja pita:

          »Ko je 'Blek Sabat'?«!, e tada Meni pobesni i otera derlad u tri majčine ("sikter, fukaro mala!"), jer kako se usuđuju da ne znaju za »Blek Sabat« i da budu zahvalni »Grejtful Dedima« što su mrtvi, to jest dead.

 

E, to je pravi bumerski dert i ovo je melem za dušu svakome ko ima teškoća da razume tzv. »milenijalce« i ostale ipsilonce, iksovce i zedovce i sve po redu. Inače onom seratoru koji je nahvalio neku knjigu jer da »nema natruha tabloidizma« u njojzi i onom drugom, pak, seratoru, koji uočava »višak feljtonizma« u nekim drugim knjigama – e njima da se najebem keve ovom prigodom.

Ne slažem sa s pretežno nadrndanim kritikama da je film suviše formulaičan i tako to.

Film je u stvari izneverio, ne mogu da kažem sva ali dobar broj očekivanja, prosto su se autori scenarija (Rot i Džef Rendel) osećali opušteno pa su, tako, slešerovanje počeli malo preuranjeno u odnosu na konvencije, naime odmah na početku filma na Crni petak (što bi nekima poslužilo i kao subverzivno nešto, kao kritika konzumerističkog ludila, jelte, sa sve teranjem ljudi da rade za praznik, ej ljudi, tranzicija! -- ostadoše nemi Žižek, Paić, Piterson i Pavle Simjanović), krivca (Patrik Dempsi kao šerif) su smestili parodično na drugu stranu u odnosu na Vrisak, odnos maćehe Kejtlin (Karen Kliše) i pozitivke Džesike (Nel Verlak, koja izgleda kao da ima 35)  totalno je posuvraćen a maćeha je ispečena kao prase za Dan republike u pećnici koja liči na mini krematorijum, takođe i odnos dva vršnjačka rivala koji se bore za Džesikinu ruku, sise, guzu i ostale delove tela (pun intended, ovo je slasher) Bob i Rajan (Džajlen Tomas Bruks odnosno Majlo Manhejm, respektivno), odnos njihov je, dakle, izneveren jer pobeđuje manje šonjasti, a najviše je izneverio u očekivanjima da će ona debela konobarica Lizi (Amanda Bejker) da preživi i ispostavi se kao neka dobrica u smislu voukovske diversifikacije  i pozitivne diskriminacije, ne, drugovi, od samog početka ona je slonica koji bi ubila da prva uđe u radnju na Crni petak. U sceni njene pogibije ima goof: kada je maskirani koljač nagura uza zid, njoj ispadnu torbuljak i ključevi. Koljač je proverbijalno nespretan i ona nekako umakne uprkos teškim krvolištajućim posekotinama i sakrije se, a posle se išunja i – uzme torbuljak i ključeve i načare za sunce (koje je, da ponovim, isupstila s torbuljakom i smrskala u prethodnim kadrovima) i izađe. Samo da bi je automobil pričepio uz kontejner za đubre čiji ju je poklopac presekao na pola kao u neuspelom mađioničarskom triku sa stesterisanje, i gornji deo tela joj je lansiran na gromobran. Takođe, nije bilo milosti za još neke likove koji su po nepisanom pravilu pošteđeni po modelu „Bog i scenaristi čuvaju pijanice, pripadnike manjina i čedne likove nalik Servantesu iz Malog mista."

Treba pomenuti i epizodni lik, Amandu Kolins, u tumačenju Đine Geršon, koju sam pomešao s imenjakinjom Dejvis, pa sam se sve vreme iščuđavao na šta se, jadna, napravila i pogodila me je njena transformacija, da bih tek posle povratka iz kinematografa izguglao da su to dve Đine i da je Geršonova ionako vazda ličila na En Arčer, dakle, na seksepilne majke naših drugova i školske sekretarice i lekarke na sistematskim pregledima... Ali i tu ima jedno  izneveravanje, jer njen lik je bitan a ipak biva ubiven u onom prvim jurišu otuđenih konzumerista na supermarket i to toliko banalno, da je već bizarno – točkovi kolica joj polome lubanju i prospu mozak. Posle gotovo do samig kraja filma sumnjamo na njenog ucveljenog muža Miča (Taj Olson) koji je podigao sindikalnu bunu i traži pijetet na sledeći Crni petak posle onolikih pogibijâ.

Ali, ne, koljač je šerif. Ko bi rekô.

Giljotina iz Napoleona je čačkalica i švajcarski nožić i šašoljenje po vratu u poređenju s ovom klanicom. Prestao sam da brojim dekapitacije posle 12 i ispala crevca posle 11, Velja Nevolja i ekipa mogu ’ladno kod Branke Kockice da mese kiflice.

Nel Verlak, rekoh, izgleda prematoro, kao milfača nastavnica neke osnovne škole, iako navodno ima 23. E sad, ili ima mnogo manje, ili mnooogo više, jer njene godine su uglavnom internetska tajna. Ali to da se ženetinama daje da igraju tinejdžerke ustaljena je praksa u treš B produkcijama i evroslešerima, pa je scenaristički duo možda i tom detalju bio picajzlinski parodičan.

Sve je u ovom filmu poznato, a ipak je sve novo, osveženo, kao neka femiligajovska kritika institucije Dana zahvalnosti sa sve tim Crnim petkom, Piter, Brajan i Stiven ne bi se postideli štosova iz ovog filma. A thoroughly enjoyable experience!

Nije bilo mnogo gledalaca. 

TODOS LОS NOMBROS DE DIOS (2023 Spanish movie)

 r.: Danijel Kalparsoro; ul.: Slobodan Ćustić, Inma Kuesta, Nurdin Batan, Patricija Viko, Roberto Enrikez 

 

Uzmite onaj amerikanski film s Džejkom Jilenhalom (tako se kaže, jer je Šveđanin; i sâm je priznao Stivenu Kolberu) u kojem (filmu) je nagovorio polubrata da nešto opljačkaju pa beže  ambulantnim kolima čitav film, ili uzmite bilo koji amerikanski film gde ima neki tip opasan bombama – e dodajte u to dranje i suze i kukanje i patetiku, a oduzmite jedno milion poginulih (jer to je u Americi ratno stanje /rekoh u tom prikazu da je takva policija potrebnija Ukrajini/) i eto „Svih imena Božijih“. Koja bi lepo mogli kao pozorišna predstava da se postave. Moglo bi ovo da se metne u kontekst ona 3 (tri) filma o kojima ću u narednim tekstovima, naime o dva treš evropska horora i jednom američkom plagijatu, naime da se metne u kontekst mentaliteta odnosno pravnih sistema: u Evropi se još vide trapavi inspektori, smotane istražne sudije oboružane pisaćim mašinama i indigo papirima, i nenaoružani pajkani, a u Americi na nenaoružanog voajera u parku navali četa komandosa, najmanje 6 policijskih automobila sa sirenama, a dolaze vatrogasci i žandarmi.

Takođe, pada mi napamet i ovo – jednom se u nekom naučno-popularnom programu raspravljalo o mentalitetu Evropljana u slučaju porođaja, bolnih stanja i elementarnih nepogoda, pa je neki psiholog pohvalio naše narode uporedivši ih sa Špancima: oni se, kao Latini, dernjaju kao da ih žive deru, urliču i zapomažu, a naše trudnice stoički ćute i samo stenju. Eto, na to sam mislio: u američkim filmovima gledamo jurnjavu kola i bornih kola i eksplozije, nema tu cile-mile i mile-lale, već „let’s go!“ i na kraju svi izginu, a ovde španskom čiki opasanom bombama dvaput daju da se sit ispriča i isplače, prvo sa ženom pa sa sinom, plaču kao kišne godine i govore, kao da su potrošili pola miliona dolara kod nekog amerikanskog pishoterapeuta, sve u šesnaest: „Volim vas! Ja sam kriv, niste vi krivi!“ „Ma ne, ćale, mi smo krivi, nema veze...“ i plaču i plaču. A šefica specijalnih snaga Pilar (Inma Kuesta) samo što i ona ne pusti suzu, dok gleda izmučenu suprugu Lauru (Patrisija Viko). A muža Santija igra naš Slobodan Ćustić koji želi da ispravi špansku krivu drinu.

Na osnovu trejlera sam, naime, pomislio da je ovo neka hiperbolistička socijalna kritika u kome se malom čoveku, rabotniku s dna kace, smuči manjak socijalne i zdravstvene zaštite i višak nepravde na poslu, pa uzme pravdu u svoje ruke. Jer Ćustić ima u sebi taj resantiman čoveka koji je mrzeo samoupravljanje još u vreme ZUR-a, mrzeo je sve fakultetlije „koji ništa teže od olovke nisu podigli“ (što je jedna tako grozna replika iz filma Licem u lice, Branka Bauera, a autor replike je Bogdan Jovanović, Huverov izaslanik među našim scenaristima, nosilac Spomenice 1941), koji nema nikakvu ideologiju osim kafanskkih kvazianarhističkih i demagoških floskula o „onima što se nikada nisu mučili i sve na gotovo dobili“, a ipak bi takav kao od šale uskočio u rentijerstvo samo da može... To je ono istočnoevropsko džokerstvo pre džokerstva, ono nedoučeno šezdsetosmaštvo, ono potuljeno nezadovoljstvo koje traži svoje staljine i čvrste ruke posle treće brlje... Eto tako sam ja unapred gunđao i to sam očekivao, ali, srećom, ovo je samo hispanizovana „kokas-kolas“, španamerikanski spektakl koji s prekobarskom producentskom braćom deli tone neplauzabilnosti i totalnih neverovatnosti, a ubacuje samo višak patetike, šizenja i moralisanja.

Trejler nas, znači, navodi na pomisao da se Santi samoinicjativno opasao eksplozivom i da isteruje pravdu, traži veću platu ili da mu ne izbace staramajku s intenzivne nege ili nešto slično, ali ne. On je dovezao neku čépu na aerodrom – dotle smo se, slušajući njegove nadrndane razgovore mobilnim telefonom, upoznali sa „zategnutom situacijom“ u njegovom domu, gutanje jeda prema ženi, sin se otuđio, možda i ćerka (ne sećam se) – čepa mu plaća mobilnim telefonom, 30 evrića, i – buuuum tandara-buuuum! Taksista – izvanredni Slobodan Ćustić, da ponovim, i svaka čast na španskom! – ne gubi glavu, i prihvata na zadnje sedište mladića u teškom kaputu koji mnogo krvari (mladić krvari, ne kaput) i baš briga našeg Ćustića (eh što je naša duša, hoće da pomogne, ne gleda na sitnice) što će ovaj da mu isprlja čitav auto, zdravlje je preče i – tu ima rez.

Sveznajući pripovedač nas potom seli u Komitet za hitne situacije gde nas pametni dijalozi obaveštavaju da je Pilar tek postavljena na mesto šefice Komiteta, na očigledno nezadovoljstvo patrijarhalne bratije. Njima, i policajcima i vojacima da komanduje neka žena, idi begaj?! Ali ona zna zanat.

„Tri sumnjivca, a dve eksplozije...!“

„Jedna je zakazala...!“, istrčava se manje nadareni analitičar.

„Ili se bombaš predomislio... I krije se!“, genijalna je Pilar.

A gledaoci ne treba a budu genijalni da bi shvatili koga je nesrećni Santi (sreće kurate) uzeo u kola... Opet rez  i – onaj ranjenik preti pištoljem i sve po redu.

Sveznajući pripovedač nas upoznaje i s tzv. „mozgom operacije“, koji sa svojim asistentima (spavačima u vidu raznih vlasnika radnjica ili pokretnih asasina na mopedima) upravlja iz nekog iznajmljenog sobička, prepunog kompjutera. Kada taj mozak operacije shvati da se Hamza (Nurden Batan), onaj treći bombaš, predomislio, on šalje asasine da ucmekaju kolebljivca i na silu obombe sirotog Santija. Trejler laže kao pas.

Promilče socijalne kritike i kritike okrutnosti svake vlade prema nevažnom, potrošnom građaninu pokazuje se – to u Španiji može – tako što bi vojaci i žandami da žrtvuju Santija kao od šale, jer bolje jedan nesrećnik u paramparčad da odleti, nego toliki trotoari, poslovne zgrade, betonske ploče a možda i još neki ljudi, ali – Pilar ima dušu. „Nije moralno, a štampa bi ionako otkrila, pa kud će nam duša...?!“ I vojaci i žandarmi pokazaše srce milostivo.

Ideja koju Pilar ima jeste poznata još od ranije: Zavaraće mozgove operacije – koji su inače iznudili direktan prenos Santijevog hoda – tako što će da ubace lažne snimke njegove rute i to će da prikazuju televizijama i ucenjivačima a oni će da skrenu nesrećnika za prvi ugao i ubace ga u blindirani kamion za demontažu i tu će pokušati da mu skinu prsluk smrti.

To je tako šašavo da ni Amerima nije palo na pamet.

E sad, da li su uspeli da mu skinu bombaški jelek, neću da vam kažem. Ali se ta šetnja otegla kao mimohod pored odra Hajla Selasija. (Ako nije kremiran, ne sećam se tih „Filmskih Novosti“.)

Film spasavaju specijalni efekti i ono što se inače zove „produkcija“, jer – nije se štedelo. Ali praznjikavo je. Da su likovi oboružaniji idiosinkrazijama i emocijama i da ima barem jedan antiklimaks pre raspleta, bilo bi bolje. U stvari, osnovni savet današnjim scenaristima – da likovi, ili barem onaj glavni, treba da napreduju i da se promene (nabolje) – ovde nije ispoštovan, kako bi rekli u Žarkovu, nama čak nije bitno ni da li će Santi i Laura posle da odu na taj izlet koji su dogovarali pre eksplozije, ni da li će odnos otac-sin da se popravi, ni da li će Pilar da dobije neki orden i sve to, likovi su jednodimenzionalni, čak i onaj Hamza koji se mogao razviti kao u seriji „Biro“, ostaje samo plakatski epizodista. Nema ni komičkih odušaka. Sastojci su kvalitetni, ali fali kuvarova domišljatost.

SILENT NIGHT (2023 American movie)

 

r.: Džon Vu; ul.: Džoel Kinaman, Skot Meskadi, Harold Tores, Katalina Sandina Moreno

 BASTER KITON IZ KUNG FU FAJTING

Ili

POSMRTNA ŽELJA U NAUČNOM SOCIJALIZMU

Gledao bih tripl fičer u jeftiniju sredu u Takvudu, ali posle „Napoleona“ su namestili tri željena filma oko 21.00, pa sam bacao kockice i izbor je pao na ovaj. I bî samo dabl fičer.

Trebalo mi je 15-ak minuta da ukapiram da ovde neće biti dijaloga. I da je to namerno tako.

Nelinearni tok radnje je zaista korišćen bez razloga i to je čist egzibicionizam.

(Eh, da sam cenjen i ugledan filmski kritičar kome plaćaju za prikaze, naravno da bih počeo sa Džonom Vuom i njegovom holivudskom nesudbinom...) 

Gde sam ono stao? Da, nelienarno: to u prvih pola sata treba da ilustruje psihičke muke protagoniste, kako mu je teško da se privikne na surovu stvarnost: sinčić mu je poginuo od zalutalog metka tokom kretenskog obračuna dilerskih bandi. Reč je o relativno mladoj mikro porodici koju čine električar Brajan Godlok (Džoel Kinaman; obavestio sam se na Vikipediji da je električar, inače ne bih pogodio) i zaposlena supruga Saja (Katalina Sandrina Moreno). Vođa bande je Plaja (Harold Tores) a tamnoputog dobrog detektiva Denisa Vasela igra Skot Meskadi. 

Ima nekoliko suspenžn disbilifa koje moram da pomenem: električar, a ima toliku zdravstvenu zaštitu! Kao da je atentat na Predsednika SAD, jebote, tako su ga negovali. Ko je to platio? Dalje, kada mu donesu preskupi vibrator kojim bi mogao da govori (primio je metak u grlo i arteriju), on je nezadovoljan i razbije ga! Ko je to platio? A ona lepa kutija sa rajferšlusom je tako slatka, ja bih je uzeo za toaleteri na putovanjima ili neke sitnice. Dalje, u sceni tuče – kada napokon krene u osvetu – krimos mu zabije nož do balčaka u kuk i krv lipti, a Brajan se samo opere i potpuno zaboravi da je imao taj ubod. Dalje, kada mu se neki krimos popne na krov automobila, Brajan mu otme pištolj, proturi ruku kroz prozor pa na krov i upuca ga i onda vidimo krv kako teče i kako krimos klizi preko krvave šoferšajbne: e, samo minut kasnije, Brajan vozi ista ta kola, a krov – čist kao oriban! A čitava forenzika je trebalo da tu bude uključena. I – kako je zgodno što je iz čista mira – taman kada je završio sa pripremama da bude sposoban Viđilante – u pô bela dana ispred supermarketa naleteo baš na onog krimosa koji ga je upucao u vrat! I tako dalje.

Ali nema veze to.

Džoel Kinaman je meni bio potpuno bledunjav u toj ulozi. Kao metiljavi Tarkovski na kofeinu i amfetaminima. Film je izrazito mizogin i seksistički. Supruga je dužna da radi, ide na posao i izdržava muža, koji se muški zapušta, bleji, prepušta tuzi, pije i ima krize. Ima samo još jedna ženska uloga u filmu – nadrogirana i istetovirana fufica koja voli glavnog negativca. Žene su ili madone ili droce, one jedva da bi imale teksta čak i da je bilo zamišljeno da bude dijaloga.

Naučni socijalizam se vidi u pristupu Viđilanteu kao liku: koliko smo puta videli ovo na početku filma:

          – glavni primi kišu metaka, po svemu izgleda da je gotov, ali onda ga pokupi neki Indijanac, neki guru ili otpadnik koji je zapravo Jovan Šaljić u duši pa ga poleči, meleme i duhan i med mu tura na ljute rane, glavni naš junak je u komi i kad nije bilo kome, onda mu guru polako daje supicu na kašičicu, naš je junak bolan i nikakav, ali ga spasilac tera da vežba i jede praziluk, kozji sira i voće, i mic-po-mic, ojača naš junak, počne da puca u konzerve na usamljenom mestu u nekom kamenolomu, krene da radi sklekove, a pojavi se i ćerka miloga spasioca, zgodno neko ćerce, koje mu je vlažnom krpom znoj sa čela brisalo, i eto ljubavi, ali onda junak naš, onako ojačao, poželi osvetu, ostavi ljutu vernu ljubu koja preferira dom, obitelj i dečurliju, ali guru zna šta je muški posao, on iz fioke izvadi dedinu sačmaricu i tomahavk i dâ budućem zetu (oni i scenarista i pametni gledaoci znaju da će se junak naš vratiti živ čim pomlati sve dušmane) i blagosilja ga, dok ljutita ćerka meša testo za priganice i psuje i dalje ide sve po redu. 

Ovaj film nastoji da bude realističnija verzija „Posmrtne želje“, ovo je Pol Kersi sa ljudskim licem. Električar pojma nema ni o čemu. Mora preko interneta i Jutjuba da se edukuje u samoodbrani i pucnjavi, nabavlja lutke za udaranje, nabavlja sačmarice i pancirne prsluke – ali ko to plaća, jebote?!; skupo je to! Tako da prođe 1 sat i minut od filma – koji traje sat i 47 minuta – pre nego što prva scena tuče počne! Dotle je Brajana napustila žena, a on je pronašao posetnicu koju mu je na stočiću u bolnici ostavio dobri detektiv Denis pa odlazi u policijsku stanicu. Detektiva nema, otišao po burek i filter kafu, Brajan ga čeka u  kancelariji. Na zidu su fotke MOST WANTED krimosa, Brajan izvadi mobilni telefon pa ih sve uslika i prepozna i svoga karadušmanina. I ode ne sačekavši detektiva.

Bio sam sâm u sali Rita Hejvort, ali posle dvadeset pet minuta ušao je još jedan gledalac. Mora da je bio klošar, nos mi tako veli, a i šuškao je mnogo kesetinama i mljackao. (Posle sam video da jeste stvarno bio neki senior klošar...). 

Posle sat i jedan minut, rekoh, napokon je Brajan izučio dopisnu večernju školu za Viđilantea, remote course, kidnapovao jednog od traženih, i počeo da ga ispituje pajserima i bonzecima u svojoj radionici. „Izazvaću rat bandi!“, dosetio se on svome jadu. Ali treba iznuditi informacije od ovog kidnapovanog, a to nije lako. Tu se desio jedan od onih suspenžn disbilifa – ovaj kidnapovani se otme i zabije nož u kuk Brajanu a ovaj u nastavku filma hoda kao da mu nije ništa.

I tako, onda kreće lavina brutalnih scena, jurnjave kolima, pucnjava, krv lipti – i to je sve urađeno namerno tzv. „realistično“, a ne koreografisano („što je inače tipično za Vua“, rekli bi, jelte, profesionalni kritičari, nabijem ih na kurac) ali i tu ima nelogičnosti koje su izravno goof/cheat cut (kao ono pomenuto ubistvo na krovu automobila, a u narednom kadru krov i šoferšajbna čisti kao da je auto izašao iz perionice).

Film sledi obrazac do "Š": glavni negativac je ostao baš za sam kraj; uključuje se i dobri detektiv i čak dolazi do nèmog bondovanja između Viđilantea i čuvara reda.

Kraj je patetičan, sladunjav i u svakom pogledu blesav, ali drugačije nije moglo: filmovi o osvetnicima i nemaju srećan kraj: naime, tužan kraj se već dogodio na početku! Ostatak je uteha. Čak i rečenica na kraju bajaka: „Živeli su srećno do kraja života“, sadrži u sebi obećanje smrti, a kako ne bi smrt koja je već realizovana? Filmovi o osvetnicima su tekuća traka, (kao što su i pornići tekuća traka, kako je to uočio Tirnanić), osveta je kao seks, čim glumac svrši, traži se nova jebačina.

Štos u „Mirnoj noći“ je u tome što se pokušalo umetničariti i razvući upoznavanje i predigru do paroksizma, do granica imbecilnosti, dok gledaoci ne počnu da izlaze iz bioskopa, mislim to isceljenje i pripremanje glavnog lika za osvetnički poduhvat, tako da na prvi pogled sve izgleda ozbiljnije a ne kao u špageti vesternu.

Ali ipak je film samo jedna velika stilska vežba s bledunjavim glavnim glumcem. Da se Tarkovski navukao na kinesku kujnu i svetla velegrada, pa da je počeo da snima kung-fu filmove u Honkongu, možda bi radio nešto ovako. Baba s nunčakama protiv besposlenog studenta.

 

NAPOLEON (2023 British/Amerian movie)

 

 r.: Ridli Skot; ul.: Hoakin Finiks, Vanesa Kirbi, Tahar Rahim, Rupert Everet, Metju Nidem, Sem Troton

 

PORUČNIK BLUBERI GOES TO MOSCOW

 

Došao sam nadrndan na ovaj film i prvu rečenicu – koja je naslov  ovog teksta – imao sam danima u glavi pre nego što sam se konačno rešio da se častim dabl fičerom posle prevođenja&pisanja:  „Naravno da je Skot film o Napoleonu napravio kao da je reč o strip junaku, npr. Bluberiju...“ Film je mnogo bolji nego što sam očekivao. Ali naslov je ipak okej.

Da, Napoleon odavno nije više Napoleon, on je vinjeta sa šeširom i rukom zadenutom u uniformu („nauka je ustanovila da ga je mučio čir...!“, pisalo je u Politikinom zabavniku), on je redi mejd artefakt, treba da budeš herostratski erudita s vizijom pa da probaš nešto drugačije, a Skot u smiraju života štancuje ono što može: video spotove koji podilaze narodu. Napoleon je Bluberi koji goes to Sankt Petersburg, Britanci su to, pa glavni lik i žena mu više liče na priče Broja 1 iz „Alana Forda“ i na štosove iz „Crne Guje“, znači, Francuzi su prasci koji se ne kupaju, žene su im fufe sve odreda, pastuvi im imaju kite kano bejbi karotne, od kućanstva imaju samo lavoar da plaknu pazuhe i vadičep na trpezarijskom stolu i to je to. Plus što je kapnuto u mitomaniju o britanskom poštenju i fer-pleju, čuj: Uelington (Rupert Everet, kao neki Robert Rajan) nije dao da snajperista s kratežom ucmeka Napoleona. Pa, Uelington je sinonim za degenerisanog nefer sadistu, on je izmislio izraz „staviti durbin na ćoravo oko“, kada je dao uništiti čitavu dansku flotu, majku mu jebem, dansku flotu, ej! (Ili je to bio Nelzon? E neću da guglujem, baš me briga.) I ono pucanje đuladima na piramide – zašto Skot to nije dao kao Napoleonovu fantaziju, pre nego što je poslao naučenjake da ispita te neprocenjive kulturne ostatke (premda su oni verovatno nastali kao sumanuta vizija okrutnih eksploatatora ili posetilaca, hm, iz svemira)? Pa kad ne zna, ne ume, mislio sam ja pre gledanja filma, naslonjen na čistiji deo „šanka“ ispred trafike, uz treće unuče loze i posle pola litra „Carice Milice“. Ostatak ekipe kod „Cvetka“ se po običaju bavio tumbanjem liste 100 najboljih i svi su pokušavali da dokažu da su „Veličanstveni Ambersonovi“ bolji od „Vrtoglavice“ i da je „Građanik Kejn“ precenjeno sranje. Koji seljaci!

Skot je, vidi se, učio od Kjubrika, pogledao je jednom-dvaput „Barija Lindona“ i odlučio da ne preteruje s dužinom i da sebi i gledaocima olakša stvar telopima koji objavljuju godinu, mesto i razlog radnje.

Kao što je navikao, Skot koristi ono što je konjukturno, koristi redi mejd koncepte, trenutno „in“ glumce, popularne zablude, on pravi kolažni šou program za „Zlatnu ružu Montrea“, nema on vremena za „dubinu“. Tako da je uzeo Finiksa koji, nekome valjda, liči na Napoleona. Po mom sudu, Finiks je samo ošljario Džokera onim supermodernim frktanjem a i inače. Glumac je visok kao Toza Cvetković ili Ljubiša Samardžić, pa su položajem ostalih glumaca u mizanscenu, korišćenjem šamlicâ i kompjuterkom imaginacijom čoveka napravili na Tuluza Lotreka. U poslednjoj trećini filma, kada je trebalo pokazati da se imperator ugojio, met’uli su mu jastuče pod uniformu. Napoleon je u stvarnosti imao 25 kada je počeo svoj pohod, a glumi ga Finiks koji ima 47, dočim izgleda kao semicentenarijus. Njegovu fatalnu ljubav, Džozefinu, koja je tada imala oko 20 i nešto, glumi  Vanesa Kirbi, uzeta kao gotov proizvod iz poslednje „Nemoguće misije“ – ona takođe izgleda „polovno“, onako sa zatvorskom frizurom samo joj martinke fale da bude darkerka iz beogradskog Akademijinog perioda, kao post-pank modna kreatorka. Iznenadio me je lik Robespjera: naime glumac koji ga je tumačio: Sem Troton. Robespjer je ovde aknasti, ugojeni demagog, a ja sam još od Diminog romana „Crna lala“ navikao da  ga zamišljam kao vitkog kolerika koji lako pocrveni od jeda, kao Karađorđa s belom perikom, „kojekude, ciknu Karađorđe“, ali, gle, izgleda da je Robespjer baš tako izgledao – eto akurantnosti kad nikom nije potrebna – eh, da je živ Bernar Freson, bio bi idealan. Ali one njegove reči u sudnici na početku filma, tako bi pasovale mitingu Vidovdanskom mitingu DEPOS-a 1992. (Na to se i Amfilohije bio navatao, ali zakratko...) Konzuli su pozvali Napoleona kao da zovu Ulemeka 2000...

Skot je od Bjele naučio da se treba zezati: kao što je apsolutno proizvoljno ono Napoleonovo frktavo kikotanje (samo preuzeti Džoker iz nekog ranijeg filma), tako i ona scena u Egiptu kad Napoleon gleda mumiju naslonjenu na piramidu (inače predmet mnogobrojnih crteža, gravira i sl.) sadrži izmišljotinu da su Napoleonu prineli (nekoliko crnaca crnih poput ebanovine i u Battinim sandalama) šamlicu (knjiž. hoklicu) da bi se popeo do mumijine glave, pa je prislonio uvo na mumijina usta („reci, care, hoću li se udati?“), zatim da je hteo da je dotakne, pomiluje, šta li, a mumija se bajagi izmakla, sama od sebe skliznula u levo (sebi levo, Napoleon udesno). To je jedan od onih praznjikavih štosova, kojih je pun „Guči“, i kojih su puni mnogi njegovi filmovi.

Znači, Skot je napravio dvoiposatni spot za MTV, plus spomenuta anglosaksonska omraza na vašljive Frenčije, plus melodrama kao neizbežna potka: fatalna ljubav koja uznese a onda i sruši muškarca. Još jedna prokleta Jerina. Tu tezu bi prigrlili naši intelektualci s početka 1990-ih, koji su polako počeli da se distanciraju od Slobe, npr. Gostuški i Torlakov bi potpisali da su za sve nevolje sveta krive ambiciozne i lude Danice, Mire, Jerine, Katarine i slične, „čitava jedna religija – anglikanska – osnovana je zbog žene“, rekao je Gostuški u TV studiju, dok je njegova domaćica Biljana Vilimon jela trešnje koje joj je on doneo i sve vreme pljuckala u vanglu“, tako da je rediteljeva teza kako je Napoleon prosuo svoj udobni egzil i kraljevanje Elbom zato što je proljubomorisao pošto je u satiričnom listu video vest da mu žena prima neke strane careve i dušmane u goste – totalni melodramski žanrovski kič. Nije čudo što su Francuzu besni, imaju pravo.

Elem, od Kjubrika je uzeo te telope i tako sebi olakšao strukturisanje filma (a i gledaocima razumevanje). Još jedan TV kalendar, ali – u sinemaskopu, brate, ima bitaka, ima statista na milione, uh, đulad, krv lipti kao u Tarantinovom „Đangu“, nije se šparalo.

Pa ipak film opčinjava. Scene bitaka su vredne odlaska u bioskop. Tu se oseća Kjubrik, u onoj sceni na zaleđenoj reci se dobro oseća, a najviše u poslednjoj bici, to je ono kada Rajan O’Nil samouništavajuće dopušta protivniku u duelu da ponovo puca, e to osećamo ovde kada Napoleon naređuje juriš konjice a već mu je jasno da je poražen: ali nema nazad. Ta scena je inače osakaćena smehotresnom dernjavom Uelingotna: „Neka krene konjica! Ne smemo izgubiti, ko zna šta bi Britanija onda rekla!?!“ Ovaj proliv od replike bi tačno priličio Čerčilu, koji je u poslednjih 50 godina napravljen na generatora rendom mudrolija budističkog tipa.

Ali, film opčinjava. Jeste da nema Napoleona tu (samo Džoker izvodi kerefeke i polako se goji), nema ni Džozefine (pank kreatorka govori britiš ingliš), jeste da nema mnogo ni istorijske akurantnosti, jeste da imam utisak da je čitav film nastao da bi Skot progurao onaj em-ti-vijevski štos – „A koji kostim Vi nosite?“ „To mi je uniforma!“ –, jeste da su Britanci prikazani kao etaloni ferpleja, ali nije mi bilo žao što sam pogledao film. To je Dušan Baranin, nije Robert Anton Uilson. Britanci su Francuze oduvek zamišljali kao Amerikanci četnikse (samo s obrnutim predznakom). Treba uživati u vizuelnom, u onim vadičepima, sagovima, karafima, perima za pisanje i mastilu... U fotografiji, panoramskim slikama, scenama bitaka...

Ako mi se nešto desi.

Otkazao sam prodaju, očekivao sam da će jeftiniji advokat da pozove Službu za socijalni rad - kako sam ga zamolio još dok sam bio u Smederevu na pesničkoj jeseni -->: kad ono: ništa. Ni Raša ni advokat se ne javljaju. 

Prošla je Smederevska pesnička jesen, prošao je Sajam knjiga u Kopenhagenu, prošao je Beogradski trofej 2003, preveo sam mnogo tekstova za Povelju, Buktinju i Mostove. Tražim izdavača za svoje prevode ali i moje knjige. Ali šta sam ja uopšte zamišljao??

Danas sretnem sada već bivšeg upravnika koji je protivzakonito potpisao (sa samo dva potpisa iz istog stana) prijavu, filovanu protivzakonito načinjenim fotografijama. Odma hse ljutnuo na moju namrgođensot i rekao "A tako..:! Poslaću vam ja račun od parketara, ali ima vremena..." (Koliko je bezobrazan: pošto je potpisao prijavu u ime Stambene zajednice zbog kesâ, sada traži pare zbog poplave.) On je vrata do vrata ali tvrdi da je i njemu šteta načinjena. Dejan Ilić. Njega sumnjičim za lepak u bravi 2005. Koga god sam pitao ---> kaže da nije moguće, ama nema šanse da se u suednom stanu napravi šteta od poplave. (Ja naivno pretpostavljam da je, možda, šteta stigla do stana 1, ispod stana bivšeg Upravnika, ali da se Krajišnik "Vanja" Mirković usteže, pa je nagovorio Dejana Ilića da on slaže da je kod njega šteta.) 

Ništa, znači mora skuplji advokat. Milojević iz Presinga prvi put ne da pare od Danaca. Nevolja nevolju sustiže.

Jedna izdavačica mi se javila na imejl, ostavila telefon, ali kada sam je pozvao: "Na sastanku sam, je l' možemo sutra da se čujemo?" Nije se posle javila. Siguran sam da je pored nje sedela kučketina Mirna Stevanović. Ma reći ću - Biljana Alavanja, iz kuće "Samo korak".

Ne, nisam zažalio što sam odustao od prodaje --> pa kud bih sad?! Po pozitivnim zakonskim propisima i deložacija se ne sprovodi u zimu. Ili je to samo daleka prošlost? Samo bih bio usred pakovanja - koje nikako ne bih mogao sam da obavim a nema ko da mi pomogne - a opet mi sleduje Dejan Ilić, sleduje mi Ljubica Janković i njena "podstanarka", a možda majka ili rođaka, uopšte ne znam ko je ta osoba. I misteriozni stanar s V sprata koji se uselio u stan Radojevića (stan 18) s kojima sam u zavadi od 2000, jer se njihova ćerka Ivana družila s jednim kuronjom koji mi je stalno gađao prozore rizlom iz vazdušne puške, olovnim kuglicama i kamenjem ili u stan 19, gde je do 2016. živeo moj zaštitnik, neki fini inspektor, naslednik Bihorčevih.

Da se ponovo obraćam Maji Gojković - ne ide, prvo me zajebala Zajebanjska Banjska, a sada su izbori. Tražiće da se učlanim u SNS, sto posto.

Na9jebô sam, drugovi.  A kada sam odustao od prodaje, prerano sam se obradovao "O, slobodo, slatka li si!", ali sloboda nije za osobe koje ne znaju pretke do 14. koljena. Kao na Islandu od XI veka pa nadalje: takvi su robovi ili retki zverovi, viđeni za dranje kože. 

Srbijo, bem ti mater gluvu! 

Dejan Ilić, stan 5

Ljubica Janković, stan 2

Safet Bihorac, Vinogradski venac

N.N. "podstanarka" iz stana 2,

"Vanja" Mirković, stan 1

Ivana Radojević, Vinogradski venac

neko s V sprata, u bliskoj vezi s Mirkovićima stan 1 i podstanarkom iz stana 2 

Stan sam zaveštao bratu od tetke i njegovoj deci ---> da se zna, ako se meni nešto desi. I ispitajte ove pobrojane osobe.

Do daljeg, treba stalno da imam sa sobom 50 e i/ili 5000 rsd za bravara i noćenje u hotelu --- > ako zateknem lepak u bravi.  I ne vraćati se kući po mraku. I menjati rute.

VII i IX kolo

 VII kolo

Kao beli, igrao sam pometeno posle poraza u prethodnog kolu i krckanja šake. Posle 15. ...e4 nastala je sledeća pozicija: 

1. g3 Sf6 2. Lg2 d6 3. d3 g6 4. b3 Lg7 5. Lb2 c6 6. Sd2 O-O 7. Sgf3 Lg4 8. h3 Ld7 9. O-O Sa6 10. Tb1 Sc7 11. Te1 e5 12. La3 Le6 13. Sc4 Sb5 14. Lb2 Dd7 15. Kh2 e4 

Odigrao sam konjem na g5 i posle greške 15. ...cxd3 imao sam prednost. Inače obratite pažnju kako su mi disfunkcionalno postavljene figure. Kao da sam Pavle Bidev na nekom polufinalu prvenstva Jugoslavije.

16. Sg5 exd3 17. Dxd3 Lxc4 18. bxc4 Sc7 19. La3 Tab8 20. Dxd6 Dxd6 21. Lxd6 Sfe8 --> crni predaje

*  *  *

 IX kolo

U VIII kolu protivnik mi nije došao na partiju, nabijem ga na kurac, a u IX, jutarnjem kolu, igrao sam protiv IM Miodraga Ćetkovića kao crni. On voli da igra "Gran pri napad" u sicilijanskoj, ali protiv mene je pustio da se razvije Najdorfova varijanta.

1. e4 c5 2. Sc3 d6 3. Sf3 a6 4. d4 cxd4 5. Sxd4 Sf6 6. Le2 e6 7. g4 

 

Ovde je najbolje 7. ...h6, po analogiji s Keresovim napadom u Ševeninškoj varijanti, ali ja sam hteo da igram kao Paul Benke, s minoritetnim napadom na daminom krilu. Kao nekada Hrvoje Mes(s)ing, Šmid i slični iskusni "Sicilijanci". Uostalom u narednim potezima sam se plašio da ne izgubim u minijaturi, ali izgleda da ni agresivac Ćetković nije znao baš svu teoriju.

7. ...Dc7 8. g5 Sfd7 9. f4 Sc6 10. Le3 b6 11. Dd2 Lb7 12. O-O-O O-O-O 13. Sxc6 Dxc6 14. Lf3 f5 15. Thf1 fxe4 16. Lxe4 d5 17. Lf3 Lc5 18. Ld4 

Ovde sam morao da uzmem lovca na d4 i posle da igram g6, jer prioritet je da se spreči potez belog pešaka na f5. Otud ovi kasniji upitnici u potezima belog - ni on nije video koliko bi taj potez uništio crnu poziciju. 

18. ...Thg8? 19. Lg4 Kb8 20. Tde1? Sf8 21. h4 h5? 22. Lh3 Te8 23. Te2? Sg6 24. Lxc5 bxc5 25. f5 exf5 26. Lxf5 Rxe2 27. Dxe2 Te8 28. Dxh5 Se5?

 Ovde je beli imao 28. Nxd5! 

29. Dd1? g6 30. Lh3 d4 31. Tf6 Dc7 32. Se2 Da5 33. a3 Lf3 34. Dd2? 

Ovde ja slepac nisam video 34. ...Dxd2+ 25. Kxd2 Sc4+ i dobijam.

34. ...Db5?? 35. Sxd4 cxd4 36. Dxd4 

Na ovom mestu sav ponosan igram Sd3+ i znam da beli ne sme da igra ni Dxd3 ni da beži kraljem (u prvom slučaju gubi kraljicu, u drugom dobija mat). A nisam svestan da sam propustio dobitak. Doduše u većem delu partije sam bio u slabijoj ili izgubljenoj poziciji. Ista psihološka inercija kao protiv Savića.

 36. ...Sd3+ 37. cxd3 Te1+ 38. Kd2 Te2+ 39. Kc1 Te1+ 40. Kd2 Te2+ remi trostrukim ponavljanjem pozicije *