r.: Tim Kirkbi; ul.: Čarli Hanam, Morena Bakarin, Lusi Fraj, Mel Gibson, Sofija Fatu (dete), Rupert Frend, Klensi Braun, Metod Men.
* * *
Pre nego prređem na film, da prijavim: ovaj čika /vidi sliku/ me prati. U nedelju je seo u baštu kafea Deja vu čim sam ja ušao, a sada je išao za mnom u Pioniskom parku i slikao kaobajagi neke zgrade, a u stvari mene. Posle je ušao u Takvud 15-ak minuta pre projekcije ovog filma a nije izašao...
Mel Gibson ne može više ni second billing da dobije. Ali barem može da snima filmove u kojima uspešno pere biografiju, kao što čini i Mark Valberg.
Ovaj je film nastao po romanu bivšeg marketinškog gurua, Hauarda Majkla Gulda, koji je konačno napisao besteseler – tačno pre 55. rođendana, kako Bog nalaže. (Posle toga je kasno.) A roman je dopanuo šaka Britancu Kirkbiju, kome je ovo tek drugi fičer uradak, posle relativno neprimećenog filma i primećene otkačene SF serije „Look Around You“, koja uživa u retro luku 1980-ih...
I Guld kao pisac i Kirkbi kao reditelj vole „Kinesku četvrt“ (jednu scenu ćete sigurno prepoznati, a lik
Džejn Vajt (Lusi Fraj) jeste fejdanavejovski lik), i lasno je dodati „sufiks“ na pomenuti klasik – na primer, „Čajna taun s mobilnim telefonima i globalnim
zagrevanjem“ – nema greške. Dobre filmmejkere prepoznajete po tome koliko umešno modernizuju stare obrasce, a da to ne izgleda kao par najk patika na južnosrbijanskoj kaldrmi.
Što se tiče zapleta, koliko god da je zamorno pratiti ono obligatno razjašnjenje na kraju – kada privatni detektiv Voldo (Čarli Hanam) konačno pritegne ubicu (zaista najmanje sumnjiv od svih i hajde da ne spojlujem!) – ne može se mnogo prigovarati u smislu neplauzibilnosti. Jedino što se mora primetiti jeste da je količina batina koje je Čarli Voldo popio tokom filma takva da odgovara ukupnoj sumi premlaćivanja Maniksa u svim sezonama. To ni Robokap ne bi podneo bez višekratnog servisiranja, a Voldo čak ni led ne stavi uvek, već odmah nastavlja potragu.
Kirkbi i Guld su, znači, dva late starter-a, i scenario to odražava – ovo je film za sredovečne i matorce, za žene koje su se udavale za nasilnike, za repere koji žele iz blata siromaštva. Ovo nije film za tinejdžere kojima roditelji kupuju muzičke instrumente.
Čarli Voldo je krenuo stopama likova koje tako lepo igra Lijam Nison. Znači idealista, koji iznenađujuće stoički prima teške i nezaslužene batine, nikada ne udara na slabije od sebe i ič ne ceni novac. Štaviše, kao vid nekog samoiskupljenja zbog greške u istrazi koja (greška) je stajala života nevino osuđenog, Voldo je batalio karijeru i udobnost i prihvatio ono znamenito pravilo pravih „Krišna ekologa“, naime posedovalnje 100 stvari. (Ipak, među tih 100 stvari su laptop i pretplata za Wi-Fi...) E, da, čita knjige preko Kindla. (A čitač mu je u plastičnoj kesi za zazmrzivač...) On živi u prikolici na obodu Los Anđelesa u nekoj vrsti gandijevštine. (Zašto nije otišao na Haiti?) Vozi bicikl, a samo kad mora uzima jeftini prigradski bus, u odnosu na koji naše BAS linije izgledaju kao luksuzni dabl-dekeri. Tu su matorci koji kašlju usred pandemije, a klinci ti šutiraju naslon od sedišta...
* * *
Kad to rekoh, iza mene u bioskopu sede jedan bizgovski par. Muška polovina je noge zabila u sedišta ispred i cimala me tako dok posle 40 minuta nisam otišao u I red. Tu sam se smandrljao na zadnjem stepeniku i spadoše mi naočare preko maske. Srećom, pod je u „Takvudu“ plišan. Jedva nađoh očale u mraku. Taj isti par je posle desetak minuta napustio film – valjda im je bilo dosadno. Pre nego što su izašli, muški buzgov je iz inata rukom prodrmao I red u kojem sam sedeo. Koje seronje kozojepske idu u kinematzografe u belom gradu.
* * *
Ta ekološka referenca je zaista uspela caka, da se vratim na film.
Film počinje tako što Lorena (Morena Bakarin) dolazi u goste da nagovara Volda
da prihvati posao: glumac Alister Pinč (igra ga Mel Gibson), poznat po sudskoj sapunici u kojoj igra
sudiju, optužen je da je ubio ženu. Voldo, naravno, neće posao, štaviše neki
tipovi mu dvaput banu u prikolicu, prebiju ga i prete mu da ne prihvati. Nekadašnji
kolega Džim Kapi (odrtaveli Klensi Braun, tipičan Srbin na letovanju u Paraliji) dolazi da mu se popiša u jezero... Metod Men
igra repera s vezama u, štono kažu, „kriminogenom miljeu“. I, kao u
svakom noaru, ima pregršt (jao, kako je ovo jadno napisati, čuj – pregršt!?) ljigavih
advokata i tajkuna i korumpiranih pajkana... Među njima izubijni i kaljavi Voldo izgleda kao Isus Hrist.
Gibson igra na britiš inglišu, igra teškog alkosa, ali se publika topi kada ga vidi kakav je taja svojoj Gabi (Sofija Fatu). To uvek razoružava. Jasno je da on ne može biti ubojica. Sudbina njegovog lika pere njegovu „pablik personu“ iz stvarnog života.
Jedna od modernizacija „Kineske četvrti“ je uvid u značaj obrazovanja. Metod Men kao „Sveg Dog“ (sa tri „g“) na kraju svojoj ćerčici želi „good education, pa da ne mora da bude ili policajka ili dilerka“; i tako, dok Čomskija i Bernija optužuju da hoće od Merike da naprave Venecuelu ili Kubu, dotle običan čovek ako hoće dete da upiše u pristojnu školu ili da operiše bolesnu babu – mora da se priključi neformalnim grupama kao što su G17+ ili Ocean's Eleven. Ovaj tač iz dad movies na kraju srozava film u hepiend, ostavljajući uz to čak dva ili tri neušnirana kraja, ali biće nastavak sto posto, jer Nison je mator, Vilis ide u banju, Nikolson „iz pristojnosti više ne izlazi na ulicu“, Bronson je istrunuo, Kruz opet leti, Born se ugojio, Betmen mnogo čita Hegela, a Džoker anarhističku literaturu ili čak Malaparteovu „Tehniku državnog udara“...
No comments:
Post a Comment